Ili kako slušajući priče drugih žena vrednujemo njihova iskustva i prepoznajemo ih u sebi samima
Za Hagar Rovlev, za preveliko srce...
Na dan kada je umrla
U meni bura emocija, toliko značaja za mene emotivno ima susret sa ženama u crnom iz celog sveta...
Četrnaesti skup međunarodne mreže Žena u crnom održan je u Valensiji (Španija) toplog i sparnog i vrelog avgusta 2007. godine. i na njemu su prisustvovale različite žene sa različitih krajeva sveta. Održano je i stajanja u kome je učestvovalo oko 400 žena. Žene u crnini i ćutanju u borbi za život. Čuli su se različiti drugačiji glasovi. Čule su se drugačije priče drugačijim glasovima... Prepoznavale smo ih jedna drugoj...
Promišljanja o različitim temama u (o) ženskim prostorima ispunjenim ženskim glasovima:
„Ratu se ne može oduzeti polna dimenzija.“, Sintija Kokburn (London)
„Jako je teško preskakati granice. Moj zadatak je da budem u bilo kom pokretu koji je za mir sa bilo kim ko je za mir. Mi smo prećutkane. Ćutanje je odsustvo žena iz svih sfera. Patrijarhat nas prećutkuje, ućutkuje, ćuti o nama.“, Ivet (Južna Afrika)
„Želim da budemo glas onih koji nemaju mogućnosti da se čuju.“, Marija Tereza (Kolumbija, Organizacion Feminina popular)
„Naš prostor je i prostor drugih. I nemamo strah da ponekad kažemo da se bojimo.“, Marija Anita (Italija)
„Interesuje nas način na koji ste osvojile slobodu i način na koji ste izabrali nenasilje.“, žene iz Iraka.
„Žene u crnom su akcija.“, Dona (Indija)
„Naš diskurs je diskurs dislociranosti, isključenosti, disidentstva, mi smo sumbisivne prema dominantnoj logici. Naša, nova etika mora biti ženska. Kako demilitarizovati jezik, trebamo novu maštu, moramo početi od nas samih.“
„Proces globalizacije – rat koji nije ženski. Mi žene dok razmišljamo putujemo kroz prostor a muškarci moraju da crtaju granice da bi u njima bili sigurni. U kolektivnoj maskulinizovanoj memoriji su žene nevidljive. Kolektivna memorija je izgrađena na nepoznavanju drugog. Telesno nasilje je femicid, kolonijalizam je silovanje, rasizam je seksizam. Protiv ratne strategije – upoznati potčinjene, pogledati poglede drugih, to nas vodi do nas samih. Beli muškarac je taj koji vrši intervenciju da bi feminizovao žene. Žene dezertiraju iz društva nasilja. Muškarci amputiraju naša krila. Žene su migrantkinje – one koje su u stalnom pokretu, nisu imigrantkinje, one koje su se skrasile. Zaboravljeni konflikti nisu zaboravljeni od strane onih ljudi koji u njima još uvek žive.“, Mireja Forel (Sevilja)
„Postoji i maskulinicid, ubistvo muškaraca. To je agresija i nasilje prema muškarcima, oni su žrtve militarizovanih država, koje ih obavezuju da idu u rat.“, Elena (Rusija)
Simboli nas povesno obeležavaju i mi ih osećamo kao žene.
„Imamo dugu istoriju odnosa kako smo rođene kao Žene u crnom.“, Luisa Morgantini (Italija)
„Ja ne želim da se borim za mir.“, Ivon Dojč (Izrael) Zaključila je jedna od osnivačica Žena u crnom iz Izraela.
Žene su rekle da postoje tri stuba Žena u crnom i da su to: feminizam, antimilitarizam i lezbijanizam. O poslednjem stubu se povela diskusija: o odnosima isključivanja, uključivanja, separacije...
„Isključivanje je politička pojava koju preuzima grupa na vlasti, grupa koja ima moć. Separatizam je potreba grupe koja nema moć.“, Lepa Mlađenović (Beograd)
„Pravo separacije jeste pravo žene da se izdvoji iz društva, jeste pravo lezbijki da se izdvoje od žena. Lezbijke žive isključenje, mi živimo patrijarhat. Za mene biti lezbejka znači aktivno biti protiv rata. Nijedan od nas nije neprijateljica one druge. Mi smo tu da menjamo svet. Teško je biti slobodna. Lezbijanizam nije nacionalnost, to je način života. Ne možeš biti oslobođena kao žena dok nisi oslobođena kao nacija. Mi nismo samo muškarci i žene, mi smo i neke stvari između.“, Rauba (ASWAT, Palestina)
Veoma važna tema o kojoj su žene pričale bile su se priče o pre konfliktu, o konfliktima koji još uvek traju, o post konfliktu i o svim onim zaboravljenim konfliktima. Govorilo se o tranzicionoj pravdi, o metodama onim do sada poznatim i oprobanim ali i o onim novim, o svim onim koje kreiraju žene... U meni strašni osećaj krivice jer ne živim u konfliktu, ja živim u post konfliktu i strahovita potreba da razumem iskustva žena koje još uvek žive u konfliktima koji tamo negde još uvek traju...
O Kolumbiji, o postkonfliktu. "U toku je proces legalizacije rata koji se zove paramilitarizam. Za nas ne postoji mirovni proces. Paramilitarizam nikada nije bio opozicija vlasti, već oružana snaga koja je radila ono što država nije na otvorenom. Nema pravde za žrtve. Od nas traže da oprostimo, da zaboravimo. Mir ne može biti ućutkivanje žrtava. U toku je legalizacija i legitimizacija rata koju sprovodi država. Oružani sukob se ne završava mirom nego ućutkivanjem žrtava – to je strategija države da završi oružane konflikte."
„Post konflikti ne postoje. Politički interesi nisu interesi žrtava. Ljudi nisu deo tranzicione pravde. Feministička etika brige se mora uključiti u pravni sistem.“, Šon Džons (London)
„Koraci između konflikta i postkonflikta su: istina, pravda, reparacija. Istina je kada ljudi saznaju šta se događalo. Pravda je kada žrtve saznaju istinu o onome što se desilo. Reparacija je dati garancije da se ono što se dogodilo neće ponoviti, nasilje koje je izazvalo konflikt.“, Jolanda Agilar (Gvatemala)
"U Argentini nije postojao otvoren konflikt, nego vojne diktature koje je nametnuo SAD, diktature neoliberalizma. Tranziciona pravda za nas jeste pomirenje, ali mi ne želimo da se pomirimo sa onima koji su nas ubijali. Želimo pravdu za sve. Tranziciona pravda je eufemizam da bi se maskirao oprost za zločince. Ona nije zaštita ljudskih prava. Konflikt će se završiti tek kada bude istine i pravde, tek onda će doći do pomirenja.", Nora Morales de Cortinjas (Madres de Plazza de Mayo, Argentina)
"Fundamentalističke grupe traže teokratizaciju umesto demokratije. Vodi se rat protiv civila, to nije civilni rat jer u njemu građanstvo ne učestvuje, ono nije deo tog rata, oni su žrtve. Oružanim snagama vlade ciljevi su muškarci, a fundamentalistima sva populacija a naročito žene. Imamo intergeneracijsko prenošenje trauma.", Marieme Helli Lucas (WLUML)
„Nemoguće je govoriti o tranzicionoj pravdi dok sukob još uvek traje. Država Izrael kreirana je na osnovu isključenja. Potrebno je da se umesto isključivanja pređe na uključivanje. Isključivanje je bazirano na zidovima koji su fizički, socijalni, kulturni. Tranziciona pravda znači preći, srušiti zidove. Zidovi služe da se prekrije ono što se desilo. Palestinski usevi su pocepani. Potrebno je upoznati žensku stranu istorije, otkriti istinu o tome šta se desilo, šta su uradile žene, kako su reagovale, šta se desilo žrtvi, šta je krvnik uradio. Ne može se napraviti pravda čineći nepravdu. Moramo početi od nas samih. Solidarnost znači zajednički rad.“, Lili Trauman (Izrael)
Tokom evaluacije žene su došle do sledećih zaključaka:
"Odnosi između žena kao alternativa za mir. Učiniti lično političkim. Postati ambasadorke mira i izaslanice onih žena čiji se glas ne čuje. Podržati žene u napadnutim zemljama i postati njihove izaslanice. Podržati nove nade. Imati više empatije jedna za drugu. Podignuti svest o nenasilnim metodama odbrane.“
„Bojkot Izraela do kraja okupacije.", Lili Trauman (Izrael)
Jedno toplo avgustovsko veče bilo je prostor glasova/priča svih onih drugih/drugačijih žena od negde drugde. Slušale smo pažljivo, u vazduhu je treperilo, bilo je toliko emocija. Priče su bile ispunjene tugom, glasovi žena su bili tužni, ti glasovi drugih/drugačijih/različitih. Izaći iz prašine sakrivene ženske istorije/propevati tim zaboravljenim ućutkanim glasovima i reći. Žene sveta govore...
Afganistan ili kako izmeriti toliko ljudskog bola. Žene su plakale...
„Moj sin koji je imao samo devet godina ubijen je u bombardovanju. Ja sam bila sama kod kuće i morala sam sama da sakupljam delove njegovog tela. U izbegličkom kampu u Pakistanu nismo mogli da preživimo jer nije bilo hrane. Kada je ponovo bilo bombardovanje pogođeno je mesto gde su radila dvojica mojih sinova i oni su poginuli. Ljudi me nisu obavestili i ja ne znam gde su oni sahranjeni.“ (Safura, Afganistan)
„Mi nemamo adresu na kojoj nas možete naći, jer od fundamentalista ne bismo preživele. Rawa je glas žena koje nemaju glas u Afganistanu. Od 2001. do 2007. poginulo je 6.000 civila. Žene su meta islamskih džihad fundamentalista. Svakog dana umre od 60 do 70 žena. Privatne milicije i gospodari rata su zajedno sa okupacionim silama. Fundamentalisti su zakleti neprijatelji protiv žena.“ (aktivistkinja RAWE)
Demokratska Arapska Republika Sahara ili bol zaboravljenog konflikta. Molim vas pamtimo ili gradimo politike sećanja kao feminističke odgovornosti prema nama samima i našim različitim iskustvima...
„Žene u crnom su nam ponudile nežan vazduh ljubavi koji živimo zajedno i znamo da nismo same. Španija se povukla iz Sahare i predala nas je Mauritaniji i Maroku. Marokanska vojska je ušla u Saharu 1974, bile smo okružene tenkovima, avionima, helihopterima, vojnicima. Marokanska vojska je sejala strah. Porodice su se podelile. Samo smo želele da pobegnemo od straha od marokanske vojske. Mi smo u izbegličkim kampovima u Alžiru. Još uvek postoje okupirane teritorije. Postoji zid sramote koji deli naš narod već trideset godina. Ne želimo da propadnemo u zaboravu. Kada izbije neki novi rat mi padamo u zaborav.“ (aktivistkinje iz Sahare)
Alžir i priča jedne Berberke...
"Izgubila sam nadu. Nezavisnost moje zemlje je bila konfiskovana. Dekulturalizacija je proces uništavanja memorije."
Peru i priča o konfliktu koji još uvek traje koji se još zove i ratom niskog intenziteta...
„Tražimo pravdu da se seksualno nasilje smatra zločinom protiv čovečnosti, jer je ovo nasilje bilo sistematsko.“
Turska i nekoliko fragmenata iz Deklaracije prigovaračica savesti...
„Ja sam žena u gomili muškaraca, ja sam LGBT u gomili heteroseksualaca/ki, ja sam Kurdkinja i Jermenka u gomili Turaka...“
Čečenija ili brisanje iz istorije/čišćenje od istorije... Grozni kao moderna metafora Gernike...
„Za vreme prvog rata u Čečeniji, ruska vlada je predstavljala konflikt kao unutrašnji problem. Za tri ratne godine niko nije znao šta se dešava. Konflikt je nazvan uspostavljanje ustavnog poretka u Čečeniji. Ja sam bibliotekarka. Kada je u pitanju bol jednako je kada ste nekoga izgubili ili kada radite u razrušenom gradu. Centar grada je uništen, uništeno je 1200 spomenika kulture. Grozni je za nas postao simbol poput Staljingrada. Građani upoređuju uništenje Groznog sa uništenje malog grada Gernike u Baskiji. Pre rata bilo je 500 biblioteka, sve su uništene, uništeno je deset miliona knjiga. Brisanje iz istorije, čišćenje od istorije. Narod koji ima istorijsko pamćenje je mrtav uništenjem kulture/knjiga. Uništeno je tri pozorišta, tri univerziteta, petstotina parkova. Uništeni su kulturni centri, centralna biblioteka je pre rata imala trideset ogranaka i tu je radilo petstotina žena. Sve su one bile žrtve nasilja jer su želele da zaštite knjige, i do poslednjeg trenutka nisu napustile posao. Jedna žena, zvala se Lida, bila je bibliotekarka, koja je za vreme bombardovanja nastavila da radi. Građani su dolazili u biblioteku i uzimali knjige, knjige su bile izvor energije. Ta žena je ubijena u atentatu. Ubeđena sam da je naš zadatak da sačuvamo knjige za vreme rata tako da bi naš narod mogao da prevaziđe patnje. Mnogi ljudi su mi rekli da sam luda što želim da zaštitim knjige. Nisam pokupila samo knjige koje je neko posvetio nekome nego i ljude. Te knjige su napisali pisci koji su imali viziju života, oni su želeli da se život nastavi. To je za mene bilo više od knjiga, to su za mene bila živa bića. Najsrećnija sam bila kada su ljudi tražili knjige. Život danas se stabilizovao, ali je težak, jer je siromaštvo ozbiljan problem za 50% ljudi. Žene u Čečeniji čine najviše što mogu da bi poboljšale život u Čečeniji. Dokle god čovek živi u zemlji potrebno mu je knjiga. Važno je tragati za mirom, knjige će nas približiti miru. Knjige su te koje nas međusobno povezuju.“ Sacita (Čečenija)
Jedno je veče bilo posebno u njemu se čula jedna zanimljiva lična/politička priča jedne slatke klovnice koja je te večeri drugim glasom pričala o drugima... Nije bilo komično, iako se ona svo vreme smejala i trudila se da nas zabavi, bilo je bolno. Osećali smo njenu bol na svojoj koži, kroz njene je reči proživljavale ponovo, ovoga puta zajedno u zajedničkom nam prostoru. Razumele smo se sve mi druge i različite, prepoznale smo glasove jedne drugih, prepoznale smo priče jedna drugih, prepoznale smo iskustva jedne drugih i našle sve to i u nama samima...
„Komunicirati na nenasilni način, odbaciti muški koncept komunikacije. Žene se ujedinjuju u solidarnosti, u sećanju na poginule, ne odričemo se svoje istorije. Sećanje onih koji su patili je deo našeg nasleđa. Potrebno je imenovati nasilje. Država svoju vlast održava putem nasilja. Svako žensko iskustvo podeliti sa drugim ženama. Naša tela imaju znanja o nasilju, ona imaju iskustva nasilja. Kako da poštujem toliko bola? Ideš i skupljaš suze i onda se udaviš u jednoj velikoj suzi. Izgubljena sam po seksualnom izboru. Ništa je ne razumem ali joj sve verujem. Iza nje ima toliko glasova iako je sama, moraš da joj veruješ. Lakše je biti zabrinuta za konflikt negde drugde, nego za onaj u tvojoj zemlji. Ono što nas ujedinjuje jesu daleki konflikti, a ono što nas razdvaja su naši sopstveni. Toliko si kolonizovana da moraš samo da ideš i da gaziš države da ostavljaš tragove. Ja sam isključena ali vi to ne razumete jer samo niste isključeni, jer niste Baski. Ja više volim jednog muškarca koji je izdajnik nego žene koje se prilagođavaju. Prvo se trebaju osloboditi osobe pa tek onda narodi.“, Klovnica (Baskija)
Miloš za Žene u crnom
