Dana 22. januara u 00.30h u prolazu ulice Sremske ka Zelenom vencu, od strane tri pripadnika skinhedsa, napadnuti su aktivistkinja Žena u crnom Violeta Đikanović i aktivista Miloš Urošević. Treba napomenuti da smo se vraćale iz Doma omladine gde smo, čekale rezultate izbora, u izbornom štabu Koalicije LDP-SDU-GSS-LSV.
Jedan od njih je Milošu dobacio: „Vidi ga, peder jedan. Ja tebe znam. Ti si u Ženama u crnom. Zbog tebe imam krivičnu prijavu.“
Violeta je reagovala, obratila mu se: „Meni nešto kažeš.“ Na to je on krenuo ka nama i uhvatio je Miloša za kosu i povukao ga ka zemlji. Violeta mu je naprskala sprej u oči, kada je drugi neonacista uhvatio nju za ruku. Ona je i njemu naprskala sprej u oči. U tom trenutku je on nju gurnuo i ona je poletela ka stepenicama. Pala je niz stepenice na desnu stranu lica i zadobila modrice.
Odvedena je na Urgentni centar, gde je konstantovano da nema preloma već kontuzija lica. Pozvana je policija koja je rekla da mi dođemo sutra da damo izjavu umesto da to učini odmah. I ova okolnost samo potvrđuje položaj u kojem se nalaze mirovne aktivistkinje i aktivisti, branitelji/ke ljudskih prava u Srbiji čija je bezbednost ugrožena kako od strane države tako i od strane neonacističkih, klerofašističkih osoba i grupa. Logičan nastavak medijske hajke i demonizacije obično su fizički napadi, na koje nadležne institucije ne reaguju. Srbija je i dalje prostor nekažnjivog nasilja, u kome se nasilje nad drugačije mislećim i različitim opravdava.
Mi, Žene u crnom, smatramo da je ovaj napad politički motivisan i predstavlja kontinuitet kampanje napada na Žene u crnom još od početka rada 1991. godine. Metode su menjane, u zavisnosti od političkih okolnosti, ali Žene u crnom, kao i srodne organizacije uvek su bile objekat napada zbog zalaganja za drugačiji vrednosni sistem, a pre svega zbog istrajnog, javnog i jasnog zalaganja za raskid sa zločinačkom prošlošću. Smatramo da su ovakvi napadi nastavak rata niskog intenziteta - proizvodnje straha, zastrašivanja drugačijih, različitih u Srbiji. To nas neće nimalo obeshrabriti već ćemo, kao i do sada, svim nenasilnim sredstvima nastaviti naš angažman.
Žene u crnom
Beograd, 22. januar 2007.
Pomoćniku ministra unutrašnjih poslova za internu kontrolu
Načelniku Policijske uprave Beograd
Poštovana gospodo,
Nakon napada na naše aktiviste/kinje koji se dogodio u noći od 21. na 22. januara dana 30. januara 2007. godine Ljiljana Radovanović i Miloš Urošević otišli/e su u MUP Stari grad u ulici Majke Jevrosime po zapisnik o događaju, koji je dana 22. januara 2007. godine u prostorijama Žena u crnom sačinio inspektor Krste Đujić.
Potvrdu su čekali na hodniku, iako im je inspektor za vreme sastavljanja zapisnika 22. januara rekao da se po nju može doći već sutradan. Dok su čekali na potvrdu nn pripadnik policije pitao ih je na hodniku sledeće: „Zašto vam treba potvrda?“, dodajući: „Da li za lične potrebe, da nekom pokažete, da naplatite štetu od osiguranja, da ga tužite, da ga krivično gonite, da ga tražite, da ga ubijete, da ga koljete? Ne znam za šta vam treba.“ Nakon toga potvrdu im je dao načelnik Slađan Stojković, na čije ponašanje nije bilo primedbi.
Obraćamo vam se s pitanjem: Kako da se objasni krajnje drsko obraćanje policajca nn žrtvi neonacističkog napada, da li kao izraz njegovih simpatija za nasilnike, kao izraz nepoštovanja pravne države ili kao samovoljno blaćenje ugleda institucije u kojoj je zaposlen?
U ubeđenju da vam je poznato da policija u demokratskoj državi predstavlja javni servis u službi građana/ki i da su njeni pripadnici dužni da čuvaju sopstveno dostojanstvo kao i dostojanstvo onih koji ih plaćaju, dakle građanki i građana, očekujemo od vas da ćete nas obavestiti o merama koje ste preduzeli u cilju sprečavanja kršenja ugleda organa unutrašnjih poslova, koje je svojim (u najmanju ruku nevaspitanim) neprimerenim obraćanjem počinio nn policajac, čiji je nastup odudarao od inače veoma korektnog ponašanja drugih pripadnika policije involviranih u ovaj slučaj.
S poštovanjem,
U Beogradu, 31. januara 2007.
Za Žene u crnom
Staša Zajović
Žene u crnom iz Milana nam pišu:
Drage sestre po miru, drage prijateljice,
Još jednom se slepa osveta nasilnika, neprijatelja demokratije usmerila na vas, hrabre žene, koje stalno denuncirate varvarstvo patrijarhata, rečima i gestama koje naglašavaju vašu beskonačnu distancu od nacionalističke politike što podstiče mržnju, ostavlja nekažnjenima uvrede nanete ljudskoj osobi i njenom pravu da živi u svetu bez straha i u svetu koji se rukovodi pravdom kadrom da pobedi svaki vid tlačenja.
Neke od nas imale su zadovoljstvo da upoznaju Violetu i Miloša, koji su sada ozleđeni i uvređeni, a sa njima uvređene smo i ozleđene i sve mi, zajedno sa vama. Pokušavamo da stvorimo budućnost zasnovanu na miru, inspirišući se onom feminističkom etikom koja odbacuje olaki viktimizam, transformiše indignaciju u nenasilan otpor i zahteva da preuzmemo odgovornost za obnovu dijaloga što ga je prekinula brutalnost rata, solidarišući se sa onima koji/e su pretrpeli/e teško nasilje i odbacujući sve one mitove o otadžbini i nacionalnom identitetu koji od kriminalaca prave heroje.
Želimo da budemo sa vama da bismo vas toplo zagrlile, iskazale našu ljubav, iskazale naše duboko poštovanje i našu zahvalnost za sve što nam dajete i čemu nas učite vašom jasnom odlučnošću da nastavite svojim angažmanom za mir i pravdu, uprkos stalnim zastrašivanjima, teškim provokacijama i napadima na vašu bezbednost.
Mi smo sa vama, uvek.
Kada izađete na trg kako biste zahtevale da se zločinci privedu pravdi, kako biste izrazile solidarnost sa žrtvama, kako biste denuncirale klerofašističko ugrožavanje laičke države i podrivanje demokratije, kada tražite da nasilje ne ostane nekažnjeno, kada se srećete sa ženama iz Srebrenice u cilju obnove niti zajedništva – mi smo uvek sa vama, govorimo iste reči, činimo iste geste.
Drage sestre, nosite nas uvek sa sobom, mi ćemo vas imati u našim srcima i u našim mislima.
Grlimo vas s mnogo nežnosti i sa dubokom solidarnošću.
Žene u crnom – Milano
26. 1. 2007.
