Potočari 11.7.2025, foto: Iva Martinović
17:30, 10. jul, Beograd
„Poželio sam te kao soli, a hljeba ima, svega ima“, piše gitarista Samir Mehić, srebrenički Dejvid Bouvi, svom drugu Faruku koji je u godinama pre genocida napustio grad. Dopisivali su se sve do jula 1995, nakon koga Samir više nikada nije viđen. Sve što znam o njemu saznajem iz filma „Samir Mehić Bowie – Pisma iz Srebrenice“. Pre toga nisam znala ništa. Kao što ne znam ništa o još toliko života prekinutih pre trideset godina. Mislim da ni o čemu ne možemo sve znati, ni jednu osobu do kraja upoznati, a kamoli 8.372. A svi oni su živeli, zaljubljivali se, išli u školu, išli u šetnju, spremali večeru, stvarali muziku, vodili ljubav. I bili ubijeni.
U julu 1995. Vojska Republike Srpske (VRS), pod komandom Ratka Mladića, ubila je 8.372 Bošnjaka. Njihova tela skrivana su i zakopavana u masovnim grobnicama. Prekopavana, premeštana, pa ponovo zakopavana. Njihovi posmrtni ostaci, razbacani, pronalaženi su potom u sekundarnim i tercijarnim masovnim grobnicama. Ove godine u Potočarima će biti sahranjeni posmrtni ostaci sedam žrtava. Više od 1.000 njih se i dalje vodi kao nestalo.
20:05, 10. jul, Beograd
Beograd je najbolji 10. i 11. jula. Nikad nisam ponosnija na taj grad nego tada. Tada se njegovi građani sećaju Srebrenice i odaju počast žrtvama. Svečano je i dostojanstveno. Sada stojim na Trgu republike i držim ogledalo. Ideja performansa „Srbijo, pogledaj se u ogledalo: videćeš Srebrenicu! 30 godina – 30 ogledala“ jeste da se zamislimo nad sobom i zapitamo da li smo baš tamo gde treba da budemo. Nažalost, čini mi se, nema ko da gleda. Svake godine je sve manje ljudi, pa i novinara, a tu su i oni koji se pitaju „A šta su oni nama radili?“ i „A što ne pričate malo i o srpskim žrtvama?“ izražavajući svoje negodovanje na način koji nije dostojan nijedne žrtve – ni „naše“, ni „njihove“.
06:45, 11. jul, na putu za Potočare
Rano ujutru, dok u kombiju Žena u crnom gotovo svi spavaju, rasplače me pesma Darka Cvijetića „Zakopavanje sestre“. Znam je napamet. U njoj Aida, ta sestra iz naslova, pita „Šta ću, moj školski, ako mi dogodine nađu još brata?“ Nisam mislila da mi može biti teško niti da ću se rasplakati. Pa ja sve ovo znam! Ja sam ovde već bila! Prvi put 11. jula 2019, a zatim i par godina kasnije, 2021, u danima pre godišnjice, kada je sve potpuno drugačije. Kad nema gužve, šarenila ljudi, buke automobila, plakanja, smeha… Kada nema ničega. Kada je 2021. godine, u Srebrenici i dalje 1995. U gradu tišina. Na fasadama rupe od granata. I neke nove kuće, lepe i prazne. Sećam se kako sam tada razmišljala o stihovima Hladnog piva „Puno mraka u fine kuće stane“.
09:35, 11. jul, Potočari
Stižemo u Potočare. Kao i prethodni put, naš kombi, pod policijskom pratnjom, pretiče sva ostala vozila. To je uvek trenutak u kom osetim izvesnu dozu ponosa. Neko nas čeka i raduje nam se, zbog svega što su moje saputnice tokom godina govorile i radile. U kući Majki Srebrenice ljudi me grle. Niko ne pita kako se zovem. To nije važno, sve što treba već znaju. A nekad su imena baš ovde bila tako prokleto važna. Svi ovi ljudi su ubijeni jer su imali pogrešna!
Ubrzo nakon toga, pod suncem za koje verujem da nigde ne prži toliko jako kao na mezarju u Potočarima, u podnožju zagasito zelenih brda i između blistavo belih nišana, počinje „Srebrenički inferno“. Vidim devojčice u belom i znam da sledi pesma, znam i pre toga, znam još od prvog dolaska ovde. Tad nisam mogla da se rasplačem. Sad ne mogu da prestanem.
14:20, 11. jul, Memorijalni centar Potočari
Odvajam se od grupe i krećem ka kompleksu Memorijalnog centra, ka staroj fabrici akumulatora koja se prostire na 120.000 kvadratnih metara, a koja je tokom 1994. i 1995. godine služila kao baza holandskog bataljona UNPROFOR-a. Na ulici mnoštvo ljudi, deluje da svi idu na suprotnu stranu od mene. Zapravo, svi idu na sve strane – ka mezarju, ka muzeju, ka automobilima i kućama, ka najbližoj vodi i hladu. Ulazim unutra, već sam bila tu i poznajem prostor. Poznajem i ljude iz Memorijalnog centra i volim ih mnogo iako ih nisam videla dugo. Dočekuju me predmeti žrtava i užurbani posetioci, gomila njih. Vidim samo fragmente predmeta i imena, nema zadržavanja i okretanja, sad je već neko drugi tamo gde sam bila sekund ranije.
Dok puštam da me vrtlog nosi, dok mi se priče smenjuju pred očima, čujem snimak u kom Ramo Osmanović, prisiljen od strane VRS, doziva u smrt sina Nermina. Znam taj snimak, znam da su tela oca i sina pronađena u različitim masovnim grobnicama, znam da ne postoji kolektivna krivica i da nije moja, da zločinci imaju imena, da je izmišljotina o „genocidnom narodu“ floskula iza koje se kriju pojedinci koji su genocid učinili, ali mi se vrti u glavi i žurim ka najbližem izlazu šapućući „izvinite“ ljudima koji su nekad bili tu. Izvinite, izvinite, izvinite.
11:30, 12. jul, Beograd
Jednom me je neko pitao „Ima li života nakon genocida?“ Već godinama razmišljam o tom pitanju. U mojoj glavi, ja i ja razgovaramo o tome često, dajući razloge i za i protiv. Imam prijatelje rođene u ratu. Rođene tek nakon rata. Rođene u Srebrenici. Rođene 1995, 1996. ili bilo koje druge godine. Razmišljajući o njima razmišljam o tome kako život, kao takav, neprekidno traje. I kako je to najlepša i najstrašnija stvar u vezi sa njim. Fascinira me to što ljudi, okruženi smrću, žive. Ustaju ujutru, oblače se, usput se zaljubljuju i vode ljubav. Deca se rađaju dok padaju granate. Deca se rađaju i nakon što im očevi umru. U decembru 1995. rođena je i Samra, ćerka Samira Mehića Bouvija.
Danas granate padaju po Ukrajini i Gazi. Svakodnevice o kojima ništa ne znamo nestaju ispod šuta. Danas u Srbiji isti režim koji je bio na vlasti i devedesetih, prebija i hapsi studente i građane. Dok oni, mahom, ćute o Srebrenici. Volim da mislim da nas se stvari tiču i onda kada se dešavaju Drugima. I verujem da sve što znamo o prošlosti vredi tek onda kada se upotrebljava za izgradnju mira i budućnosti, kada pokušamo da sprečimo zločine, gde god se oni dešavali.
***
Za genocid i druge ratne zločine povezane sa padom Srebrenice osuđene su ukupno 54 osobe pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju, Sudom Bosne i Hercegovine i sudovima u Srbiji i Hrvatskoj. U presudi iz 2007. godine, Međunarodni sud pravde je utvrdio da je Srbija prekršila Konvenciju o genocidu jer nije učinila ništa da bi sprečila genocid u Srebrenici i kaznila izvršioce. Generalna skupština Ujedinjenih nacija usvojila je 2024. godine rezoluciju kojom se 11. jul proglašava Međunarodnim danom sećanja na žrtve genocida u Srebrenici, osuđuje negiranje genocida i veličanje ratnih zločinaca. Srbija je glasala protiv.
Autorka je, Anđela Savić, aktivistkinja i braniteljka ljudskih prava.
Peščanik.net, 14.07.2025.
