Lepa Mlađenović
Pre neki dan u autobusu 26tici mladić do mene je prepričavao svom prijatelju koji je došao iz nekog drugog grada kako je to u stvari bilo 21 februara. I kaže mu kako je prvo bio ispred crkve, i tu je bilo mirno i sveće... a onda kaže on „cimne me ortak i kaže ajd’ sidji dole, policija nas je pustila na američku ambasadu, treba nam pojačanje i ja odem, a dole paljevina...“
Dakle, ovom istom logikom, pretpostavka je da je neko iz kabineta predsednika vlade cimnuo šefa gradske policije i rekao mu isto to, da pusti ortake na ambasade. Pretpostavka je isto tako da je neko iz tog istog kabineta cimnuo vodje ortaka da ih pusti „na paljevinu“.
Sedmog marta iste godine pre podne policajac sa opštine nazvao je dežurnu za bezbednost Žena u crnom da je pita jel im treba policijska pratnja kada sutradan, 8 marta, podju iz kancelarije na Trg u 12h na manifestacije Sto godina Osmog marta. Ona je rekla da je sve u redu, ne hvala. Medjutim i tog policajca je posle podne tog dana neko cimnuo, i rekao mu da javi Ženama u crnom da se manifestacija zabranjuje jer „može doći do ometanja javnog saobraćaa, ugrožavanja zdravlja, bezbednosti ljudi i imovine“.
Ako su aktivistkinje koje su se spremale da izađ na Trg tog Osmog marta nešto naučile tokom petanest godina protesta, to je onda da isčitavaju fašizam iz textova kabineta predsednika vlade. Dakle sećate se da je zaključak Nacionalnog saveta bezbednosti bio da je policiji čestitano na aktivnostima 21 februara, dok hiljade „ortaka“ a verujem i „ortakinja“ imaju jedno sasvim obično sms znanje šta je bila uloga policije tog dana. Isto tako, naučile smo da je „za ometanje bezbednosti javnog saobraćaja, ljudi i imovine“ potrebno da neko cimne ekipu „ortaka“. A to sigurno nije neko iz kabineta Žena u crnom.
Eto tu smo,
Prvo smo bile mirovnjakinje a onda smo postale, doduše davno, anti-fašistkinje. I ovog Osmog marta smo planirale da izadjemo na ulicu povodom sto godina zalaganja žena za HLEB I RUŽE - poznati osmomartovski slogan kojim su žene tražile ekonomska prava i krvalitet života.
Feministkinje koje rade sa ženama koje su preživele muško nasilje naučile su iz iskustva i iz teorije Andree Ddvorkin i Hane Arent, da svaka zloupotreba moći povlači sa sobom falsifikaciju stvarnosti. Dakle muž koji po deset dvadeset godina zlostavlja ženu, ne samo da ne priznje zločin, nego optužuje nju za krivca. Fašistima su uvek žrte krive. Fašisti proizvode neprijatelje, a prvi neprijatelj je uvek u kući. Zamislite koliko se nasilje nad ženama povećalo nakon 21 februara!
Dakle, sve dok se iz kabineta vlade bude cimalo da ortake puste da lome, dotle će muško nasilje nad ženama imati pokriće. To je poenta, da nasilje odobreno od države povećava ne samo opšte nasilje, nego intezivira svaku diskriminaciju. Za vreme svake „paljevine“ ortaka čuje se isto dranje o tome kako treba ubiti pedere, Hrvate, Albance, a žene su prva meta kad se oni vrate kućama.
Zabranom okupljanja aktivistkinja, osnovnog građanskog prava kojeg su žene imale još te 1908. kada je 15,000 njih izašlo na ulice Njujorka - država izjavljuje da ne štiti prava žena i mirovnjakinja nego prava muškaraca i nasilnika koji krše bezbednost ljudi i imovine. Ako se setim svih osmih martova na beogradskom trgu, ječi mi jedna te ista poruka: Ne dajte se od svojih prevariti.
