Dan uoči stogodišnjice 8. marta, Međunarodnog dana žena, koristim da prevalim više od tri stotine kilometara rastojanja između Tutina i Beograda kako bih sutra učestvovala na zakazanom mirovnom ženskom maršu. Ne čekam da budem pozvana na taj događaj, jer su ulice naše, pripadaju svakoj aktivistkinji podjednako. Godinama sam u ženskom pokretu, podrazumeva se da učestvujem na svakom važnom događaju, a obeležavanje jedne stogodišnjice se nikako ne sme propustiti. Pa tek za sto godina se može ukazati još jedna ovakva prilika. Po inerciji sam spakovala sam ranac i uputila se ka prestonici.
Radovala sam se sunčanom danu. Govorila sam sebi da je vreme na našoj strani i da se nećemo se smrznuti kao što to obično biva.
Na pola puta prema Beogradu čujem vest da je došlo do krvavog obračuna između dve grupacije unutar Islamske zajednice u Tutinu. Osetila sam nemoć. Da nisam u autobusu bilo bi sve drukčije. Imala sam ogromnu potrebu da tog časa budem u Tutinu, u svojoj organizaciji, sa ljudima sa kojima delim iste vrednosti. Možda bismo zajedno mogli nešto da učinimo, nešto da promenimo, jedni druge da utešimo, strahove da umirimo. Možda bismo uspeli pronaći nekakav mehanizam, nekakvo sredstvo koje bi pomoglo da se zaustave izlivi mržnje koja truje svakog mladog čoveka i preti da potpuno uništi moj grad I sve nas u njemu.
Svesna sam da postojeće podele svih vrsta permanentno razjedaju prostore Sandžaka, i da dodatna proizvodnja haosa, straha i opšte nesigurnosti ima za cilj očuvanje pozicija moći dominantnih politčikih struktura, kako u Sandžaku tako i u Beogradu, i uspostavljanje kontrole nad životima svakog od nas i stanovništva u celini.
Svesna sam takođe da svakodnevna okupljanja i međusobni obračuni suprotstavljenih grupacija unutar islamske zajednice nisu spontani, već dugo planirani i dobro organizovani kako bi nas uveli u stanje intenzivnog straha, nemoći i nesigurnosti.
Možda bi bilo logično da se na ovom mestu osvrnem na svima već poznatu ravnotežu podela i sukoba u Sandžaku. Ali ja to neću učiniti. Čini mi se da je besmisleno zaroniti u u priču o političkom sukobu između SDA i SDP, u ličnu, političku i koncepcijsku isključivost Sulja i Rasima, muftije i reisa kad je potpuno jasno da se ni deo ovoga ne bi dešavalo da ne postoje centri moći u Beogradu koji to kreiraju. Postojanje lokalnih izvršilaca se podrazumeva, i njihova samovolja, takođe. I bezakonje, i neznanje, diletantizam, primitvna uobraženost, kratkovidost koja doseže samo do svoga džepa. Konačno nam je jasno gde se zakuvava, a eto danas jasno vidimo i gde se sve isprobava.
Stižem u Beograd potpuno poražena činjenicom da je u mom gradu prolivena krv, da su počeli krvavi obračuni sa nesagledivim posledivama. Pozivam sina da se uverim da je bezbedan, da je dobro, da naslutim koliko je istraumiran onim što je možda video ili čuo. Pozivam rodbinu, prijatelje, saradnice. Pokušavam da saznam više od onoga što su objavili mediji. Naizgled svi znaju sve, a zapravo niko ne ume da objasni gde nam se izgubila mera pristojnosti, mera odgovornosti za sebe I druge I u kom trenutku smo izbrisali poslednju granicu moralnosti.
Nisam stigla ni da se povratim od prvog šoka, a u Beogradu me dočekuje vest da je policija Ženama u crnom zabranila javno obeležavanje Osmoga marta! Ovo je previše, pomislih, čak i za nas koje odavno više ništa ne može da iznenadi. Oni bi da svi postanemo nevidljivi.
Ama, 11. maj je na pragu, i za one u mom gradu, i za one u Beogradu, ali i za nas. Šansa je pred nama. Hoćemo li i dalje biti marionete u rukama vidljivih i nevidljivih moćnika? Od nas zavisi.
Tekst napisala:
Dženeta Agović, koordinatorka nevladine organizacije Impuls, Tutin
13.03. 2008.
