Sastanak Mreže Žena u crnom

Sastanak Mreže Žena u crnom, 15, 16. i 17. mart 2024. - Radmilovac kod Beograda

Na sastanku je učestvovovalo 60 osoba iz 20 gradova: Bosne i Hercegovine (Sarajevo, Zvornik, Tuzla);  Crne Gore (Herceg Novi, Kotor); Hrvatske (Zagreb, Pakrac, Novska); Srbije (Beograd, Priboj, Valjevo, Kruševac, Zrenjanin, Kruševac, Novi Sad, Sombor, Leskovac, Vlasotince, Zaječar, Bajina Bašta, Novi Pazar); Poljske, Gruzije, Ruske federacije, SAD (putem zoom-a).

Petak, 15. mart

Izveštaj o aktivnostima u 2023. godini – distribuirano učesnicama/ima, a potom i poslato mejlom – izveštaj podnela Staša Zajović, a potom su prikazane fotografije sa uličnih akcija (Miloš Urošević).

Diskusioni kutak: „Kuda i kako dalje“

Izveštaji sa terena 

I deo: O fantomskim GONG-ovima govorila je Kristina Todorović, advokatica Komiteta pravnika za ljudska prava/Jukom, a debatu moderirala Marijana Stojčić, ŽUC, Beograd.

Šta su GONG-ovi/vladine NVO? Na koji način deluju GONG-ovi?

’To su ispostave vladajuće strukture, formalno registrovane kao udruženja građana, napravljene od ljudi bliskih vlastima. Od 2014. naovamo te organizacije su ili registrovane par dana pre isteka konkursa, ili su preregistrovane. Sve te organizacije koje su se pojavljivale na državnim konkursima ne samo da nemaju javno objavljene podatke, ne možete čak ni da ih nađete, nema telefona, nema adrese, nema e-maila, nema sajta, nema informacija o tome kako su sredstva utrošena. Sve je fiktivno...’

O krivičnim prijavama protiv Gong-ova:

2014. – reagovali smo kada se pojavio prvi konkurs koji je poništen, podneli smo krivičnu prijavu, koja je odbačena. Ipak, postigli smo da je konkurs obustavljen.

2021. - podneli smo krivičnu prijavu, jer svake godine na tim državnim konkursima učestvuje skup organizacija koje su novonastale, koje su promenile svoju delatnost.

Od 2019. do 2022.- Građanske inicijative i BIRN (Balkanska istraživačka mreža)  prate potrošnju državnog novca na javnim konkursima za medije i javno informisanje, civilno društvo, kulturu i omladinu sa više od 2.400 javnih konkursa na kojima je podržano više od 50.000 projekata sa više od 187 miliona eura (Danas, 23.11.23.)  

2023. – BIRN i Građanske incijative u novembru su objavila istraživanje, bazirano na javno dostupnim podacima, da je mreža fantomskih organizacija lažirala izveštaje i izvlačila milione iz budžeta države Srbije na javnim konkursima namenjenim mladima, porodici i ženama.

2023. - Jukom podneo (novembar 2023.) protiv bivšeg ministra Ratka Dmitrovića zbog zloupotrebe na konkursima namenjenim mladima, porodicama i ženama. 

Šta se dešava sa krivičnim prijavama?

Kristina je navela da je podneta krivična prijava Tužilaštvu za organizovani kriminal, ali da je ’sumnjiva sudbina te krivične prijave: pre par dana išla sam u Tužilaštvo da vidim šta je urađeno posle šest meseci. Postupak i dalje traje. Ima ljudi koji treba da budu ispitani’.

Opstrukcije u pravosudnom sistemu, nedostatak političke volje podstiče nekažnjivost: ’I dalje nema političke volje da se sprovede ceo postupak. Proces ide mnogo sporo, ima mnogo svedoka, ali niko nije bio pozvan. Tužilaštvo je pasivno. Imamo preko 25 okrivljenih. Oni će biti saslušavani u policiji, u Uužilaštvu, pa u sudu. Ako se jedan ne pojavi, proces se odlaže. Tužilaštvo može da kaže da je pokrenulo proces, a zapravo računaju na zastarelost’

Ogromne sume budžetskog/javnog novca su država dodeljuje fantomskim Gong-ovima: ’Najspornije od svega je što su, naprimer, na konkursu 2021. ’fantomske’ organizacije dobile ogromne iznose novca, koji premašuju sredstava koje dodeljuje EU. Država je tim organizacijama davala po 8, 7, 9 miliona dinara. To je iz našeg budžeta, iz naših džepova. To je verovatno otišlo u stranku (vladajuću)’.

Pitanja, komentari...

Ljupka: Ko su ljudi koji su optuženi?

Kristina: Ljudi bliski vlastima. Svaka organizacija je imala konsultansku firmu. Ima 5, 6 iz institucija a ostalih 20 okrivljenih lica su iz tih organizacija.

Oliver: Ministarstvo poljoprivrede je takođe delilo neke projekte. Ovi ljudi su dobijali 100 eura. Neki od njih su osuđeni na kazne zatvora jer nisu mogli da opravdaju sredstva. Iz kog razloga ste se vi opredelili da utužite tih 25, a ne druge?

Ivana: Ista situacija je na konkursima Ministarstvu kulture kod finansiranja oblasti iz savremenog stvaralaštva. Nezavisna kulturna scena Srbije je udruženje sa više od 100 organizacija i radi analizu konkursa. Svake godine su rezultati sve gori i gori. Stvarne organizacije dobijaju za godinu od 100.000 do 400.000 dinara. 

Kristina: Mi to možemo da nađemo gde god da zagrebemo. Ja sam sada imala postupak protiv Infostana. Mi smo utvrdili da nas oni pljačkaju, naplaćuju svoje usluge mnogo više nego što bi trebalo. Ja sam dobila nekoliko presuda. Veštak je ’obrazložio’ sve odluke Infostana. Sud je usvojio sve te nalaze veštaka našao. Mi ne znamo gde ide taj novac. 

Tara: Tužilac je najslabija karika. To je jasno. U Zrenjaninu ima fantomskih nevladinih organizacija, bliske nekim opozicionim partijama, zato ne možemo u koalicije sa njima.

Tamara: U medijskoj sferi ima jako mnogo Gongo organizacija. Zašto Jukom nije nikada uzeo da se bavi time?

Kristina: Mi sarađujemo koliko možemo sa medijima. Ne možemo ni mi da sve postignemo. Nema nas dovoljno.

Lino: Novac od infostana ide na sendviče za Vučićeve pristalice.

II deo: Mali koraci – veliki podvizi - vrednujemo i slavimo istrajne i ’male’ borbe

Učesnici/e:

Martin Bežinarević, odbornik grupe građana  Može, Majdanpek, ekološki aktivista
Aleksandra Jevtić, Demokratska stranka, Valjevo
Aris Movsesijan, potpredsednik Pokreta slobodnih građana, Beograd
Bratislav Bata Stamenković, aktivista ’I Ja se pitam’, Leskovac
Tara Rukeci, Zrenjaninski socijalni forum
Vladimir Perić, aktivista ’Zajedno’, Beograd
Moderirao: Vlada Jevtić, aktivista Mreže ŽUC-a, Bajina bašta
Martin Bežinarević (online)

O rušenju planine Starice, uništavanju prirodnih resursa: ’Mi smo čuli da će doći do rušenja planine Starice. Ja sam onda pokušavao da dođem do nekih ljudi. Meni je odgovorio direktor sa kineske strane. Mi smo išli na sastanak sa njim. Iako su mi rekli da neće dirati planinu, čim sam izašao sa sastanka došlo je do eksplozije. Mi smo u blizini nacionalnog parka. Na planini je nekada bilo divljači kojih više nema. Tu se nalazi Trajkova pećina. I slepi miševi su uginuli od ekplozija. Korito jedne reke je presušilo. Odavde su proterane životinje, proterane su biljke. Reka Pek je zagađena, jer je u nju pušten sumpor. Sve ribe su pomrle...Celo prostranstvo iza planine sad je rudnik. Oko nas je pustoš...’

O otporu i represiji: Onda su usledili protesti. Mi smo šetali gradom. Raširili smo šatore na vrh planine Starice. Prvih dvadeset dana su uglavnom bili aktivisti. Ništa se nije dešavalo. Nas je ignorisala i kompanija i država. Posle mesec dana su krenuli pritisci policije, pa onda privatna kompanija za obezbeđenje. Policija nije reagovala. Onda je izbio sukob između aktivista i kineskih državljana koji su kod sebe imali oružje. To su bili pripadnici neke vojne formacije. Bilo je povređenih i sa jedne i sa druge strane. Policija je prvi put reagovala. Aktivisti su imali najviše problema: neki su bili privedeni, ljudima koji su protestovalo na planini, policija je pretresala stan. To je trajalo nekoliko meseci. Krenula je jesen, kiša, vetrovi, loše vreme. Nije se više moglo na planini. Aktivisti su u zatvoru u Negotinu proveli mesec ipo dana. Onda im je određen kućni pritvor, nastavljen je proces prvo u sudu u Majdanpeku, pa onda u Negotinu.

Aktivisti su pušteni, pritisci su nastavljeni u vidu organizovanog kriminala kineskih kompanija i SNS-a: Imamo zabranu prilaska planini. Hteli su da nas optuže za rasizam jer je u pitanju kineska kompanija. Ja ne krivim kinesku kompaniju, krivim našu vlast koja je odlučila to da proda. Nakon toga su usledila nova hapšenja u vezi sa drugim stvarima. Iza planine Starica je izgrađeno novo naselje u kome žive kineski radnici, iz koga ne smeju da izlaze, jer im je to zabranjeno. Ceo Majdanpek se nalazi u toj eksploatacionoj zoni. Ovde nema budućnosti ni za koga ko ne želi da radi za jednu od deset kineskih kompanija koje rade ovde ili da se učlani u vladajuću stranku’.

Alternative postoje – solidarna podrška: ’Mi imamo mogućnost da to promenimo, ako se vratimo poštovanju zakona o zaštiti životne sredine. Ali našu državu  ne zanima da poštuje sopstvene zakone. Ukoliko se svi ti zakoni poštuju, ako se eksploatacija smanji, stvari mogu da se vrate u normalu. Za to je potrebna politička volja koja ne postoji.

Ja se osećam fenomenalno što sam u Majdanpeku. Ja volim šume. Zato sam ovde gde jesam. Imali smo ogromnu podršku ljudi koji su dolazili da kampuju sa nama na planini. Voleo bih sve da vas ugostim ovde u Majdanpeku da vidite kako to izgleda izbliza. Možemo da obiđemo planinu i rudnik’.

Aleksandra Jevtić: Prvo se osvrnula na pripreme za lokalne izbore (2.jun 2024.) i probleme sa kojima se suočavaju:

• Insistiranje na ’tehničkim’ koalicijama na lokalu, uz zanemarivanje suštinskih ideoloških razlika: ’Smatra se da nama na lokalu nisu značajne te programske ideološke koalicije. U Valjevu postoje gotovo sve političke organizacije kao i na nivou Srbije. Mnogi od njih su veoma problematični. Na lokalu su nam oni nametnuti. Ti ljudi su nam letos pravili problem. Pravili su peticiju za rušenje spomenika Stevanu/Stjepanu Filipoviću, legendarnom borcu NOB-a. Treba sa tim ljudima da gradimo zdravo društvo na lokalu što je prosto nemoguće. Kada skupite informacije o potencijalnim partnerskim organizacijama, organizacije koje su nastajale poslednjih nekoliko godina, pojavljuju se veliki problemi ideološke prirode’.
• Ozbiljne moralne dileme u vezi sa koalicijama sa pobornicima istorijskog revizionizma: ’Naprimer, čovek koji se bavi istorijskim revizionizmom, istoričar, dugogodišnji je direktor muzeja u Valjevu. Tamo imate sobu koja se odnosi na antifašističku borbu, gde vi sa jedne strane imate partizane, a sa druge imate četnike. On je to uradio pre mnogo godina. Savršeno sam svesna odgovornosti DS za sve što se desilo na polju istorijskog revizionizma od 2000. do danas i na nama je da to ispravimo. Treba da nazivamo stvari pravim imenom jer samo istinom možemo da rešimo probleme. Ja imam strašnu moralnu dilemu da li da se pojavim na koalicionoj listi za lokal. Tu je i unuka Nikole Kalabića (kvislinga/četničkog komandanta/ratnog zločinca) čiji je aktivizam sporan. Osećam potrebu i obavezu da to podelim sa vama. Da li se potpuno povući i ostaviti njima potpuno brisan prostor ili se suprotstaviti. Ja sam bliža drugoj varijanti’.

Aleksandra je ukazala na borbu za vlast kao osnovnu motivaciju političkog angažmana: ’Kod nas se vodi borba unutar političkih organizacija ko će se naći na poslaničkoj ili odborničkoj listi, jer je to jedina satisfakcija koju jedan opozicionar može da dobije. Ja sam u Demokratskoj stranci 25 godina. Dala sam ogroman deo svog života, tri puta sam birana za članicu Glavnog odbora, članica sam resornog Odbora za ljudska prava i sertifikovana trenerica. Ulazila sam u odbore širom Srbije i ulazila sam sa podrškom. Mi smo dozvolili da nama odbori na lokalu umiru i to nije slučaj samo sa DS.’.

Aris Movsesijan: ’Ja sam se bio umorio, pa sam se odmorio. Sada sam u Pokretu slobodnih građana, potpredsednik. Mi smo iz pokreta prerasli u stranku. Mi smo antifašistička organizacija’ kazao je na početku.

Potom je obrazložio svoj stav protiv bojkota izbora: ’Bojkot (2020.) je doveo do toga da su sve stranke na lokalu izgubile odbore. Ja sam bio protivnik bojkota i tada sam kao potpredsednik Nove stranke imao zadatak da izučavam nekoliko hiljada naučnih radova o bojkotu i primera bojkota i to sam dostavio predsedništvu. Ja sam pričao koji su bojkoti bili uspešni. Ti ljudi nisu izgubljeni, ti birači nisu izgubljeni. Oni su se aktivirali u različitim aktivističkim grupama. Sada to treba nekako okupiti. Mi nemamo institucije. Vi ste imali u Beogradu izbore gde je policija birala biračke spiskove. Ja moram da idem u policiju da tužim policiju koja treba da se obrati tužilaštvu koje takođe sarađuje. Nema institucije koja to može da reši. Ja nisam bio ni na jednoj listi’.

O podršci Evropskog parlamenta opoziciji u Srbiji: ’U Evropskom parlamentu imate određene grupacije koje su se setili da se alarmiraju za ono što se nama desilo. Videćemo šta će se dalje dešavati. Ja mislim da opozicija mora da ostane zajedno. Ono što mora da se guta, gutaće se. Tome služe političari. Građani moraju da shvate važnost svoje uloge u tome. To se sve radi zbog njih, a ne zbog države. Mi nemamo institucije. Mi imamo jedan ozbiljan autokratski režim. Situacija ni u Evropi ni u svetu nam ne ide u prilog. Mi smo se malo uplašili uspeha, a to ne treba tako da bude. Svi treba da sarađuju. Horizontalna komunikacija izostaje, previše smo se okrenuli sebi.

’Konačno smo napravili malu pobedu. Mi smo dobili emisiju Reč na reč na RTS koju su svi kritikovali, ali su u nju svi išli. Tri su stvari važne za slobodne izbore: mediji, mediji, mediji. Ne da ja kao političar sedim, nego da stručni ljudi idu. Mnogi ljudi nemaju šansu da odu u medije sa nacionalnom frekvencijom’, rekao je na kraju Aris.

Vladimir Perić je govorio o snazi solidarnosti, o građenju saveza u bazi: ’Ja sam bliži aktivizmu, nego političkoj priči. Mi smo napravili veliku pobedu. Jedno je sprečavanje iseljavanja jedne porodice. To nas deset može da uradi. To su veliki koraci za društvo. To možemo samo solidarnošću. Prvo moramo da uspostavimo ljudske kontakte i uspostavimo konsenzus šta želimo. Ne treba da budemo pesimistični’. 

Bratislav Stamenković: ’Ja sa Ženama u crnom sarađujem od 1999. kada ste mi dale podršku kada sam izašao iz zatvora’, kazao je na početku.

Bazični principi građanskog aktivizma: ’Šta je to što sve nas povezuje koji se bavimo građanskim aktivizmom?’ Potom je naveo principe, ali i prakse građanskog aktivizma kroz iskustvo udruženja I ja se pitam:

• Naša namera da utičemo na donošenje odluka: to su odluke koje se donose u naše ime. Mi smo nastali od protesta zbog zloupotrebe organa vlasti.
• Naša misija je učestvovanje građana u procesu donošenja odluka: a ne da političari donose odluke umesto građana, nego da građani imaju mogućnost da utiču na donošenje odluka u njihovoj zajednici.
• Kroz udruženje građana I ja se pitam bavimo se lokalnim problemima: češljali smo zakone, pokušavali da vidimo šta se tu može, kako organi vlasti funkcionišu.
• Svake godine radimo istraživanja na terenu: desetak aktivista obilazi opštine i sela na jugu Srbije, razgovara sa ljudima. Od 13 opština, samo je jedna organizovala javnu raspravu. Više od 80% ljudi nemaju pojma šta se donosi u njihovo ime. 75% su zainteresovani za donošenje odluka ali nemaju informacije.
• Kao organizacija imali smo i neke lomove, ali i razvoj: bili smo veliki, pa smo se podelili, pa smo sada porasli. Bilo je dve struje: jedna je želela da uđe u politiku, to je njihov izbor i to smo mi podržali. Druga grupa je želela da se bavi političkim aktivizmom.
• Oni koji dođu na vlast zaborave na građane: oni donose odluke bez da išta pitaju građane. U Leskovcu je donesem lex specialis koji dozvoljava gradnju stadiona od dvadesetak miliona. U bolnicu ulažu 50 miliona eura. Po drugi put je rekonstruišu. Nikog ništa ne pitaju!
• Mi smo dve godine vodili bitku sa lokalnom samoupravom o tome da javna rasprava mora da se organizuje i mora da traje dvadeset dana: i to smo dobili. Građani mogu da učestvuju na javnoj raspravi.
• Mi smo imali pritiske od strane opozicionih aktera: tražili su od nas da ih javno podržimo. Mi smo rekli da to ne možemo da uradimo. Onda su nam rekli da kada oni dođu na vlast mi nećemo da postojimo, oni će da nas rasture!
• Imali smo i pokušaj potkupljivanja od strane lokalne samouprave: gradonačelnik nam je nudio novac. Nismo pristali na to!
• Grupa građana koja se zvala Svi za jednog, jedan za sve je dobila 11% na lokalnim izborima. Mi smo jako ponosni na njih. Mi smo radili kampanju za njih. 90% naših aktivista je posmatralo izbore za Crtu.
• Mi smo radile priručnike za javnu raspravu, za akciono planiranje: predali smo 74 predloga projekta sa kompletnom analizom. Iz gradske uprave su bili šokirani. Nekim ljudima su zabranili da komuniciraju sa nama.
• Saradnja sa albanskom zajednicom: ove godine smo radili Kampanju Izađi i glasaj. Znam da je bio veliki strah u Bujanovcu i Preševu da li će uopšte imati lokalnog predstavnika u parlamentu. I zahvaljujući toj kampanji, Šaip Kamberi je prošao kao poslanik i oni će imati jednog predstavnika. Ja sam dugo radio na toj teritoriji. Stalno se pričalo o reintegraciji albanske nacionalne manjine u institucije. Sećam se da su mnogi političari dolazili dole. Obilazili su žandarmeriju, ali nisu se sretali sa albanskim predsednicima opštine. Nisu ih poštovali jer su druge nacionalnosti. Sada radimo istraživanje na teritoriji opštine Preševo i izaći ćemo sa preporukama šta treba da se radi.

Na kraju je naveo saradnju sa institucijama, ali i opstrukcije i pritiske: ’Prošle godine smo organizovali konferenciju na teritoriji južne Srbije gde smo pozvali predstavnike svih opština. Na žalost imali smo problem zato što je tog istog dana vrhovni vođa organizovao miting podrške u Beogradu, pa su neki predsednici opština išli tamo, ali smo ipak imali predstavnike 12 opština. Rekli su da će doći iz ministarstva za lokalnu samoupravu. Dobili smo informaciju da čovek koji je trebalo da dođe da mu je zabranjeno da dođe. To ministarstvo nije u službi građana. Postoje pritisci’. 

Tara Rukeci je govorila o sistemu ’modernog ropstva’: ’Radnici u našu zemlju dolaze zbog većih plata u odnosu na njihove zemlje, oni su dovedeni u položaj modernih robova. Fokusiraću se samo na strane radnike. I to ne samo na one koji se nalaze u kineskoj fabrici Linglong, nego i na one koji se nalaze širom Zrenjanina u privatnim kompanijama. U njima se ne poštuje se nikakav zakonski okvir naše zemlje, radnik radi po deset sati dnevno, šest dana nedeljno, prekovremeni rad nije plaćen, nemaju zdravstveno osiguranje itd. Tim ljudima se izlivala fekalna voda iznad glave, kuvali su u sobi gde su spavali, dobijali su dva jajeta po čoveku za ceo dan ili jedno pile za njih 11.

Kada nije bilo posla u Linglongu, indijski radnici su odvođeni u Vrbas u Bor da rade za druge kompanije, u Subotici na izgradnji železnice.

Podrška stranim radnicima – ’Dve nedelje svakodnevne borbe zato što su kineski menadžeri upadali u njihov smeštaj, došlo je do fizičkog obračuna sa radnicima. Ivana i ja smo provele noć u policijskoj stanici, gde je četiri inspektora dolazilo i smenjivalo se i ispitivalo šta se dešava’.

Moderno ropstvo se održava u sadejstvu sa državnim aparatom i kineskim investitorima: ’Posle dve nedelje konstantnog iscrpljivanja i radnika i nas, otišli smo sa radnicima na aerodrom, mi nismo dozvolili agenciji, to su ljudi koji vedre i oblače, ne možemo da nađemo ko su oni. Policija je rekla da nema potrebe da ih legitimiše. Kada smo ih ispratili na aerodrom išli smo sa kolima advokatice koja ih je zastupala, imali smo policijsku pratnju do Čente, onda su nam rekli da se snađemo. Džipovi puni kineskih državljana pratili su do aerodroma indijske radnike. U saopštenju sam napisala slučaj indijskih radnika – poraz ili pobeda? To je nedvosmislena pobeda’.  

Sindikati se ne bave organizovanjem stranih radnika: ’Obraćala sam se pre svega sindikatima, jer je ovo pitanje radničkog organizovanja, dok god sindikati ne budu počeli da organizuju radničku klasu kao subjekt, i radnike ovde i oni koji dolaze, moderno ropstvo će postati normalnost svakom radniku. To se dešava i u Sloveniji i u Hrvatskoj. Nadam se da će se sindikati uzeti u pamet i dati odgovor na izmenjenu radničku klasu svuda.

U konkretnom slučaju, Indijski radnici su otišli kući, dobili su svoje plate, iako su radili ispod minimalca. To nije plata, to je naknada za rad. Kineska kompanija je dolazila sa kešom bez priznanice, u baraci u kojoj su radnici živeli.  Indijska ambasada je ignorisala ceo slučaj. Pasoši su im bili oduzeti, koji su im kasnije vraćeni. Karte su kupljenje do Bombaja, a oni treba da daju iz svog džepa da dođu do Kalkute’.

Samoorganizovanje stranih radnika: ’Rafik Boks je jedan od najhrabrijih ljudi koje sam srela u životu. Mi smo se sreli 2022, tada sam mu dala broj. Rekla sam mu da će mu trebati. Dve godine kasnije stigla mi je poruka usred noći. Rafik mi je informaciju da je član jedne organizacije za ljudska prava, lider te grupe. To je važno i za sindikalno organizovanje. U policijskoj stanici su mi pokazivali slike njihove dece i žene. Rekla sam im da ako hoće da slučaj bude procesuiran, oni moraju da daju podatke i ostanu ovde ne znamo koliko. Ambasada nije poslala ni kilo pirinča indijskim radnicima. Hvala društvenom centru Oktobar na prikupljanju pomoći’.

Pitanja, komentari...

Slobodan Sadžakov: ’U izlaganju koleginice Aleksandre sve vrišti od moralnih dilema. Neprestano se u opoziciji prave kompromisi u stilu: ajde da se ujedinimo, mani ideološke razlike. Opozicija nije deo rešenja, nego deo problema. Ideja ovakve opozicije je potrošena. Istina i nada se krije u ovom dečku sa planine recimo’.

Nastasja Radović: ’Iskreno se divim onome što je uradila Tara. To je rizik i ogroman angažman. Spasla je živote ljudima i to je najveća vrednost čemu je doprinela. Da li ti i organizacija u kojoj deluješ ima realan link sa sindikatima. Šta se tu događa?

Tara: ’Zrenjaninski socijalni forum direktno učestvuje u organizovanju sektora ugostiteljstva. To je, između ostalog, zahvaljujući šestogodišnjem radu i pronalaženju onih aktera unutar sindikata koji bi mogli da prave leva krila i daju sindikalni odgovor naspram birokrata i okoštale strukture. Ja ću da pomognem onima koji su nezadovoljni da se organizuju. Za vreme marša za Osmi mart, imali smo direktnu akciju ulaženja u ugostiteljske objekte i komuniciranja sa radnicima fast food-a, gde su najeksploatisanije žene, nalazimo se sa njima i učlanjujemo ih u sindikat. Najveću podršku imamo u sindikatu Nezavisnost. Moj muž je pre četiri godine osnovao Sindikat nekomercijalnih radnika. Posle 30 godina je izdejstvovao da oni dobiju plaćene prekovremene sate’.

Ljupka Kovačević: ’Dolazim iz Crne Gore. Politički ambijenti su različiti, ali su društveni ambijenti slični. Procesi su slični. Političko djelovanje se razlikuje. Mi ovde govorimo o otporu. Da li možemo da pružimo otpor i nešto promjenimo? Mi građanski aktivisti prihvatamo  sporednu ulogu ili ne dajemo sebi važnost. Velika je aktivnost motivisati ljude. Mi imamo opštine koje organizuju javnu raspravu, a nemaju nikakvu odgovornost da dovedu ljude. Oni kažu da ljudi nisu zainteresovani. Motiviši ljude pa će doći’.

Bratislav Stamenković: ’Mi smo nastali iz protesta. Lokalna vlast je donela urbanistički plan bez da je organizovala javnu raspravu, a obavezni su po zakonu o lokalnoj samoupravi. Građani su za to saznali tri godine nakon i onda su krenuli protesti. Javna rasprava je ključna za lokalnu samoupravu’.

Aris Movsesijan: ’Imamo posla sa organizovanim kriminalom. To nije jednostavna borba. Ona može da se vodi na lokalu. Mi smo došli u situaciju da imamo kult ličnosti, pesimizam se bazira na tome da je on svemoguć, a mi smo preslabi da bi to promenili. Kada sve to stavite na tas, vidite koliko je teško. Ja se nikada nisam žalio na pritiske jer je to kontraproduktivno. Ja sam svesno ušao u ovo. Mi se borimo za transparentnost za sve što se radi i to je razlika u odnosu na ovo danas što se radi’.

Staša Zajović: ’Nas zanima gde i koliko se prepliću naše borbe. Da li su naši interesi isprepleteni? Ako je za partije borba za vlast, nama je mnogo lakše jer se mi ne borimo za vlast, nego za promenu vrednosnog sistema. Kriza je globalna, ne samo ekonomska nego i etička. Mi se ukrštamo na horizontalnom planu. Bez toga nema promjene. Mi ne odustajemo jedni od drugih i hvala vam na tome’. 

(Transkripti: Miloš Urošević; obrada: Staša Zajović)

III deo: Feministički poduhvati

Zakon o femicidu u Hrvatskoj donet je januara/siječnja 2024– o zajedničkom/sinergetskom delovanju feminističkih grupa, umetnica…

Nela Pamuković, Centar za žene žrtve rata i Marijana Senjak, feministička terapeutkinja ŽS i Ženska soba, Zagreb

O zakonskom rešenju pitanja femicida u Hrvatskoj

U Hrvatskoj je donešena zakonska odredba o femicidu u Krivičnom zakoniku. Zakon je predložen u januaru i usvojen je prekjuče, jer se Sabor raspušta pred izbore. Krivični zakon je iz 2011. godine, i mjenjao se svake godine. Kada je rađen taj zakon civilno društvo nije moglo pristupiti radnoj grupi za zakon. Sada je najmanje pet organizacija civilnog društva bilo prisutno. Promjenjeno je više zakona u vezi sa nasiljem: Zakon o kaznenom postupku, Zakon o sudovima, Zakon o zaštiti od nasilja u obitelji i Kazneni zakon.

Uvedena su nova kaznena djela:

Novo kazneno djelo se zove teško ubojstvo ženske osobe, a ne femicid. Hrvatska je peta zemlja u Evropi, uz Kipar, Maltu, Španjolsku i Belgiju, koja uvodi krivično djelo femicida.

Definicija o nasilju prema ženama je uzeta iz Istambulske konvencije i ona se odnosi na sva krivična djela, a ne samo na femicid. Kazna zatvora je najmanje deset godina ili kazna dugotrajnog zatvora.

Feministička zajednica je podjeljena po tome da li femicid treba da bude posebno krivično djelo ili je. U državama Južne Amerike postoji problem jer policija i tužiteljstvo procjenjuju motiv ubojstva. Samo slučajevi koji su procesuirani se broje kao femicid. Tamo se najčešće ne zna počinioc pa se slučajevi ne broje kao femicid.

Kazna za silovanje u Hrvatskoj je povećana od 1 do 5 na od 3 do 8 godina.  

U Hrvatskoj su prilikom ovih izmjena zakona donijeta još dva dokumenta:

• Protokol o postupanju kod slučajeva seksualnog nasilja;
• Nacionalni plan za suzbijanje seksualnog nasilja i uznemiravanja.

To su operativni dokumenti koji imaju cilj da definiraju standardizovano i ujednačeno postupanje različitih institucija koje pružaju zaštitu prilikom prijave seksualnog nasilja. Seksualno uznemiravanje je postalo bitno pitanje posle pokreta Nisam tražila.

Tri su ključna prioriteta u smislu definiranja područja koja su bitna za suzbijanje seksualnog nasilja:

• prevencija i edukacija,
• pružanje dostupnih usluga,
• odvraćanje od ponovnog počinjenja.

Stanje ženskih ljudskih prava u Crnoj Gori 2023: Kako to vide žene i muškarci?

Analiza ANIMA - Centar za žensko i mirovno obrazovanje – Kotor

Izveštavale: Ljupka Kovačević i Ervina Dabižinović, Anima, Kotor

O istraživanju o rodnoj ravnopravnosti u Crnoj Gori 

Ljupka Kovačević: Anima je 2008. godine, posle proglašenja nezavisnosti Crne Gore zajedno sa deset ženskih nevladinih organizacija učestvovala u pisanju Izvještaja iz senke za CEDAW komitet. Htele smo da vidimo šta žene i muškarci misle o ženskim pravima. Upitnik je sadržao 78 pitanja. Uzorak je bio reprezentativan. Istraživanja su radile žene sa ženskih studija. Pokrile smo različite teme. Bilo je oko 500 muškaraca i isto toliko žena. Imali smo i sedam različitih fokus grupa.

U Crnoj Gori postoji Odbor za rodnu ravnopravnost, kao i Zakon o rodnoj ravnopravnosti.

Petnaest godina kasnije, svaka opština, ukupno njih 24 u zemlji ima koordinatorku za rodnu ravnopravnost, neke imaju savjete, lokalne akcione planove.

Mi smo riješile da ponovimo istraživanje i vidimo kakvi će sada biti rezultati. Evo nekih nalaza:

• Žene se malo više mjenjaju, malo više prihvataju različitost. Pomaci su i kod muškaraca i kod žena u vezi sa temom nasilje nad ženama. To se percipira kao povećani nivo odgovornosti institucije;  
• građani i građanke prepoznaju institucije kao mjesto gdje treba da se vodi ova bitka. Međutim, kažu da nemaju povjerenja u institucije nego u ženske nevladine organizacije.

(Transkript i obrada: Miloš)

Sloboda je čovekova suština – promocija knjige (2023.) autora Slobodana Sadžakova, profesora etike na Univerzitetu u Novom Sadu i Vladimira Marovića, profesora filozofije i građanskog aktiviste, Kraljevo. Na promociji govore: govore Lino Veljak, Filozofski fakultet Sveučištva u Zagrebu, recenzent knjige, S. Sadžakov, kao i aktivisti/kinje Mreže ŽUC

Moderirao: Fahrudin Klandičanin, Akademska inicijativa ‘Forum 10’, Novi Pazar

Violeta Đikanović: Hvala autorima koji su napravili ovu knjigu. Dok sam čitala ovaj tekst to me vratilo u kraj osamdesetih i početak ratova u našoj bivšoj zemlji. Ja sam se našla 1988. kada su ljudi sa Kosova došli u Novi Sad. Ja sam tada živela u Novom Sadu, bila sam trudna, vraćala sam se od lekara i na ulici sam videla ljude sa Kosova – žrtve medijske manipulacije.

Ja sam živela u Priboju kada je počeo rat u Hrvatskoj, tada su imali nešto protiv muslimana. Šuškalo se da su obeleženi stanovi muslimana. Kada je počeo rat u BiH, muslimanima su bili isključeni telefoni da ne bi mogli da komuniciraju sa ljudima u Sarajevu. Tada sam boravila u Priboju i videla sam šta se sve dešavalo.

Moja asocijacija na najezdu nacionalizma i rata jeste kada sam bila u poseti rođacima u Portorožu i vratila sam se poslednjim avionom iz Ljubljane za Beograd.  Bilo je nevreme,  avion nije mogao da sleti u Surčin, nego u Zagreb. Bila sam jako uplašena. Htela sam da se vratim vozom. Tražila sam da mi pozovu taksi jer sam bila uplašena. Dok sam ovo čitala vraćale su mi se te slike. Ti u ovom tekstu ne analiziraš nacionalizam nego lični doživljaj i pretpostavljam da si to hteo da izazoveš u čitaocu.

Tanja Marković: Meni je interesantno bilo to koliko se tema ovde povlači. U ovoj knjizi se radi o tome na koje je sve načine sloboda ugrožena. To se potanko analizira. Većina tekstova je iz 2011, 2012, 2013. godine. Po celinama je podeljeno šta je to sve što ugrožava čovekovu slobodu: kreće se od autoritarne ličnosti, zatim na koji način manje racionalan način razmišljanja može da ugrozi rezonovanje o politici. Psihoanaliza, strah i politika je tekst filozofa Vladimira Marovića, pošto sam ja po obrazovanju psihološkinja, naslanja se na filozofiju. Kod Sadžakova posebno imamo i na globalnom nivou to što ugrožava slobodu -  otuđenje,  kultura selfija. Oni koji ne mogu da se izbore sa onim što je naša realnost odlaze u neki prostor koji im se čini da mogu da kreiraju sliku sebe i tako žive.

Jedan deo knjige je posvećen odbrani sekularne države. Meni je takođe bio interesantan tekst o nacionalizmu, jer je to možda jedini tekst gde Slobodan kreće iz ličnog. Tu je jedan tinejdžer koji se zatekao u kreiranoj stvarnosti gde se nacionalizam uvozi. To lično opažanje mi je bilo posebno dragoceno. Tekst koji mi se čini najhrabriji i najpošteniji je tekst gde braniš studente da im se smanje školarine. To kako staješ na stranu studenata je retka pozicija. Nemam utisak da je Univerzitet ok reagovao, prihvatajući socijalne zahteve studenata, što je takođe sloboda. U knjizi se takođe spominje nezavidan položaj školstva u ovom kapitalizmu, banalnost medija, spektakularizacija stvarnosti. Neko ko predaje etiku mora ponudi studentima sve te vrednosti teorijom koju zastupa, jer stvarnost oko studenata to urušava.

Nastasja Radović: Ja ću govoriti o tekstu Vladimira Marovića, gde on pokazuje kako SNS dolazi na vlast. Setimo se koliko su Vučić i Nikolić citirali Vericu Barać i nalaze Saveza za borbu protiv korupcije dok nisu seli tamo gde su seli. Ovaj tekst govori o tome šta oni nama sada rade. Borba koja dolazi sa strane opozicije, civilnog društva, nekih retkih ljudi, ide se na to da se stvaraju afere od onoga što radi vlast. Šta ovi rade sa druge strane na te afere? Oni kažu da se radi o jednom tiranskom načinu vladanja, a da se to ne odnosi samo na zloupotrebu institucija nego postoji jedna ogromna psihološka šteta u društvu. Marović kao primer dobre afere uzima manipulaciju Vučića, kao što su Obrenovac, helihopter, on uzima plagijat doktorata Siniše Malog. Autor analizira psihološko nasilje, kroz koje građani postaju neosetljivi. Zanimljivo je što on govori o Vučić kao političko estradnoj figuri i stvaranju kulta ličnosti. Pominje i aferu sa Sava Malom. Vrlo je zanimljiva njegova marketinška kampanja.

Ervina Dabižinović: Knjiga je veoma zanimljiva, u njoj pronalaze i mehanizmi kako smo stigli do danas. U poslednjem dijelu knjige se govori o ljudima koji su bili značajni, koji su palili baklje slobode. Ovako nešto neće se naći na stolu nijednog fakulteta.

Meni je bila zanimljiva priča o sekularizmu, koja je priča o Srbiji, ali i čitavog regiona i zbog tih procesa koji se vode u proteklih 30 godina i u Crnoj Gori, od dizanja crkve na Rumiji, pa do sada. SPC je u ovom trenutku značajan igrač u političkim dešavanjima. Mi smo imali vlade koje su se formirali u manastirima. Sveštenici su dovodili svoje pulene pa su oni postajali ministri. Radi se o razapinjanju sekularizma kako to lijepo kaže autor. Kod nas vjeronauka još uvijek nije uvedena u škole. Prije rata 90% ljudi su bili ateisti, a danas je obrnuta slika. 6.000 ljudi se pišu kao ateisti i na njih je pala kletva Amfilohija Radovića. Amfilohije je htio da stvori državu u državi, da stvori novu crkvu. Država sve više subvencionira ono što radi crkva. Mi smo ove godine dali 900.000 eura. To je sve iz našeg budžeta. Važno je čitati sve tekstove.

Snežana Tabački: Pročitala sam nekoliko članaka. Izabrala sam jedan članak od profesora Vladimira Marovića, koji se zove Zlo običnog čoveka. Šta je poticaj da izaberem to? Jedan film koji sam gledala na Festu, a koji je dobio brojne nagrade, a koji govori o Rudolfu Hesu (Zona interesa). Film pokazuje običan život pored logora. Drugi razlog zašto sam se odlučila za ovaj tekst jeste i rat na Bliskom istoku. To zlo običnog čoveka o kome autor piše je i prostorno i vremenski univerzalno. On tumači čuvenu tezu Hane Arent o banalnosti zla o kojoj je ona pisala dok je pratila suđenje Ajhmanu u Jerusalimu. To što je ona napisala je razljutilo jevrejsku zajednicu zbog načina na koji ga je predstavila. Ajhman ’samo’ izvršava naređenja ne propitujući ih. Za Hanu Arent Ajhman je bedna jedinka, mali čovek. Nije isključeno da se zlo može pojaviti i kod običnih ljudi. Završava tako što citira pesmu Leonarda Koena, Sve što bi trebalo znati o Adolfu Ajhmanu.

Ljupka Kovačević: Ja sam sve pročitala. Meni je bilo zadovoljstvo da pročitam. Kao kad slušate tužnu pjesmu pa plačete. Mene je takva tuga obuzela dok sam ovo čitala. Sve je istinito, sve je realnost, sve mi je poznato. Svaki tekst me proveo ponovo kroz ono kroz šta sam prošla. Ja sam zahvalna i na podsjećanju šta je značila umjetnost, pozorište, pjesme. Naslov knjige je problematičan jer može se različito tumačiti. Sloboda je upitna. Svi prostori slobode su ugroženi. Meni se svidio tekst Od nebeskog naroda. To je taj pogled koji se lako uvlači i širi, pogled na poštenje, na socijalizam. Na ovim prostorima se ne smije o njemu išta reći. Sviđa mi se taj kritički ton koji može da bude slika ljudskosti. Kraj je odličan kao da vas neko udari maljem o glavu.

Staša Zajović: Pročitala sam cijelu knjigu, ali sam odabrala ’Na zidu naših senki’ (Sećanje na Milana Mladenovića). Jako me je potresla. Pokazuje šta smo imali i šta smo izgubili. Mi koji smo odrasli na protestima protiv rata u Vijetnamu, na Vudstoku, bili smo sretni što je rokenrol stigao u SFRJ – kao simbol modernizacije, emancipacije, prosvećenosti. Na toj kulturi sam odrasla, to je za mene bila norma, lična karta, identifikacija. Onda SKC – oaza drugosti i otpora. Moja odbojnost prema JNA počela je još prije rata. Mi smo svojim drugarima govorili da ne idu u vojsku. Vojska je za nas bila najveći mrak, najveći neprijatelj rokenrola. EKV je bila najugoslovenskiji bend. I jedini jugo bend bez seksizma. Veliki antiratni koncert 'Ne računajte na nas', bio je u Beogradu, 25. aprila 1992. protiv opsade Sarajeva, na koncertu je bilo 30.000 ljudi a Milan Mladenović (EKV) imao je najveću zaslugu za to. Mi smo pomagali koliko smo mogli.

Slom SFRJ – slom kosmopolitizma vidi se i kroz posećenost koncertima EKV u Kraljevu: 1990 (preko dve hiljade); 1992 (dvestotinjak) i 1994. (jedva pedesetak).  'U meni je prevladao osećaj potpunog sloma u prisećanju na 1990, srdžbe zbog '92. i nemoći u '94' piše Vladimir. Kad je Milan umro 5. novembra 1994. Žene u crnom su uputile poruku međunarodnom feminističko-antimilitarističkom pokretu: 'Umro je naš prijatelj, roker, pobunjenik protiv rata. Položile smo na Milanovom grobu venac 'Tvoje pesme, naši mostovi'. Milan je svojom muzikom dokazao da pobunjenički rok ne priznaje i ne poznaje granice' itd.  Milanovom smrću su pravi rokeri doživjeli poniženje. Naime, tokom Nato bombardovanja (1999.) tokom tzv. koncerata, od marta do juna 1999. godine, na Trgu Republike u Beogradu, nestao je buntovni antinacionalistički karakter rok muzike, tako da su četnički ‘rokeri’ Bora Đorđević, Bajaga, D. Cukić, Van Gog...) su nastupali u patriotsko-militarističko- nacionalističkom duhu i optpjevali 'Samo sloga Srbina spašava'. I na kraju najdublja zahvalnost Vladimiru što piše o EKV jer uporedo sa brisanjem sećanja na antiratni otpor, buntovnoj rok muzici oduzima antiratni stav.

Miloš Urošević: Ja sam pročitao tekst Vladimira Marovića Zalud preti ponor Prajda. Tekst je napisan 13.09.2013. i on za svoju temu ima još jednom tada zabranjenu paradu ponosa koja se uprkos zabrani održala u nekom formatu noću. Sviđa mi se tekst i sa većinom stvari se slažem. Postoje dve stvari sa kojima se ne slažem. Autor se u ovom tekstu bavi pitanjima koje odnose država i društvo imaju prema Prajdu. Kroz tekst se autor na neki način pita da li postoji politička volja države da dozvoli parade ponosa ili ne postoji? Da li pripadnici homoseksualne populacije imaju pravo na slobodu okupljanja ili ne? Najbolji deo teksta je da se slaže da po pitanju Prajda nije reč o kapitulaciji države već kohabitaciji države sa huliganima. Autor se bavi i izjavom patrijarharha Irineja čega se pametan stidi, budala se ponosi.

Dve stvari sa kojima se ne slažem su: da se homofobijom služe latentni homoseksualci kao odbranom zbog sopstvene homoseksualnosti. Ja ne verujem u tu tezu da su nasilnici homofobi ustvari prikriveni homoseksualci, jer bi to značilo da smo svi mi monstrumi. Druga stvar je da su u crkvenim redovima homoseksualci koje ona štiti. Mislim da su po sredi pedokriminalitet i prostituciju u slučaju Pahomija i Kačavende.

Snežana Jakovljević: Mi smo pokrali sve na ratištima, devizna štednja, pljačkaška privatizacija. Za pljačku su ostale još samo šahte i poklopci na šahtama. Sviđa mi se tekst koji govori o tome. To govori o tome kolika je bila beda, dokle smo stigli ako smo uopšte negde išli.

Htela sam da kažem nešto i o autoritarnosti i autoritarnoj ličnosti. Knjiga tako počinje. Autori koriste opis Teodora Adorna i njegovu metaforu bicikliste. Prednji deo je savijen, a gazi po pedalama. Uglavnom nemamo političku zrelost kao građani, nego poistovećivanje osobe koja je na čelu države sa samom državom, nemamo vladavinu zakona nego imamo vladavinu te jedne osobe. Često upotrebljavamo nazive za državu po nekim ličnostima kao da je to njihova lična država. Mi smo kao građani nezreli da učestvujemo u donošenju odluka.

Nikola Trajković: Mene je najviše interesovao tekst Student Srbije. U psihoterapiji postoji nešto što se zove porodični tabu. To je ono o čemu se unutar porodice nije govorilo. Kasnije to utiče i javlja se u vidu nekih posledica. Iskustvo studentskih protesta u Srbiji u 21. veku je jedan od primera tog tabua. Tekst je pisan 2011. godine, reč je o blokadi Univerziteta sa zahtevom da se smanje cene školarina. U pitanju je jedan socijalni zahtev. Poražavajuće je to što studenti nisu uspeli u tome. Profesor ističe simbolični smisao pobede.

Tri su ključne stavke koji su studenti pokazali kroz blokadu kao važne za ovo društvo: pre svega stanje solidarnosti - odsustvu podrške studentima od strane profesora, sad je odsustvo podrške je postalo institucionalno; način funkcionisanja vlasti je konstanta otpor bilo kakvoj promeni. Ono što se uspostavilo kao struktura nakon tranzicije ne sme da se menja.

Ja sam student sociologije. 2009, i 2014. je došlo do promene kurikuluma i ja više nemam ni jedan predmet iz oblasti filozofije. Čak i sociološki predmeti kao što je sociologija saznanja više ne postoje.

Ono što se više puta javilo kao motiv u ovom tekstu jeste odsustvo legitimiteta. Da li je ispravno postaviti pitanje da li treba da imamo legitimitet da bismo se borili za slobodu? Da li je brojno stanje ljudi koji se bore za slobodu nedostojno zato što ih nema dovoljno? Ja sam se strašno postideo posle blokade jer je zamalo falilo da ne učestvujem u blokadi. Možda bi malo više trebalo da pričamo o svojim neuspesima.

Tamara Spaić: Ja sam pročitala nekoliko tekstova i jako mi se dopala ova knjiga zato što je proizvod pravog intelektualnog rada. Kada to kažem, pre svega mislim da u osnovi svakog intelektualca mora biti akcija. Ovde su tekstovi pisani sa jako mnogo znanja, ne samo filozofskog, znanja o društvu, o trenutku, nego i znanja kako se upotrebljavaju lepe reči i rečenice. Sa tih pozicija je pisano o dnevno političkim događajima, oni su analizirani. To je već pola puta do pronalaženja izlaza. To je intelektualni rad koji bih ja volela da vidim kod svih naših profesora, intelektualaca, akademika.

Tekst sa šahtovima me oduševio jer me podsetio da sam živela u zemlju u kojoj su ujutru stajale novine ispred kioska, jogurti i mleko ispred prodavnica. Niko to nije dirao. Meni se jako dopao tekst sa jednim ciničnim naslovom Ima tu nešto. On govori o mentalnom padu ljudi, o tome zašto smo prestali da budemo građani i pretvorili se u te neke poslušnike. To je tekst koji govori o tome koliko je važno znanje i razum i ideje prosvetiteljstva na koje ja uvek volim da se vraćam. To je jedno od najsjajnijih razdoblja u našem razvoja. To je tekst koji govori o odsustvu zainteresovanosti i racionalnosti.

Snežana Obrenović: Prvo pitanje koje sam postavila sebi jeste: kako tako lako pristajemo na autoritarni karakter ličnosti? Kako smo pristali da se saginjemo pred svim autoritetima na svim nivoima? Kako gazimo sve ono što je slabo, ranjivo i nemoćno?

Autori su napravili presek kroz razne države. Oni su istraživačkim rezultatima predstavili da autoritarni karakter ličnosti na ovim prostorima nikada nije prestao. Javljali su se ljudi koji su gradili sebe, koji su slušali, koji su manipulisali, koji su terorisali. Takva ličnost eksplodira devedesetih godina i sada se održava na visokom nivou posle. Istraživanja su rađena na značajnim reprezentativnim uzrocima. To potkrepljuju podacima o činjenicama da je autoritarni karakter u najvećem broju ljudi. U svetu mladih se ogleda svet odraslih. Teodor Adorno daje tu metaforu bicikliste. Postavljajući to pitanje ulazimo u svet u kome živimo a to je Srpski svet koji je dozvolio sebi da postane masa koja neguje kult vođe. Mislim na društveni kontekst koji neko programira i orkestrira a to su političke strukture. Dešava mi se da upadnem u masu ali i da iskoračim. To je svakodnevna borba, iskoraci slobode. Vlada mi je pomogao da ovu zemlju u kojoj živim nazovem pravim imenom a to je tiranija. Vlado Marović je jedan od onih koji su u okviru svog rada pokrenuli pozorište antiteatar u Kraljevu. Najvažnije je estetsko vaspitanje dece.

Lino Veljak: O knjizi je rečeno gotovo sve što je trebalo reći. Tu se potvrdilo da je knjiga i poticajna i prosvetljujuća s obzirom na dvije njezine dimenzije.

Jedno je da ona osvetljava i kritički analizira genezu stanja u kojem se zemlja zatekla i poslednjih godina to stanje u kojemu se živi sve do dana današnjeg.

Sa druge strane, knjiga nudi perspektive, pre svega kroz umjetnost, ne bilo kakvu, nego kroz kreativnu, angažiranu umjetnost, perspektive emancipacije, oslobađanja od stanja samoskrivljenog maloljetništva i istovremeno ukazuje i na druge puteve izlaza koji se mogu pozvati na jednu riječ a to je otpor, primarno fokusiran na umjetnost, ali ne samo, nego i na svaku varijantu otpora koji iskazuje htenje da se ne bude podanik, podanica, nego autentično ljudsko biće.

Prije početka ovog našeg razgovora Ervina je postavila pitanje da li je sloboda čovjekova suština. Ostavljam po strani značenje riječi čovjek koja se najčešće prevodi kao muškarac, pa je onda žena nešto polučovječno. Ja bih rekao ljudsko biće. Ja sam odgovorio ne znam i niko to ne zna. Ipak je moguće reći, paradoksalno ali istinito. Sloboda jest čovjekova suština a istovremeno sloboda nije čovjekova suština. Zašto nije a zašto jeste? Nije jer ima ljudskih bića, dapače ova knjiga pokazuje ono što znamo da ta količnina ljudskih bića preovladava koji su se zbog lažnog osjećaja sigurnosti ili zbog stečene autoritarne svijesti, podaništva, poslušnosti odrekli slobode i slijede vođu i one koje on ovlasti da izdaju naređenja. To su još uvijek ljudska bića, ali lišena slobode. Takva ljudska bića spadaju u kategoriju nepravih bića, odnosno bića lišena svoje biti a time lišeni i autentične egzistencije. Kada za neko nominalno ljudsko biće kažete da se ponaša neljudski, onda to znači da ono istovremeno jeste ljudsko biće, ali po svojoj biti ono što čini ljudsko biće, nije, jer se oslobodilo dobrovoljno ili prisilom slobode lišilo. Ljudsko biće bez slobode i nije ljudsko biće.

Slobodan Sadžakov: Moram reći da sam stvarno dirnut i impresioniran ovim našim razgovorom. Govorili ste na inspirativan način i u meni se stvarao utisak da ova knjiga dobija svoj pravi smisao. Svaki autor priželjkuje promišljene i pažljive čitaoce. Drago mi je da se desilo nešto toga tipa da je knjiga bila samo odskočna daska za to da svako doda nešto iz svog ličnog iskustva. Dragoceno mi je to što sam čuo od svih vas. Hvala vam. Ja sam pripremio nešto da kažem, ali nekako osećam da bih samo pokvario ove govore. U ime drugog autora i u svoje ime vam se zahvaljujem za predivno veče. 

(Transkript: Miloš; obrada: Staša)

Ženski sud – slučaj Foča – Ženski sud – slučaj Foča - 26. juna 2023. godine organizovale su u Beogradu Žene u crnom i Autonomni ženski centar iz Beograda, uz podršku feminističkih grupa iz BiH, Crne Gore, Hrvatske u Beogradu Ženski sud-slučaj Foča.

Ženski sud – slučaj Foča bio je posvećen seksualnim zločinima jer je tokom rata u Bosni i Hercegovini (1992.-1995.), Foča je bila mesto sistematskog seksualnog nasilja i silovanja u ratu u BiH. Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju je prvi put na slučaju Foča utvrdio da se seksualno ropstvo smatra zločinom protiv čovečnosti. Ipak, i pored ove istorijski značajne presude, neki od seksualnih zločina nad ženama i muškarcima Foče, nažalost, nisu obelodanjeni niti priznati, već su prećutani i zaboravljeni...Ženski sud – slučaj Foča je nastavak borbe, zajedno sa ženama i muškarcima Foče za pravdu za žrtve seksualnih zločina u Foči i šire.

Na Ženskom sudu – slučaj Foča svedočile su: Ilvana Konjo, Zenija Hajdarević, Halida Konjo Uzunović i Kemalemir Frašto, dok su saradnice ŽS tumačile politički kontekst na osnovu svedočenja.

Prezentacija ŽS – slučaj Foča sastojao se od više segmenata:

• Ženski sud: feministički pristup pravdi (Šta je Ženski sud/ŽS? Šta je feministički pristup pravdi? Istorijat, proces organizovanja Ženskih sudova (Sarajevo, 2015.); aktivnosti u nastavku procesa, učinci ŽS; Ženski sud - slučaj Foča, 2023. (Staša Zajović, Žene u crnom i Sanja Pavlović, Autonomni ženski centar, Beograd)
• Ženski sud – slučaj Foča - projekcija dokumentarnog filma (42 min.) u režiji Marije Aranđelović, produkciji Žena u crnom. Film govori o Ženskom sudu-slučaj Foča, održanom u Beogradu (26. jun 2023.)

Kemalemir Frašto, svedok govorio putem video linka o svom iskustvu svedočenja na Ženskom sudu u Beogradu: Šta je za mene značilo svedočenje na Ženskom sudu?:

„Nisam htio da odustanem da se ne bi ponovilo ponovo što nam se desilo 1942. Svi su šutjeli, a ja nisam. Sjetio sam se mog oca koji je kao dijete pobegao sa mosta kada je bio genocid u januaru 1942. On nije smio da priča. Iako je kao dijete bio u Sarajevu, pričao je o tom događaju. On je bio 1933. Imao je desetak godina. Njega su kao dijete pritvorili i zaprijetili mu da ne smije o tome pričati. Zbog toga nisam htio da se ponovi, nego da se zna, da bi se zapisala činjenica. Ja sam mislio da ne treba otvoriti staru ranu. Međutim, otvaranje stare rane mi je pomoglo. Ti djelovi užasne traume su bili oko mene. Ja nisam bio u stanju da ih sakupim sam. Upoznao sam Stašu, prošle godine u februaru u Sarajevu. Nismo se dugo družili, možda pola sata. Dobijam osjećaj da mi se vjeruje, da im zaštitu i da moram to uraditi historijski. Prije svega radi sebe. Sam početak svjedočenja je bio težak, ali sada imam svoju viziju i svoj put, a to je da pomognem budućim generacijama da se ne zaboravi i da se nikada nikome ne dogodi ono što se nama dogodilo.

Jednostavno je biti dobar i jednostavno je širiti ljubav. Puno je jednostavnije, nego širiti mržnju. Iako se sve izdešavalo meni što se izdešavalo, ja u sebi nemam mržnju i ne mrzim nikoga. Živimo u svijetu gdje se ceni laž, gdje se istina stavlja pod ćilim. Živimo u svijetu gdje se naočigled svih čini genocid. Govorim o različitim vladama, političkim situacijama, gdje na žalost, nas, običan narod niko više ne sluša. Ali, opet mislim da se ne trebamo predavati, da je ovo sve neko iskušenje dokle humanost može ići. Odnosno dokle nehumanost može ići. Moja poruka bi bila da bez obzira kroz šta prolazimo, kroz ekonomsku situaciju, kroz genocid u Gazi, da mi kao narod treba da budemo ujedinjeni i jednostavno. Ako se svi držimo motoa, a koga se i ja držim ’Ne čini ništa nekome što ne želiš da se tebi učini’ ovaj svijet bi bio divan, jer bi se svi poštovali i ponašali po tom motou.

Zahvaljujem se i vama što ste mi omogućili da kažem šta mi je na srcu i što ste mi omogućili da budem dio ove velike organizacije, što zajedno radimo i pokušavamo da pokažemo svijetu kako treba da se radi.

Pismo Halide Konjo Uzunović:  

Drage/dragi moji,

Jednom davno bila sam i ja sretna i voljena žena. 
Onako kako to jedna žena i zaslužuje.
Oko mene su bila su moja braća sa porodicama, moje sestre, moj otac i majka. 
Zajedno odrastajući stvarali smo uspomene koje me danas znaju zarezati poput žileta. 
Vrhunac moje sreće bila je moja velika ljubav sa mojim suprugom Enesom i naš sin jedinac. 

Praznike, vikende, odmore, provodili smo zajedno svugdje po svijetu, a najljepše nam  bilo na obalama naše Drine i Ćehotine.

Onda su došli neki zli ljudi i neko zlo vrijeme. Nama neshvatljivo i nepojmljivo.

Oni koji su odgajani sa mržnjom, oni koji vjerovatno nikada nisu spoznali riječ ljubav.

Upravo ti ljudi, ubiše moju braću, mog Enesa, a mene kazniše kaznom koja je najgora za jednu ženu. Poniženje.  

Toliko duboko zarezaše ranu da ona više nikada neće zacijeliti.

Moji dani postaše tamni, sivi slični onima pred kišu. 

Oblaci su bili toliko teški da nije bilo nikakve nade da iza njih proviri jedan tračak sunčeve svjetlosti.

Ruku na srce, ljudi oko mene nisu se ni trudili da mi pruže svjetlost, nadu za oporavak. 

Ali ni ja nisam pomišljala da dijelim svoju bol sa onima koji je neće sa ljubavlju i suosjećanjem saslušati.

Sve se skupljalo godina, skoro tri decenije u grudima, pomelo  se pod ćilime… a ja bolovala i tugovala.

…..Onda ste se pojavile vi, drage moje drugarice, Žene u crnom.

Taman onda kada je sivilo zamijenio potpuni crni mrak, vi ste našle put do mene, baš poput anđela, mojih dobrih vila.

Bile ste blage, nježne, pune empatije i ljubavi. 

Bile ste tako hrabre i odgovorne da ste se stidile nečije tuđe sramote…stidile se nekih zlih ljudi.

Liječile ste moje rane, a ja sam još uvijek bila nesvjesna da se zaista pojavio neko ko mi želi pomoći, neko poput vas. 

Svaka vaša izgovorena riječ, svako urađeno dobro djelo, vuklo me je ka naprijed, ka  životu.

Film i knjiga o mom gradu, mom narodu o meni, me je dodatno osnažilo. 

Zašto ?

Zato što sam prvi put doživjela da se istina objelodani. Da zauvijek, vječno prkosi lažima o pravoj istini.

Zajedno smo učinili da ovaj film i knjiga budu putokaz mladima kojim putem da krenu.

Putevima dobra ili zla, jer mržnja je opasna zarazna i prenosiva bolest. 

Mržnja je grijeh, a danas više nego ikada imamo mogućnost da učimo naše potomke boljem životu.  Onom životu u kojem treba da vlada ljubav i mir, a ne gorčina i bol. 

Nakon ratova niko nije na dobitku. 

Žrtva pati do smrti, a zločinac, iako se krije, boji se u mraku i svoje sjene, jer zli  duhovi nikada ih ne napuste.

Još jedan razlog zbog kojeg danas lakše dišem, zbog kojeg sam uspjela doći do svog cilja,

jeste knjiga Orijent.

Orijent je knjiga o jednom gradu kojeg više nema, o ljudima kojih više nema, ali i onima koji žive s pola srca.

Da ja, živim sa pola srca.

Ali danas, ovdje, zahvaljujući vama, imam snage da to priznam. 

Zahvaljujući vama i zbog vas, sam smogla snage zamoliti mladu autoricu da napiše knjigu o meni i mojim najmilijima.

Moje misli, moje boli, patnje i gubici, sve je ispisano u Orijentu.

On također treba da stoji rame uz rame sa ovim našim filmom i da poručuje, da podsjeća, da priča svima nama da jedino zajedništvom i uvažavanjem možemo biti sretni.

Na kraju, voljela bih, da budem uzor i drugim ženama da otvore svoju dušu i zapišu svoje žive rane.

Jer, manje će da ih boli….Znam to po sebi….

Ja sam uz vas i uz istinu, druga JA…

Uvjerit ćete se kada uporedite sliku sada i prije moje izgovorene ISTINE.

Mi ŽENE to možemo i moramo, jer svaka od nas ima svoju misiju, svoj smisao postojanja.

Hvala vam neizmjerno.

Volim vas,

Halida

 

Saradnice/ekspertkinje ŽS: Marijana Senjak, feministička terapeutkinja ŽS, Zagreb i Sonja Biserko, Helsinški odbor za ljudska prava, Beograd

Sonja Biserko je naglasila:

• Žene su najveće žrtve svih sukoba, pa i ovog našeg;
• tranziciona pravda kao koncept nije do kraja koncipiran, to je veoma spor proces koji vrlo često zavisi od karaktera promene, od političke volje, ne samo elita nego i društva - velika su očekivanja od civilnog društva, ali su mogućnosti ograničene;
• ženski sudovi su važna komponenta procesa tranziciona pravde - bez obzira na presude koje je doneo Haški tribunal o tome da je silovanje zločin, ali ogroman je teret koji nose žene u svim sukobima, posebno žene žrtve silovanja itd.

Marijana Senjak se osvrnula na par tačaka iz filma:

• Krivnja preživjelih: kao traumatske psihologinje, taj izraz preformulirale smo u krivnju onoga ko je bolje prošao. Jako je upečatljivo u govoru Kemalemira to magijsko mišljenje djeteta, koje misli da može spasit svijet. Odnosno, on krivi sebe zašto nije spasio majku. Odmah pokušavamo žrtvama i preživjelima objasniti da nije krivica na njima, da je odgovornost na počiniteljima, da nema opravdanja za nasilje. S druge strane, taj osjećaj krivnje njemu takođe daje prostor za čuvanja jednog stupnja kontrole. Osjećaj da je nešto mogao uraditi, ujedno je i osnažujući.
• Procesi potiskivanja: to nas dovodi do točke koja je poznata u području seksualnog nasilja, a ona kaže prećutana istina postaje laž. Puno elemenata toga je izrečeno u izjavama, jer mi živimo kao da se ništa nije dogodilo. A strašni zločini su se dogodili.
• Prekinuti šutnju uz pomoć solidarne zajednice: to je put emancipacije, otvaranja i doprinosa vlastitom oporavku. Halida i drugi govore o putu pronalaska solidarne zajednice. To su ŽUC i sve naše organizacije koje pružaju pomoć i koje djeluju aktivistički u našim sredinama. Taj okvir razumjevanja, empatije, prihvaćanja dovodi do toga da one mogu reći svoju istinu.

Na kraju je Marijana kazala: ’Moje je da pošteno uložim, da dam od sebe sve što mogu i znam. Ostalo ne zavisi od mene. Zašto je psihoterapisjki, individualni rad vrijedan i ispunjavajuć? U individualnom procesu to što ćemo mi postići ovisi od nas pomagačica i klijentica. Za tri četiri susreta vi vidite očigledne promjene. Ja volim kada vidim nasmijano lice i najčešće obučena bijela košuljica. Kad žena dođe sa stavom koji se vidi nova energija i ta blaga promjena, to je nešto što je u ovom poslu ispunjavajuće. Završiću rečenicom mog unutarnjeg govora u vrijeme mog rada u centru za terapiju za žene u skloništu Medika Zenica. Onog trenutka kada su žene prošle kroz vrata ratnog skloništa one su ušle u moje srce i do dana današnjeg nisu izišle“.

Takođe je promovisana i distribuirana publikacija 'Ženski sud – Slučaj Foča – feministički pristup pravdi' .Javnu prezentaciju je moderirala Ljupka Kovačević, feministička terapeutkinja ŽS, Kotor.

(Transkript: Miloš; obrada: Staša)

Hrabrost je zarazna - predstavljanje dve knjige, objavljene 2023. godine u okviru edicije u izdanju CK13, Novi Sad:

• Meri Dejli, Hrabrost da se Bude i Ode

Knjiga koju su preveli i priredili Milena Milojević (Ženska solidarnost) i Borislav Prodanović (CK13) sadrži tekstove i delove iz knjiga američke radikalne lezbejske feministkinje, teološkinje i ekološkinje Mary Daly (1928-2010).

• Sodžerner Trut, Govorila sam samo istinu i ništa nisam prećutala

Knjiga govora Sodžerner Trut (Sojourner Truth, rođene Izabele Baumfri /Isabella Baumfree/, 1797-1883), putujuće propovednice, abolicionistkinje i borkinje za ljudska i ženska prava prevela je Ivana Maksić.

Predstavio: Borislav Prodanović, CK13; moderirao: Miloš Urošević, ŽUC

Borislav Prodanović

Hrabrost je zarazna

O ediciji:

Mi u CK13 smo želeli da pokrenemo ediciju Hrabrost je zarazna iz potrebe da dobijemo i delimo feminističke tekstove koji imaju moć da iniciraju žene i muškarce u feminizam, u radikalni feminizam, pre svega. Hrabrost je zarazna je formula koju je izrekla Meri Dejli i radi se o fenomenu da kada se jedna žena ohrabri na čin poštovanja i ljubavi prema sebi, odnosno na čin otpora prema muškarcu, sam taj momenat njene hrabrosti je zarazan u smislu da već rađa hrabrost u drugoj ženi, čak i kada ona nije neposredno tu. Radi se o jednom energetskom polju zarazne ženske energije koje se prostire i kroz prostor i kroz vreme. Svaka ohrabrena žena hrabri neku drugu žene negde drugde i u nekom drugom vremenu. U tom smislu smo odabrali dve žene takve izuzetne hrabrosti, Meri Dejli i Sodžerner Trut. U pitanju je 150 godina razmaka između njihovih života, ali je neverovatno koliko su slične.

O Sodžerner Trut:

Sodžerner Trut je Afroamerikanka rođena u ropstvu koja je sama sebe oslobodila ropstva. Desilo se da je ona u stanju jedne duhovne egzaltacije jednog jutra po savetu i nadahnuću božanskog ustane i napusti plantažu gde je bila zatočena. Našla je utočište u poridici abolicionista koji su je prihvatili. Kada je robovlasnik pronašao tamo i optužio za beg, ona je rekla da nije pobegla i da to smatra nepristojnim, nego da je jednostavno otšetala. Bila je građanski mrtva, ali se usudila da pokrene sudski proces protiv robovlasnika nakon što je saznala da je njen sin prodat u drugu državu, što je zakonski tada bilo zabranjeno. Iskoristila je momenat nezakonitosti prodaje i tužila. Bila je prva žena crnkinja koja tuži belog muškarca i dobija. Prošle godine su otkriveni, nije se znalo da postoje, autentični spisi sa suđenja, gde imamo i njen potpis, u pitanju je krstić jer nije bila pismena. Rekla je da ne zna da čita i piše, ali da zna da čita ljude.

O Meri Dejli:

Meri Dejli, radikalna američka feministička teološkinja, lezbejska feministkinja, koja je da bi studirala filozofiju i teologiju, morala da ode na drugi kontinent bukvalno, jer je ženama bilo zabranjeno da studiraju teologiju. To se smatralo uzvišenim pozivom kojeg žene nisu dostojne. Otišla je u Švajcarsku, u Frajburg, jedini univerzitet gde je bilo moguće da aplicira i da se upiše, ne zato što su oni bili inkluzivni prema ženama, nego zato što se podrazumevalo da nijedna žena neće ikada studirati. Jednostavno u statutu nije postojala ta diskriminacija. Ona je bila prva žena koja je upisala i studirala teologiju i prva žena koja je doktorirala teologiju.

(Transkript i obrada; Miloš)

O geopolitičkoj situaciji u svetu sa fokusom na Bliski istok

Govori: Vuk Vuksanović, viši naučni istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, saradnik London School of Economics and Political Sciences/LSE

Na početku je Vuksanović predstavio genezu sukoba na Bliskom istoku, sa fokusom na izraelsko-palestinski sukob (power point):

Rat u Gazi – Poreklo i  posledice

Vuk Vuksanovic

 

Napad Hamasa na Izrael 7. oktobra 2024. godine.

• Džejk Saliven, savetnik za nacionalnu bezbednost SAD: “Na Bliskom istoku je tiho kako nije bilo u poslednje dve decenije.” 
• Brojke izraelskih žrtava i vojnih i civilnih ide od 1100 do 1300. 
• Procena o broju talaca u Gazi je na početku bila oko 250 osoba, dok je u novembru 2023. godine tokom perioda primirja 120 osoba oslobođeno. 

Uzroci izraelskog neuspeha da predvidi i spreči napad:

• Neuspeh obaveštajnog aparata: Postoje izveštaji o američkim i izraelskim očekivanjima pojačanih tenzija sa Hamasom, kao i navodi da su Egipćani upozoravali Izrael da Hamas planira “nešto veliko”. Međutim, neodređeno je da li su ta sva navodna upozorenja i izveštaji potencirali stanje eskalacije između Izraela i Hamasa, ili konkretan napad. Ukoliko je ovo prvo, nije nerealno da su se ta upozorenja ignorisala.
• Prekomerno samopouzdanje i pogrešna koncepcija: Izrael se osećao pun samopouzdanja svestan svojih vojnih, obaveštajnih i tehnoloških kapaciteta. U nedelji koja je prethodila ratu, izraelski izveštaji su tvrdili da je Hamas efektivno odvraćen (deterred). Takođe, Izrael se previše vodio konceptima koji su zasnovani na iskustvu prethodnih sukoba. Ponavljanje 1973. godine, kada je fijasku Jomkipurskog rata doprinelo to da su se Izraelci rukovodili konceptima iz rata 1967. godine.
• Taktika “kamenog doba” – za razliku od tehnološki sofisticiranog Izraela, Hamas je izbegavao tehnološka i elektronska sredstva u planiranju i izvršenju ovog napada.
• Dnevna politika je opteretila izraelski bezbednosni aparat: Netanjahuova vlada sa verskim konzervativcima koje predvodi Itamar Ben Gvir, ministar za nacionalnu bezbednost je nestabilna vlada, opterećena skandalima i kotroverzama.

Izazovi za Izrael:

• Nerealno je očekivati izraelsku pobedu. Iako je Izrael pokazao svoju sposobnost da ozbiljnu štetu nanese Gazi, ne postoje indikacije da je blizu da ostvari zacrtani cilj “uništenja Hamasa.”
• Nameće se pitanje prolongiranog urbanog ratovanja, što je najopasniji i najrizičniji oblik ratovanja.
• Opasnost u slučaju trajnijeg prisustva izraelskih snaga na teritoriji Gaze: borba protiv pobunjenika u urbanom okruženju, prenaprezanje izraelskih resura prvenstveno u ljudstvu, obebezbeđivanje javnih usluga stanovništvu na okupiranoj teritoriji.
• Uništena reputacija Izraela: Broj palestinskih žrtava prelazi brojku od 31.000 mrtvih, od toga su 72% žene i deca; 85% populacije je interno raseljeno; 60% infrastrukture je uništeno)
• Izraelski napadi jačaju Hamas. Postavlja se pitanje kakvu vi političku strukturu uspostavljate u slučaju pobede, a bez postojanja palestinske države novi oblici otpora će nastaviti da evoluiraju.

Implikacije:

• Pre napada palestinsko pitanje je počelo da pada u zaborav i nije bilo u fokusu bliskoistočne politike kao pre. Za razliku od tradicionalnog shvatanja da ključ svega u izraelsko-palestinskom pitanju, američka invazija na Irak 2003. godine, socio-ekonomska i politička kriza arapskih režima koja je dovela do Arapskog proleća, rat u Siriji praćen usponom Islamske države i izbegličkom krizom, kao i konstantne napetosti Irana sa SAD, Izraelom i arapskim zemljama su bacile palestinsko pitanje u drugi plan, da bi se sada vratilo u prvi plan.
• U međuvremenu, Izrael je počeo da normalizuje odnose sa mnogim arapskim zemljema počevši od UAE, zatim Bahreina, Republike Sudan i Maroka. U povoju je takođe bio proces zbližavanja između Izraela i Saudijske Arabije. Napadi su trebali da stopiraju taj process i da vrate palestinski problem u fokus.
• Nakon nekoliko godina zaborava, SAD su ponovo zaglibile na Bliskom istoku.
• Od kada je krenuo rat u Gazi, politika SAD je bila podrška Izraelu i napori da se spreči takozvana “horizontalna eskalacija” proširenje geografskog područja sukoba i nestabilnosti.

Implikacije:

• Podrška SAD Izraelu: od oktobra 2023 bilo je 100 pošiljki naoružanja Izraelu od strane SAD, dok je Bajdenova administracija uložila veto na nekoliko rezolucija Saveta bezbednosti UN i nekoliko puta je zaobilazila kongresne procedure da bi olakšala pošiljke naoružanja Izraelu.
• Ukoliko je cilj da se spreči “horizontalna eskalacija” u tome se već omanulo. Nestabilnost na libansko-izraelskoj granici i strah od novog rata između Izraela i Hezbolaha; napadi Huti pobunjenika u Jemenu protiv Izraela i brodova u Crvenom moru, praćeno intervencijama američke i britanske mornarice protiv Huta; izraelski udari u Siriji, uključujući ubistvo generala Iranske revolucionarne garde i udari pro-iranskih militanata na američke snage u Iraku.

Bajdenova doktrina? (Tomas Fridman):

• Suprotstaviti se Iranu širom regiona.
• Diplomatski napori da se reši palestinsko-izraelski sukob uspostavljanjem palestinske države.
• Jače bezbednosne veze sa Saudijskom Arabijom zajedno sa normalizacijom odnosa Saudijske  Arabije i Izraela. 

Nerealnost ovog scenarija:

• SAD su razapete na više frontova. Postojeća strategija nosi sa sobom konstantan rizik  rata sa Iranom, za čim nema apetita u SAD u kontekstu predstojećih izbora i što bi predstavljalo jednu od najvećih strateških grešaka u američkoj istoriji. Dok god traje trenutni sukob u Gazi i dok god su američke trupe locirane u lokacijama gde su laka meta za iranske posrednike (poput Iraka i Sirije), opasnost sudara između Vašingtona i Teherana postoji. Za sada, postoji pozitivan aspekt toga da su iranske bezbednosne i političke elite spremne da izbegavaju otvoreni sukob sa Vašingtonom, ali rizik je u tome da mnoge proiranske grupe poput onih u Iraku nisu pod punom kontrolom Teherana, a postoji jak anti-iranski faktor u Vašingtonu, prvenstveno kod republikanaca.

Nerealnost ovog scenarija:

• Iako je nominalno rešenje bazirano na dve države najbolji i potencijalno jedini način da se trajno okonča sukob, izraelska politika izgradnje nasilja, trenutna vojna operacija u Gazi i podrška SAD su ubile rešenje bazirano na dve države. Takođe, u godini predsedničkih izbora, niko ne želi da ide protiv izraelskog lobija u SAD.
• Saudijska Arabija neće propuštati priliku da jačanjem odnosa sa SAD izvuče korist za sebe, ali danas je Rijad podjednako spreman da formira alternativna partnerstva sa silama kao što su Kina i Rusija, a upitno je koliko Rijad želi da ljuti širi Islamski svet i svoju populaciju jačanjem odnosa sa Izraelom u trenutku opšteg gneva zbog Gaze.

Posledice za Izrael:

• Reputaciona šteta: Razaranje iz Gaze i civilne žrtve su nanele ozbiljan udarac međunarodnoj reputaciji Izraela. Ako se tome doda i tužba Južnoafricke Republike pred Međunarodnim sudom pravde, Izraelu će trebati dugo vremena da se povrati po pitanju svog međunarodnog ugleda.  
• Uvučeni su u rat u kojem nije sigurno da mogu da pobede na osnovu trenutno definisanih ciljeva.
• Izrael je postao deo šire regionalne nestabilnosti u kojoj nema saveznike, ali ima dosta potencijalnih neprijatelja.
• Ometen proces normalizacije odnosa sa arapskim svetom prvenstveno sa Saudijskom Arabijom. Saudijci ce uslovljavati priznanje i normalizaciju odnosa sa Izraelcima, mirom u Gazi i uspostavljanjem palestinske države.
• Izrael, SAD a i mnoge evropske zemlje ce se suočavati sa pojačanom pretnjom terorizma dok ovaj rat traje.

Najveći pobednici:

• Kina: SAD su zaglavljene u dva rata (Gaza i Ukrajina), kao i u komplikovanu operaciju protiv Huti pobunjenika u Jemenu, čime su SAD odvučene od Indo-Pacifika, ostavljajući Kini prostor da se fokusira na reševanje unutrašnjih problema i sopstveno jačanje u Aziji. Istovremeno, Kina koristi priliku da ojača sopstveni globalni ugled, prvenstveno u zemljama Globalnog juga, tako što se predstavlja kao pragmatična i neintervencionistička sila, i zagovornik mirovnog rešenja baziranog na dve države.
• Rusija: Pažnja sveta, a posebno SAD je skrenuta sa rata u Ukrajini. Takođe, SAD moraju da podele fizičke resurse poput municije na dva ratna teatra. Rat u Gazi remeti američki sistem savezništva na Bliskom istoku, i sprečava uspon saudijsko-izraelskog savezništva protiv Irana. Jačanje ruskog ugleda na Bliskom istoku i Globalnom jugu.
• Hamas i džihadističke grupe: osnažene su ideološki i moralno, kao i njihova sposobnost da regrutuju nove sledbenike i sprovode terorističke operacije.

Teško je videti kraj rata!

• Do sada jedini diplomatski pomaci su bili privremena primirja na osnovu sporazuma o oslobađanju talaca.
• Sa palestinske strane primirja su problematična jer to može biti samo pauza pred potencijalno novu seriju izraelskih napada.
• SAD su najbolje pozicionirane da uticu na Izrael i kraj rata, ali teško da će bilo ko u Vašingtonu će želeti ozbiljno da se bavi tom temom, uprkos sve češćim pozivima predstavnika američke administracije za primirjem.
• Uprkos tome, prisustvujemo značajnoj promeni koja se odnosi na unutrašnju politiku u SAD. Bajdenove šanse za reizbor su već sada narušene, a nove generacije Amerikanaca su kritičnije nastrojene prema Izraelu. To će otežavati posao izraelskim lobi organizacijama.
• Uprkos svemu tome, vidimo da se demografija menja u Izraelu da će narasti populacija ultra-konzervativnih Jevreja koji su protiv postojanja dve države, a ocekuje se novi talas radikalizacije među Palestincima posle ovog rata. Čak i sa najboljom voljom teško je vratiti se formuli dve države sa promenjenim stanjem na terenu usled razaranja Gaze i jevrejskim naseobinama na Zapadnoj obali. Suočavamo se ili sa rizikom genocida u Gazi ili sa scenarijom Velikog Izraela koji je aparthejd država. Znači, tragedija se nastavlja. 

Diplomatska reakcija zemalja Zapadnog Balkana

•  U oktobru 2023. godine kada je Generalna skupština UN glasala o rezoluciji koja je pozivala na prekid vatre na humanitarnoj osnovi zemlje regiona su pretežno bile uzdržane
• Za rezoluciju su glasale Bosna i Hercegovina jer je Bošnjak bio predstavnik BiH u UN, i Crna Gora, na osnovu instrukcije koja je došla od odlazećeg premijera Dritana Abazovića.
• Srbija je bila uzdržana u nameri da će se opet približiti Izraelu i njegovom lobiju u SAD, naročito zato što Beograd očekuje povratak Donalda Trampa.
• Uprkos proizraelskom i proameričkom kursu posthladnoratovske spoljne politike, Albanija mora da balansira svoje odnose sa SAD, EU i Turskom, zbog čega je bila uzdražana
• Severna Makedonija se vodila greškom iz 1999. godine, kada je priznala nezavisnost Tajvana, zbog čeka je Peking kaznio Skopje stavljajući veto na stabilizacionu misiju UN u Makedoniji, čime je poploćan put za albansku oružanu pobunu iz 2001. godine. Skopje se takođe rukovodilo činjenicom da ne postoji puna saglasnost između EU i SAD po ovom pitanju, zbog čega je doneta odluka o uzdržanosti.
• U decembru 2023. godine, zemlje regiona su ipak sve glasale za rezoluciju o prekidu vatre, očigledno se vodeći osetljivošću ovog pitanja u globalnom javnom mnjenju.

Potencijalne bezbednosne i geopolitičke posledice po zemlje Zapadnog Balkana

• Lokalni ekstremizam: Palestinsko pitanje ima potencijal da probudi strasti među muslimanskim zajednicama u regionu, što može da dovede i do radikalizacija i nasilja. Nepoznanicu čine povratnici sa bliskoistocnih ratišta koji su se borili za Islamsku državu i druge džihadističke grupe. Terorizam je teorijski moguć bezbednosni rizik, ali glavni rizik predstavlja radikalizacija i nasilje pojedinaca.
• Prelivanje bezbednosnog rivaliteta: U slučaju prolongiranog sukoba, a naročito u slučaju širenja sukoba na relaciji Izrael-Iran, postoji rizik da Balkan postane sporedna arena za nadmetanje bliskoistočnih igraca. Taj rivalitet bi se mogao manifestovati u vidu aktivnosti obaveštajnih struktura, propagandnim aktivnostima, i diplomatskim i ekonomskim istupima bliskoistočnih zemalja prema lokalnim vladama i grupama kako bi se obezbedila lokalna savezništva.
• Rizik od nove migrantske krize: Eho 2015. godine, pošto opet imamo prolongiran rat sa visokim stepenom razaranja i visokim brojem žrtava, susedne zemlje koje nisu voljne da prime potencijalne izbeglice i geografsku blizinu Evrope sa Balkanom kao ulaznom zonom. Balkan bi se mogao naći između nestabilnog Bliskog istoka i politički introvertne Evrope koja nije voljna da primi nove migrante i izbeglice.

U nastavku Vuksanović se osvrnuo na stanje na Bliskom istoku tokom Hladnog rata:

’U vreme Hladnog rata postojali su polukalifatski, polusultanski režimi u Persijskom zalivu,   uglavnom su bili klijenti SAD zbog kontrole globalnog tržišta energenata.

Sa druge strane, imali smo isto tako arapske nacionalističke režime, kao što je Naserov režim u Egiptu ili Baas partija u Siriji.

SFRJ i palestinski sukob - Po pitanju palestinskog sukoba, jugoslovenska politika je bila slična sovjetskoj politici. Što se tiče sovjetskih intervencija u Avganistanu, Čehoslovačkoj i Mađarskoj, SFRJ  je bila je na američkoj liniji osude tih intervencija.

Fijasko Sporazuma iz Osla (1983.) - Onog trenutka kada se videlo da više ne funkcioniše recept iz Osla, obe strane su morale da popiju gorke pilule. Palestinci su morali da odustanu od povratka izbeglica iz Jordana. Izraelci su morali da odustanu od okupacije palestinskih teritorija.

Dve države - Jedino pravno održivo rešenje jeste izgradnja dve države i za Izraelce i za Palestince, ali je ono sada nemoguće. To što ste vi vojno moćniji, to vama ne garantuje da ćete vi ostvariti politički cilj. Imamo neuspeli rat u Gazi 2014, imamo intervenciju u Libanu 2006, kao i 1982. 

Pitanja, komentari...

Marijana Stojčić: Mi imamo dve ekstremno desničarske politike gde stradaju i Izraelci i Palestinci. Ko su pobednici? Dobitnici su ekstremno muslimanski pokreti. Pitanje dve države je bilo sklonjeno sa stolova, a sada je na ovaj užasan način vraćeno. Reakcija izraelske administracije svojom brutalnošću je preokrenula Hamas. Da li je mogao da bude drugačiji odgovor države Izrael i da li je to moglo da se ne završi u ovome u čemu se završilo?

Mirko Medenica: Sve ovo što se dešava dešava se u kontekstu okupacije koja postoji i de facto i de iure. To nije sukob. U Ukrajini je sukob. Ovde je nesrazmera u velikoj meri. Evropa treba jako da pazi kako reaguje, jer ona troši svoje poslednje zalihe svog ugleda. Da li će to uticati na naš region?

Snežana Tabački: Ja se sećam i kada su stradali sportisti u Minhenu, 1972. Ko zapravo administrira neregularnim jevrejskim naseljima, da li je to Fatah?

Vuk Vuksanović: Pravo Izraela na samoodbranu je bitna proporcija. Ekstrem svakako uvek hrani drugi ekstrem. Tvrdoj izraelskoj strani je uvek odgovarao Hamas, jer su mogli da podrivaju Fatah kao umerenu palestinsku stranu koja je potpisala mirovne sporazume. Izraelci su postojanje Hamasa uvek imali kao izgovor za nemogućnost formiranja dve države. Iran i Katar su glavni izvori podrške Hamasu. Izrael je godinama finansirao Hamas, to je rekao Borelj.

Staša Zajović: A. Šaron je 2005, kada je bilo povlačenje izraelske vojske iz Gaze, rekao je da ne može da se drži okupacija tamo jer bi to značilo da Mosad mora da sarađuje sa Hamasom.

Vuksanović: Velika je disproporcija u snazi, tako da veći diplomatski i svaki drugi pritisak treba da bude na izraelskoj strani. Prilikom pregovora u Kemp Dejvidu bila je ideja da se na palestinskim teritorijama formiraju tri zone. Ovde postoji zajednička uprava, zona a, b, c. To je bio sporazum koji do kraja nikada nije bio formiran. To je de facto veliki Izrael na kome je izraelski bezbednosni aparat nosilac vlasti, a ne palestinska uprava.

Sonja Biserko: Poslednjih nedelja Bajden je imao oštre izjave o ponašanju Izraela. Da li očekujete tu nekakav drugačiji iskorak?

Vuksanović: Nisam siguran da mogu da ponudim odgovor. Bajden se nalazi u procesu. On je previše otišao u podršci Izraelu. Zbog njegovih godina, gafova, njegove šanse za reizbor su veoma ugrožene. Izraelske lobi grupe će imati problem kako da se adaptiraju u okruženju gde mlađe generacije osećaju bliskost sa Palestinom.

Aleksandar Kraus: Kada se govori Palestinci, zaboravlja se da je jedan deo njih legalni stanovnici Izraela. Desnica je u Izraelu pobedila, ali ne treba zaboraviti da postoje ozbiljni otpori. Godinu dana su bile demonstracije protiv vlade. Treba imati poverenje u Izrael. Nije crno belo, postoje demokratske snage.

Veliko je pitanje na koje se ne odgovara – dve države. Hamas nije za dve države. Kada se kaže genocid, zna se da je njegova politika bila isterati u more građane Izraela. Zašto Egipat nije primio palestinske izbeglice, kao što je Jordan? Jako je komplikovano. Ne treba niko da zastupa crno belu sliku jer je to složena situacija koja traje dugo.

Moderirala: Staša Zajović, ŽUC

NUNA ZVIZDIĆ, mirovna aktivistkinja, Sarajevo (poslala mejlom zbog nemogućnosti da dođe na sastanak Mreže)

 

Bliski istok izbliza nakon 7 oktobra 2023-Labirint nestalih ”mjesta”

Levantski univerzum odnosno Egipat, Izrael, Palestina, Jordan, Sirija i Liban odisao je nekad kozmopolitskim duhom, koji je poticao kulturni i intelektualni procvat. Poslednjih desetljeća je mjesto sukoba, razaranja, arogancije, bahatosti i obožavanja vojne sile. U tom svijetu o kojem govorim nema čega nije bilo, i jako pozitivnih i jako negativnih stvari.  Četiri velika događaja su kreirala današnju političko-državnu fizionomiju Levanta: propast Osmanskog carstva, razvoj nacionalne svijesti Arapa, cionisticki pokret I stvaranje Jevrejske države u Palestini  i politike velikih sila u tom području.

5. juna 1967. godine desio se Šestodnevni rat (izraelska vojska je uništila egipatske, sirijske I jordanske zračne snage) i nastalo je ono što nazivaju “arapskim očajanjem”. Ova epizoda, usadila je u arapski svijet nešto što Maalouf definira kao “sindrom vječnog gubitnika” – prelomni moment ili, prema njegovim riječima, izvor islamskog terorizma.

Od tog datuma se arapski svijet okreće protiv Zapada prolazeći kroz jedan intelektualni preobražaj. Političko-religiozni pokreti bili su manjinski, čak svedeni na grupice, ali od pomenutog datuma te skupine počinju dobijati na važnosti. Postoje i drugi faktori, kao što je problem nafte, koja izaziva promjenu u odnosima moći.

7. oktobar 2023. godine - nova epizoda šoka, užasnutosti, bespomoćnosti, traume, bola i strpnje. Kako valjano primjeniti bujucu informacija, kojom smo zasuti. Militaristički kult ličnosti i obožavanje vojske, bahatost i arogancija, vratili su se na velika vrata. Prije skoro deset godina, izraelski učenjak i mirovni aktivista Jeff Halper napisao je knjigu Rat protiv naroda, upozoravajući: “U beskrajnom ratu protiv terorizma, svi smo osuđeni da postanemo Palestinci.”

Iskustva sa terena 

• Kuda ide Sirija? – govorila: Zorica Skakun, feministička aktivistkinja

O sebi i svom radu:

Od 2017. godine radim na humanitarnim programima u Siriji. Dve i po godine sam bila na terenu. Radim za Oksfam/Oxfam. Pričam kao humanitarna radnica koja se bavi rodnom ravnopravnošću, kao strankinja sa Balkana. O zemlji učim od ljudi koji rade za Oxfam, koji govore engleski, koji su privilegovani. Koleginice su mogle da se zaposle, kolege su imale mogućnost da nauče engleski jezik. Bila sam u Damasku, Alepu i Derzoru. 

O Siriji:

To je zemlja:

• razorena građanskim ratom,
• razorena proksi ratovima velikih kapitalističkih, svetskih sila na njenoj teritoriji koji vode Amerika, Rusija, Iran,
• pod terorom samoproklamovane Islamske države ISIS,
• imamo i klimatske promene, kao i prirodne katastrofe,
• imamo koronu i koleru koje prate svaku krizu.

Za koga ide Sirija?

• za režim Bašara Al Asada,
• za šiite koji su planski doveženi iz Irana da bi naselili oblasti koje je ranije držala opozicija,
• za udovice iz brakova sa pripadnicima islamske države, koje su švedskog, ili drugog porekla na teritoriji Sirije,
• za Kurde sa severa,
• za mlade ljude koji već generacijama odlaze i napuštaju zemlju, naseljavaju svetske metropole,
• za opozicione lidere čije su porodice pobijene, a koji su uspeli da pobegnu u Evropu, 2011. a koji se nikada neće vratiti u svoju domovinu.

Šta znači Sirija i šta je danas Sirija?

To je oblast koja se zove Levant, orijentalistički evropski termin za taj deo sveta ili Šam, panarapski prostor koji se preliva preko državnih granica. Kada se govori o granicama, one mogu da se različito razumeju, kao geopolitičke. Kada pređemo dublje, postoje etničke, religijske i druge granice, koje su teže vidljive, a moraju se uzeti u obzir zato što je to etničko, versko, rodno pitanje i pitanje klanova, vrlo jaka nedržavna struktura putem koje se raspoređuje moć u toj zemlji.

O situaciji na terenu:

• kontrolni punktovi kontrolišu bezbednost, ali ustvari kontrolišu protok robe, ljudi, i slično, od strane sirijske vojske, ali i drugih milicija,
• velika inflacija,
• šabiha - tajna policija. To su likovi koje vidiš spolja, ali ne iznutra. U svakoj stambenoj zgradi imate čuvare. Svaki domar je deo tajne policije. Tamo postoji kultura praćenja i prisluškivanja. To je nasleđe prethodnog predsednika, Hafisa Al Asada,
• nema civilnog društva u našem zapadnom smislu,
• svaka sloboda okupljanja je kontrolisana od strane režima,
• sekularna zemlja, većinom sunitska, ali postoji velika hrišćanska zajednica. Bašar Al Asad pripada alavitima koji izlaze iz šije (šiitske zajednice), ne iz sune (sunitske),
• predsednik - jedini od svih dugogodišnjih vladara koji je opstao. Postoji veliki kult ličnosti predsednika, njegove fotografije su svuda. Njegov brat koji je trebalo da nasledi njihovog oca je umro 2000. Oni su predstavnici BAAS partije, koja je socijalistička partija. Bili su članovi nesvrstanih koji veruju u socijalizam, socijalnu pravdu, internacionalizam. Između oca i sina pao je Berlinski zid i krenule su politike razlike, gde su počeli da se naoružavaju mudžahedini.
• Sirijom sada vladaju oligarsi i plutokrate kao i kod nas, kao i svuda na poluperiferiji kapitalizma. Sirotinji se daje besplatni hleb da se čuva mir. Oni tamo proizvode velike količine anfetamina i tim novcem pune budžet. Režim je preživeo Arapsko proleće zato što je podržan ruskim pravom veta u SB UN i iranskom ekonomijom. Režim u Damasku se pravi kao da se ništa nije desilo. Prošle godine je zemlja ponovo primljena u Arapsku ligu, iz koje je bila iščlanena 2011. godine. Uspostavljeni su diplomatski odnose sa Saudijskom Arabijom.

O zamkama humanitarne pomoći:

Kada idem u Damask, idem u delove koje drži vlada predsednika i vojska. To je retka pozicija. Oxfam je preuzeo odgovornost za tu odluku. Mi se borimo da integrišemo feminističke principe u raspodeli humanitarne pomoći, što znači da zapravo politizujemo. Neki kažu da je u suprotnosti sa humanitarnim principima nezavisnosti, neutralnosti i slično. Ranije su humanitarne organizacije robu isporučivale iz aviona - iz Libana, Jordana, Turske. Osamdesetih godina se humanitarna pomoć vrlo često bacala iz aviona. Način na koji se raspoređuje humanitarna pomoć se mnogo izmenila. Sirija je zemlja gde se sprovodi humanitarna pomoć pod kontrolom režima. Režim ima glavnu reč, a ne UNHCR, kao što je slučaj u drugim zemljama. Sirijska organizacija crvenog polumeseca je zadužena za raspodelu. Tu se dešavaju razne vrste zloupotreba. Kriza proizvedena prirodnim katastrofama ili ratom, uvek menja rodne odnose, dovodi u pitanje odnose moći, kida i rastače tkanje zajednice, porodice i slilno. Uvek dolazi do porasta nasilja prema ženama. U svakoj krizi se pomera granica na dole za udaju ženske dece. Porodice to rade da bi se rešile svoje ženske dece, i jednog tanjira.

Par primera kontradiktornih oblika humanitarne pomoći:

• Ćebad: Kada je bio zemljotres, prošle godine u Alepu, žene su napravile stravičan požar. Dobročinitelji su donosili ćebad jer su mislili da im je hladno. One su to zapalile.
• Crne jakne: Oxfam je kupio ljudima jakne i poslao u Derzor i ljudi su ih vratili, jer su bile crne boje. ISIS je bio u crnoj boji.
• Žuti prsluci: Žene su dobile nadnicu da kopaju neke kanale, a žene imaju hidžab i dugačke haljine. Oxfam im je radi bezbednosti i vidljivosti dao prsluk, a tamo je bilo 60 stepeni napolju. Pokušala sam da im objasnim da je rodna ravnopravnost to da ženama koje nose duge haljine nisu potrebni još i prsluci.
• Toaleti u školama: Oxfam pravi toalete u školama itd.

 

Antimilitarističko/feminističke alternative

• Dezerterstvo iz armije Ruske Federacije – problem sa kojima se suočavaju ruski dezerteri; govorio je: Alexander Finiarel, dopisni član Globalne akademije/Ruski program na Univerzitetu Džordž Vašington
• Iskustva i strategije ženskog antiratnog pokreta u Rusiji; govori: Sofia, suosnivačica Feminističkog antiratnog otpora

Moderirala: Tanja Marković, ŽUC, Beograd

Aleksandar Finiarel:

O ruskoj vojsci:

Na početku rata, ruska armija se sastojala iz tri dela:

• regularna armija sastavljena od regruta, najviše iz najsiromašnijih područja, posebno pripadnika nacionalnih manjina;
• ljudi iz Donbasa;
• trupe iz Čečenije, koje nisu bile previše entuzijastične, jer su bile pod represijom ruske vojske.

Prigožin, Vagner, zatvorenici i migranti:

U prvim mesecima rata vojnici su dezertirali. Zbog manjka entuzijazma i problema koji su imali sa motivacijom vojnika, ruska vojska je morala da se povuče iz nekih delova, kao što je okolina Kijeva, koji su bili okupirani u prvim danima rata. Zbog problema sa manjkom ljudstva, odnosno vojnika, ruska vojska se tada obratila Evgeniju Prigožinu i njegovoj grupi Vagner, privatnoj armiji kome je dopušteno da regrutuje vojnike u tu svoju jedinicu iz zatvora. Sada se nasilno mobilišu migranti koji su nedavno dobili rusko državljanstvo. Mobilišu se i oni koji nemaju rusko državljanstvo, ali se njima obećava da će ga dobiti ako se priključe vojsci. Ima slučajeva da ruska država šalje ljude da regrutuju ljude za rusku vojsku u drugim zemljama kao što je Indija, gde se tim ljudima obećava da će raditi u ugostiteljstvu, a oni završe na ratištu.

Dezerteri i vojnici pod ugovorom:

Veliki je broj vojnika pri ugovoru, koji su pre agresije raskinuli ugovore sa vojskom i napustili je, što je dovelo do ukrajinske kontraofanzive u septembru 2022. kada su osvojeni određeni delovi zemlje koji su pre bili okupirani. Ruske vlasti su onda promenile zakon kako bi sprečile raskidanje vojnika pod ugovorom, što je dovelo do proglašenja delimične mobilizacije, kada je mobilisano oko 300.000 ljudi. Njima je rečeno da neće biti zadržani duže od šest meseci i da neće biti slati na ratište, nego će služiti kao pozadinska podrška. Oni nisu bili otpušteni nakon šest meseci, bili su slati u bitke i nakon tih šest meseci porodice ovih mobilisanih ljudi počinju da se organizuju i počinju sa protestima. Tada su vlasti javno rekle da će svi mobilisani ostati u vojsci do kraja rata. Mobilizacija je značajno uticala na stanovništvo koje je bilo u šoku i podrška ratu među ljudima je počela da opada.

Postoje tri grupe ljudi: 20% podržava rat, 20% su protiv, a 60% su indiferentni.

Sada vlast vodi kampanju da uveri stanovništvo da neće biti dodatnih mobilizacija. Vlasti koriste mobilisane ljude kao topovsko meso i šalju ih na prvu liniju fronta bez adekvatne obuke. Uprkos tome, mobilizacija je doprinela da se front stabilizuje i poslednjih godinu dana uglavnom nema nekih većih promena. Ruske vlasti izbegavaju da na nasilan način dodatno mobilišu nove vojnike.

Zbog svih tih načina na koji se regrutuju vojnici, ruska vojska je jako podložna dezerterstvu. Pre rata je to bilo 600 dezertera na godišnjem nivou, a sada je taj broj od 2.000 do 3.000. To su samo registrovani slučajevi koji su završili na sudu. To su ljudi koji su uhvaćeni i došlo je do njihovog procesuiranja. Pravi broj ljudi koji je dezertirao nije poznat.  

Ne/sigurna mesta:

Problem za ljude koji dezertiraju je taj što je teško da oni odu negde gde je sigurno, u neku drugu zemlju. Samo 30% ruskih građana ima, poseduje pasoš. Ovi koji poseduju pasoš su uglavnom ljudi koji su imućniji, bogatiji. A ljudi koji se uglavnom mobilišu su iz siromašnijih slojeva društva. Kada budu regrutovani u rusku vojsku, njima se oduzima pasoš. Bez tog pasoša, sa ličnom kartom može se ići samo u Belorusiju, Kazahstan, Kirgistan i Jermeniju. Kirgistan i Belorusija nisu ni slobodne ni sigurne zemlje za dezertere iz Rusije, jer isporučuju svakog koga vlasti traže. Kazahstan i Jermenija su relativno sigurnije. Problem u Kazahstanu je taj što bez registracije ne može da se ostane duže od 90 dana, dok je Jermenija je preplavljena izbeglicama iz Nagorno Karabaha. Malo bolja situacija je sa Gruzijom i Srbijom.

Sofia je kratko govorila o ruskom feminističkom antiratnom otporu: ‘Pokret je pokrenut februara 2022. godine u znak protesta protiv ruske invazije na Ukrajinu. U prvim mesecima pokret je uspeo da pokrene najbrže antiratne kampanje, privukao je više od 26.000 sledbenica/ka. Ovaj pokret okuplja desetine već postojećih feminističkih grupa u celoj zemlji – od Kaljiningrada do Vladivostoka; pokretu se pridružilo više hiljada individualnih aktivistkinja’. 

(Transkript: Miloš; obrada: Miloš i Staša)

Umetnost protiv nacizma, fašizma...

Adolfe, sedi!  (13 min.) – scenario i režija: Zoran Solomun; uloge: Johanes Voelkel, Titus i Biene. Neonacista iz jednog sela u Saksoniji/Nemačka je svog psa nazvao Adolf i izdresirao ga da na komandu ’Hajl Hitler’ podigne šapu. Neonacista je za to novčano kažnjen, a Adolf je upućen u dom za pse na prevaspitavanje.

Aktivistički osvrt - O antifašističkim protestima u Nemačkoj; o poseti jevrejskom getu u Krakovu govorila je Violeta Đikanović, ŽUC, Beograd

Moderirala: Magdalena Štandara, Krakov 

Violeta Đikanović: Kada sam došla u Nemačku, bili su protesti poljoprivrednika i ono što me fasciniralo je sva ta silna mehanizacija koja je bila parkirana ispred Brandenburške kapije. Međutim, tada je u štampi procureo taj famozni sastanak između AFD-a i neonacističke partije gde su se oni tajno sastali.

AFD (Alternativa za Nemačku) je po veličini i snazi trenutno treća partija u Nemačkoj. To je ultradesničarska partija, evropskeptična.

Osnovani su marta 2013., a na saveznim izborima iste godine osvojili su 4,7% glasova.

Na izborima 2014. za Evropski parlament osvajaju 7,1%, odnosno 7 od 96 mandata.

2016. ušli su u parlament u osam saveznih država.

Na saveznim izborima 2017. osvajaju 12, 6% i postaju treća partija u zemlji.

U mestu Vanze, 20.01.1942. je bio sastanak o ’konačnom rešenju jevrejskog pitanja’. AFD-ovci su se sastali u Potsdamu da donesu plan kako će se proterivati ljudi koji nisu nemačkog porekla iz Nemačke bez obzira da li imaju državljanstvo ili ne.

Nemačka je reagovala burno: u svim velikim gradovima su bile organizovane antifašističke demonstracije. U Berlinu je bilo 250.000 ljudi, u Minhenu 300.000, kao i u Hamburgu.

U  malom gradu iz koga je potekao AFD je bilo 9.000. naša prijateljica Ursula mi je rekla da su joj važniji ti ljudi koji su ustali u tom gradu.

Važno je što je posle tih demonstracija AFD-u pada rejting. To je neka informacija koju sam našla na internetu. Mene je impresionirala energija ljudi koji su rešili da kažu ’ne pristajemo na to’. Ja sam onda pravila paralelu sa ovim što mi živimo ovde. Nemci su se suočili sa onim što su uradili, proces denacifikacije je dao neki rezultat. Malo pre nego što će se organizovati te demonstracije, i ne znajući koliko će ljudi izaći na ulicu, ja sam sedela u društvu šest Nemica i jedne Austrijanke. Bio je rođendan u pitanju, ali je tema bila taj porast neonacista u Nemačkoj, i žene su pričale iskustva sa svojim porodicama kako su one sve to proživljavale, doživljavale i šta su naučile.

Ono što je meni bilo važno jesu kameni spoticanja, koji podsećaju svakodnevno na ono što je urađeno. Na toj i toj adresi, živeo je taj i taj, odveden je tada i tada, završio je tu i tu. To imate na svakom ćošku.

O poseti jevrejskom getu u Krakovu: ’Prvi put sam otišla u Poljsku, imala sam 12 godina. Moj otac je odlučio da treba da nas odvede da vidimo Aušvic. To je ostavilo jak utisak na mene. Devet godina posle godine sam išla na neku studentsku ekskurziju. Meni je on urezao takve slike da sam bila gluva i slepa za sve ostalo.

Ponovo sam sela u voz i Magda je rekla da ćemo ići da vidimo geto. Prvo me odvela na Trg heroja geta. Krakovski geto je bio jedan od pet getoa koje je nacistička Nemačka napravila. Tu se vršila selekcija, ko može da radi, a ko će biti likvidiran odmah. On je trajao od juna 1941. do 1943. Svi ljudi iz jevrejskog geta su raseljeni u tri logora u Poljskoj. Taj trg je veliki i na njemu su raspoređene drvene stolice. To je stvarno fascinantno. Magda mi je rekla da je pobedio na tom tenderu za spomen obeležje čovek koji je to nazvao ’Nedostaješ mi, Jevrejine’ (2008.). Posle toga smo otišle do Šindlerove fabrike. On je spasio veliki broj Jevreja koji su radili u  njegovoj fabrici. Kaže da sada ima preko 11.000 potomaka ljudi koje je on spasio. Šindler je sahranjen u Sinaju i piše na njegovom grobu ’Ako spasiš jednog čoveka, spasio si celo čovečanstvo’.

 

Nedelja, 17. mart

Međunarodna politika - internacionalistički kutak

O političkoj mobilizaciji u Poljskoj na izborima oktobra 2023. – govorila je Magdalena Štandara, Jagelonski univerzitet, Krakov/Poljska

’U Poljskoj su u oktobru 2023. godine održani izbori. Ja smatram da su u Poljskoj pobedile žene, kada je bila rekordna izlaznost - 74% biračkog tela. Poslednji put je bilo 64% 1989. godine, kada se menjao sistem u Poljskoj’ kazala je na početku Magda.

Razlozi za mobilizaciju:

• Frustracija i bes: u Poljskoj je na vlasti bila desničarska stranka Pravo i pravda osam godina i oni su srušili državu na svaki mogući način. Pokušali su da pobede i treći put i počeli da prave gluposti, da tretiraju ljude kao idiote, da nemaju pojma šta se dešava i u smislu zakona i para. Propaganda je bila strašna.
• Inflacija i visoke cene: ljudi su shvatili da troškovi svakodnevnog života nisu više podnošljivi.
• Bahatost: svi su shvatili da puno para odlazi ili za crkvu ili za privatne firme. Zdravstvene usluge su postale loše, školska reforma je takođe krenula jako loše.
• Zakon o zabrani abortusa: zbog tog zakona žene su posebno shvatile da su dugo građanke drugog reda. Njima je oduzeto pravo da imaju slobodu u životu da odluče tačno šta da rade.
• Emocionalna distanca prema vladajućoj stranci: niko više nije hteo da podržava tu konzervativnu državu. Ljudi su se uplašili da će biti nešto kao Bregzit u Engleskoj zato što su oni insistirali da EU uništava sve vrednosti, katoličke, tradicionalne porodične vrednosti u Poljskoj.
• Skandal sa vizama i pedofilijom: to je krenulo nedelju dana pre izbora.
• Kampanja na televiziji: pobedila je koalicija. Donald Tusk, koji je na čelu ove koalicije, građanske platforme je počeo da organizuje marševe u Poljskoj. Jedan je bio u Varšavi na koji je došlo hiljade ljudi. Ljudi su počeli da razmišljaju da moraš ići glasati jer možeš nešto da menjaš. Glas na izorima nešto znači i može mnogo toga da menja. Među nama su išle priče da treba da se glasa, da nema drugog izbora. Ljudi su dugo čekali u redovima da bi glasali.

O snazi ženske mobilizacije 

Zašto su žene toliko bitne? Zato što je izlaznost među ženama bila 75%. Kada bi samo žene glasale, u Poljskoj bi pobedila levica jer su najviše one glasale za građansku platformu i u tom slučaju stranka Pravo i pravda ne bi ušla u parlament. Konfederacija koja je fašistička stranka je na žalost ušla u parlament. Imala je isto koliko i levica.

U Poljskoj je bila kampanja za izlaznost, a kampanja je bila posebno usmerena na žene zbog onoga što se dešava u vezi sa zabranom abortusa. Bilo je 27 kampanja različitih nevladinih organizacija. Jedna se zvala Već smo bile tihe, druga se zvala Ustaj. Treba da se kaže da su žene umirale zbog zabrane abortusa. Nije se to desilo u Varšavi ili Krakovu, nego u malim gradovima. Izašle su masovno žene u malim gradovima. Mlada generacija ja izašla na izbore, opet zbog zabrane abortusa. Kad je počeo prvi štrajk žena (2016.) imale su 15, 16 godina.  Shvatile su da ne mogu da budu izvan politike, jer se njima ograničava sloboda. Puno njih je podržalo svoje drugarice. Stranka Pravo i pravda je pobedila, ali nema većinu. Ne može ništa da odluči.

Abortus je i dalje zabranjen. Sada bi trebalo da budu novi izbori u Poljskoj. Država hoće da uvede porez Katoličkoj crkvi. Ako hoćeš da ideš u crkvu onda moraš da platiš porez i hoće da izbace veronauku iz škola.

O međunarodnoj feminističkoj konferenciji Filia u Glazgovu, oktobar 2023 - govore: Nela Pamuković, Zagreb i Sanja Pavlović, Beograd (učesnice konferencije)

O Međunarodnoj feminističkoj konferenciji Filia, novembar 2023. u Glazgovu

Opšte informacije: Filia je konferencija za ženska prava, najopćenitijeg tipa koja pokriva sve teme, i organizira najveće aktivističke feminističke konferencije u Evropi. To je ženska volonterska organizacija koja se smatra delom pokreta za oslobođenje žena. Počele su sa organizacijom ovih konferencija 2013. Filia znači ćerka.

Konferencija u Glazgovu okupila je 1.400 žena. Od poznatih žena, bila je specijalna izvestiteljica UN-a za nasilje nad ženama, Rim Al’Salam i Dž. K. Rouling. Filija se smatra nastavkom pokreta još iz sedamdesetih. Gleda kao svoje prethodnice Ženski tribunal u Briselu, 1976, koji je bio prvi veliki događaj koji se odnosio na nasilje nad ženama, a onda drugi veliki prethodni događaj je bila konferencija o nasilju, zlostavljanju i ženskom građanstvu, u Brajtonu 1996. Konferencija je trajala dva i po dana.

Pojedinačne stvari – paneli, debate...

Konferencija je podržala lokalni protest žena iz Glazgova protiv surogat majčinstva.

Širom Britanije postavljaju klupe u parkovima sa pločicama na kojima piše, U sećanje svih žena i devojčica žrtvovanih patrijarhatu.

Jedan od najposećenijih panela je bio posvećen ženama koje su izašle iz prostitucije, koje su danas aktivistkinje, desetak iz različitih zemalja, a u grupi ih ima oko 50.

Melisa Farli je predstavila i svoje istraživanje o prostituciji i pornografiji kao vidovima torture. Kaže da je pokušavala da to objavi u više naučnih časopisa i da je bila zaustavljena, da joj nisu dozvolili. Ona smatra da činovi koji se dešavaju ženama u prostituciji i pornografiji isti oni činovi koji su definisani kao tortura u međunarodnim zakonima.

Panel o diskriminaciji lezbejki u pravosudnom i zatvorskom sistemu: u SAD, u zatvorima je od 3 do 4% žena, od toga više od 33% su biseksualne žene i lezbejke.

Panel o ženskoj borbi u Kongu: govorile su žene o povezanosti oružanih sukoba i eksploataciji prirodnih resursa. Nagovestile su da je izveštaj UN-a z 2008. potvrdio da su određene kapitalističke kompanije, posebno iz automobilske industrije, finansirale oružane konflikte kako bi lakše mogli da eksploatišu prirodne resurse, uglavnom različite vidove ruda.

Govorile su o povezanosti siromaštva i seksualnog nasilja: rekle su da postoji jasna veza između toga da kada mlada devojka prvi put dobije menstruaciju i nema uloške i prostitucije. Bila je jedna sesija posvećena Ženama u crnom, predstavljana je knjiga Žene u crnom protiv nasilja za pravedan mir, koju su pisale Sintija Kokburn i Sju Finč.

Predstavljena je grupa Haške majke. Konvencija o građansko pravnim aspektima međunarodne otmice dece je doneta 1980. u Hagu kako bi se sprečilo da jedan roditelj bez odobrenja drugog roditelja odvodi decu u inostranstvo. Bilo je zamišljena tako da spreči nasilne očeve da to rade svojim partnerkama. Međutim došlo je do zloupotrebe te konvencije i da od 75% procesuiranih su majke, a da je većina njih bežala sa svojom decom od nasilnog partnera u državu porekla. Tako da se one sada bore da se ta konvencija promeni, da se ne zloupotrebljava taj važan međunarodni dokument. 

Moderirala: Snežana Jakovljević, Peščanik, Kruševac

(Transkript: Miloš; obrada: Miloš i Staša) 

Međunarodne vesti - bilten od septembra 2023.- mart 2024. (feminističke, antiratne-antimilitarističke/antirasističke; tranziciona pravda, antifašizam... Staša Zajović) – to je podeljeno i poslato mejlom.

Dogovori o aktivnostima Mreže u narednom periodu – poslato učesnicama/ima.

 

Evaluacija: Sa čim odlazite, šta je za vas bilo najupečatljivije? (Tanja Marković)

Većini učesnica/ka smatraju da je program veoma ’bogat’, dobro osmišljen – raznovrstan, širi horizonte, podstiče na kritičko razmišljanje, preispitivanja, zajednički otpor kroz solidarnost, prijateljstvo, poverenje...

’Hvala svima nama što se bunimo protiv svega onoga što nam se nameće. Dobro je da još uvijek imamo snage za politiku ’Ne u naše ime’ (Mirjana); Sve je ovo za mene bilo jako važno. Dolazim iz sredine koja je na dnu u rupi. Ovo je za mene bio prostor gde mogu da čujem neke stvati o temama koje me zanimaju. Sve su bile interesantne, odmerene, sa puno kvalitetnih razgovora, promišljanja, puno knjiga’ (Slavica); ’Drago mi je da vidim da još uvek postoje i da se pojavljuju novi ljudi koji pružaju otpor nekim stvarima koje nisu prihvatljive za jedno zdravo društvo’ (Bata); ’Svi izlagači, sve teme su bile interesantne. Drago mi je da postoje ljudi koji se bore za pravdu i mir’ (Suvada); ’Profesionalno mi je značilo jer su mi se otvorile neke nove teme o kojima ću razmišljati, pisati i govoriti. Lično sam se regenerisala. Lepo je kada dođete u prijateljsko okruženje. Kada ste sami na terenu osećate se kao zrno peska u svemiru a sa svih strana duva’ (Ivana G. Perc); ’Bila sam zatečena intenzitetom programa, to je nabijeno sadržajima. Ovde je za mene bilo upadljivo poštovanje da se sve prati od početka do kraja’ (Ivana S.); ’Ono što mene uvek na poseban način osnaži jeste kvalitet informacija koje ja ovde dobijem. Ja sam još uvek intenzivno u procesu i formalnog i neformalnog obrazovanja. Ovo ovde je za mene jedna oaza znanja neopterećena formalnostima. Tu su lične priče koje menjaju svet. Ja odavde odlazim sa osećajem odgovornosti’ (Nikola); ’Ovde se dosta uči, druži, pleše’ (Svetlana); ’Za mene je svaki sastanak mreže Žuca kao mali tektonski poremećaj zato što izaziva kretanja, promene u različitim pravcima, pomeranja u emotivnom, saznajnom, intelektualnom smislu’ (Snežana J.); ’Meni je čast što sam deo ove zajednice i u ljudskom i u svakom smislu. Ovaj put stvarno ne bih mogla izdvojiti, sve bih nabrojala’ (Mima); 

’Izuzetan je program i sadržaj. Predavači/ce, sa velikom kompetencijom. Sve su mi utisci jaki i ne mogu da izdvojim. Sadržaji su bili sjajni, a ne lagani. Svaki put nešto saznam i naučim’ (Marta); ’Kao i uvek na našim sastancima se uči i radi’ (Snežana O.); ’Svi segmenti su bili važni i poučni’ (Nadežda); ’Program je ispunjen različitim obrazovnim sadržajima. Iz ovog programa se može jako puno naučiti. On je dobar za ohrabrivanje i povezivanje. Istovremeno je dobar zato što se koriste različite metode’ (Manda); ’Ono što nosim odavde je što čujem more informacija koje se ne mogu čuti u dostupnim medijima’ (Ivan); ’Ne bih izdvajao ništa posebno. Bilo je sadržajno i zanimljivo. Zanimljiv susret, sjajna atmosfera, perfektna organizacija. Privilegija je da budem ovde. Zastrašujuća mi je misao da usred naše pustoši jednog dana ne bi postojale ŽUC. To je savest Srbije’ (Slobodan); ’Lijepo, sadržajno, motivišuće’ (Brano); ’Naša je potreba internacionalizam i borba protiv provincijalizma’ (Staša); ’Naše veze koje traju, koje su emotivne, političke solidarne su te koje daju nadu. To me osnažuje’ (Tanja); ’Hvala puno na znanjima koja ovde dobijem. Osećam se kao kod kuće’ (Magda).

Premda je učesnicama/ima bilo veoma teško da se opredele, naprave ‘hijerhiju’, neki segmenti su bili posebno odabrani:    

Međunarodna politika (Palestina, Izrael, Sirija, Rusija, Poljska …) - informacije koje u domaćim medijima ne možemo da čujemo; izveštaj sa terena iz Sirije; analiza – uvid u genezu sukoba, u složenost problema; otpor, posebno žena represiji, diktaturama, militarizmu (ruski dezerteri) – podstiču internacionalističku solidarnost…

’Drago mi je da u istom danu možemo da čujemo ljude sa različitih meridijana. Rijetko kada možemo da čujemo ljude sa strane: Magdin izvještaj o Poljskoj; Zoričina prezentacija o Siriji. Vukova prezentacija’ (Slađana, Nadežda, Mima, Miloš, Ljilja, Lino, Ivana S.); ’Sada su mi vidici za Bliski Istok više otvoreni’ (Ivana G.); ’Vuk Vuksanović je pored hronologije, dao svoja mišljenja i prognoze’ (Nastasja);  ’Bilo mi je zanimljivo ono što smo slušale od Vuka i to podsećanje na istorijat tog sukoba’ (Sanja); ’Magda bila super, to što je ona govorila, energija žena koja se videla na spotovima za izbore’ (Sanja) itd.

’Poneću hrabrost žena da rade i grade mostove na najopasnijim područjima, a to je rad Zorice Skakun (Snežana O.); ’Zorica me fascinirala, jedva čekam da idem sa njom’ (Selena); ’Bilo mi je najvažnije Zoricino izlaganje o Siriji’ (Suvada, Slavica); ’Zorica je bila jako dobra zato što nam je ilustrovala kako ljudi u Siriji žive: možda svi znamo opšte stvari, ali Zorica je primerima ilustrovala mentalitet ovih onih. Jako je bitno da onaj ko radi na terenu da razume’ (Melanija); ’Na mene je Sirija ostavila utisak. Zorice, hvala. Mene Istok fascinira i žao mi je što se sve što tamo dešava. Hvala ti što si dala jedan pogled koji nemamo baš puno prilike da vidimo na situaciji u Siriji (Bata); ’Hvala što ste me prihvatili. Srećna sam zbog pozitivnog prepoznavanja i afiniteta. Treba da vidimo da li možemo da se otvorimo i više povežemo sa aktivistkinjama sa Bliskog Istoka’ (Zorica).

’Ono što sam čula o Bliskom Istoku,  Rusiju, Siriji podstiče me na odgovornost i akciju’ (Snežana J.)

’Drago mi je da su došli ovi mladi Rusi da nam daju jedan eho šta se dešava u njihovom svetu (Nastasja); ’Drago mi je da smo imali Ruse. Važna je pobuna ljudi u agresorskoj zemlji’ (Gordana).

Ženski sud – slučaj Foča – hrabrost svedokinja i svedoka...

’Najupečatljivi mi je film ŽS Foča’ (Ivana S., Nikola, Mirjana); ’Film sam gledala prvi put sa drugačijim unutrašnjim osećajem. Važno je da se ovaj film što više prikazuje’ (Selena); ’Hrabrost žena me oduševila da govore ono o čemu se dešavalo’ (Svetlana); ’Svedočenje Kamalemira i žena’ (Mima); ’Potresno mi je dostojanstvo žrtava u filmu’ (Staša); ’Posebno bih izdvojila film o ŽS Foča. Bila sam baš potresena. Iako sam sve to videla, kao da sam prvi put čula’ (Nadežda); ’Divim se svedokinjama’ (Milka).

Promocija knjige ’Sloboda je čovekova suština’ (desetak osoba je komentarisalo odabrane delove) – inovativno, inkluzivno...

’Promocija knjige u petak je bila jedna nova vrsta prezentacije i umnožavanje i deljenje tog učenja. Novi način čitanja’ (Manda); ’Lepa je bila promocija knjige Slobodana Sadžakova, bogata sadržajem i nekim opservacijama ljudi koji su je predstavljali’ (Nastasja); ’Na promociji knjige u petak bilo je fantastično’ (Violeta); ’Prezentacija knjige profesora je urađena u najboljem terapeutskom maniru’ (Marijana); ’Promocija knjige profesora Sadžakova mi je bila zanimljiva. Zanimljiv pristup. Svakog koga sam slušala kao da je govorio o drugoj knjizi. Kao da se knjiga ponovo ispisuje. To je dobar način promocije knjige. Danas su promocije knjige sve manje popularne. Retko ljudi na njih idu. To je dobar način da se ljudi uključe’ (Selena) itd.

Takođe su promocije drugih knjiga izazvale pažnju: Meri Dejli, Hrabrost da se Bude i Ode (Sanja, Ramiz, Nela, Marijana, Miloš).

Mali koraci – veliki podvizi – svedočenje o istrajnoj borbi u malim sredinama, u lokalni  zajednicama (Nadežda, Miloš); ’Za mene su bili upečatljivi mali koraci iz Leskovca, Majdanpeka, Zaječara, jer ih ja ne bih čula. Izuzetno cijenim tu borbu koja traje svakodnevno’ (Marijana) itd.

(Transkript: Miloš; obrada: Staša)

Beograd, jun 2024.