SEDMI REGIONALNI SUSRET „ŠTA DA SE RADI“ Da imamo brašna, kao što nemamo masla…

NOVI PAZAR, 25. oktobar 2025. – Debata u društvu koje se, kako je rekao moderator Teo Taraniš, nalazi na raskršću između pobune i apatije, između težnje za promenom i otpora prema svakoj odgovornosti. Organizator – Akademska inicijatica Forum 10, Rekonstrukcija Ženski fond i Žene u crnom je pokušao da inicira razgovor o stvarnim dometima studentske pobune, njenim efektima, unutrašnjim protivrečnostima i mogućnostima političkog saglasja.

U „probuđenom“ Novom Pazaru koji se, kako reče novinar Mijat Lakićević, jedan od učesnika „uključio u državu“ čula su se različita mišljenja o tome da li građani Srbije imaju snage (i volje) da menjaju svest ili će nastaviti svoj sunovrat.

Govorili su Zoran Vuletić, Fahrudin Kladničanin, Ljupka Kovačević, Staša Zajović, Nermin Vučelj, Slobodan Sadžakov, Mehmed Slezović, Nikola Krstić, Edin Zećirović, Rade Veljanovski, Ismet Krcić, Aida Ćorović, Snežana Obrenović, Mijat Lakićević, Lino Veljak, Aleksandar Kraus, Zlatoje Martinov, Dragomir Olujić…

Predsednik Građanskog demokratskog foruma Zoran Vuletić je mišljenja da je studentski bunt krenuo „zbog nakupljenih loših stvari u zemlji“, da su mladi reagovali „emotivno, tražeći odgovornost, pravdu…“ i da prvih meseci nije bilo govora o politici. On podvlači da su institucije „izraz vlasti“ i da tokom bunta nije bilo dovoljno argumenata da bi se shvatilo da neko želi „neku drukčiju politiku“.

Vuletić podseća da je, kako su protesti odmicali, počelo koketiranje sa nacionalizmom i da je nadstrešnica u Novom Sadu pala „zbog naopake politike koja se u zemlji vodi već trideset godina“. To je, kaže, politika u kojoj se sve završava u uskom krugu, bez tendera sa Rusima i Kinezima.

Vuletić: Šta znači studentska poruka ‘Nema dalje izdaje Kosova'(!)?

„Ako je jedini politički miting, onaj na Vidovdan (28, juna), gde je ono čemu streme studenti prezentirao nacionalista Milo Lompar, (i studenti) ne vidim nijedan argument kojim bi se tražila nova politika i promene pogubne politike. Naprotiv, srpski integralizam koji je najavio profesor Lompar ni u čemu se ne razlikuje od srpskog sveta Aleksandra Vulina. Šta znači studentska poruka ‘Nema dalje izdaje Kosova'(!)? Oni podržavaju vojnu neutralnost! Ne mrdamo iz Putinovog ruskog sveta. Evropska unija nam je Rezolucijom svog parlamenta ponovo otvorila vrata ali oni i dalje traže i ne nalaze partnera u Srbiji.

Govoreći o mogućoj promeni Vuletić se založio za formiranje proevropske liste, da studenti izađu sa svojom kako bi se na budućim izborima uzeo što veći procenat „desnih glasova“.

Mijat Lakićević, urednik Novog magazina je svoje slovo najavio kao „nešto drukčiji pogled“. Prenosimo ga u celosti.

Srbija se danas ne deli na pitanju za ili protiv Evropske unije. Za ili protiv Rusije. Za ili protiv rudnika litijuma. Niti oko toga kako rešiti energetsku krizu. Čak ni oko Kosova.

Srbija se danas deli na pitanju da li je pad nastrešnice teroristički akt ili mafijaško delo. To jest – posledica koruptivne i pljačkaške vlasti.

Ovde je danas za režimske medije glavno pitanje ko je, navodno, sklonio snimak građanina Bačulova (Miše) ispred novosadske železničke stanice. Potpuno neovlašćeno tvrdim da ko god je to uradio želeo je time da tih 30 sekundi ne završi poput ona dva minuta sa doljevačke naplatne rampe koje je uzaptio i drži kod sebe Aleksandar Vučić, ne dozvoljavajući čak da ga vide ni tužilac i sudija u sudskom procesu koji se tim povodom vodio.

Lakićević: Šatro žrtve

Za ovu vlast, 16 poginulih i jedna teško povređena devojka – u padu nastrešnice – samo su „šatro žrtve”; ta nadstrešnica u stvari je pala na Vučića i on je najveća žrtva tog tragičnog događaja.

A i ovaj sasvim skorašnji incident u ćacilendu, ispred Skupštine – koji je inače čuvan bolje od Zabranjenog grada – i o kome praktično ništa ne znamo, iskorišćen je da se građani koji već godinu dana protestuju širom Srbije proglase teroristima.

Dakle sa tom i takvom, monstruoznom blago rečeno, vlašću suočavaju se danas građani Srbije. Mislim da to ne treba gubiti iz vida upravo kada se hoće odgovoriti na pitanje postavljeno u naslovu ovog skupa.

Šta bi bio moj odgovor?

Sasvim konkretno govoreći, nisam u stanju da procenim, na osnovu onoga što znam, u kakvom je stanju studentski pokret danas, kakva mu je snaga i koliki su mu dometi. Plašim se, na osnovu nekih signala, da ga je služba – naša, tj. ruska – u dobroj meri izbušila. Ali, ne samo pa ni pre svega zato što smo ovde gde jesmo, hoću da kažem da ovo hodočašće novopazarskih studenata, ovih dana po Srbiji – koje je produženo u odnosu na prvobitni plan – govori da neke stare vatre još ima. Kako god, više ćemo o tome saznati 1. novembra, u Novom Sadu.

Moram, međutim, da kažem da se, generalno uzevši, čini da je snaga studentskog pokreta manja danas nego 15. marta kada je, mislim, bila dostigla svoj zenit. Takođe, smatram da je tada propušten trenutak da se istaknu određeni politički zahtevi, tj. da se uđe u odlučnu političku ofanzivu. Pre svega da se zatraže izbori i da se izađe iz usko studentskog okvira, da se on poveže sa drugim delovima opozicije, političkim strankama i nevladinim organizacijama, i da se zatraži dijalog sa vlašću, sa glavnim ciljem da se što je moguće više, a tada je moglo dosta, poprave izborni uslovi, posebno birački spiskovi.

S druge strane, teško se to od studenata moglo očekivati. Ne samo zato što su ideološki (bili) heterogeni (okupljajući sve od krajnje levice do krajnje desnice) i oranizaciono rascepkani, nego pre svega zbog svog generalno negativnog odnosa prema politici. Formalno, prema političkim strankama – što se i moglo razumeti jer je njihov rejting u društvu zaista bio (da ne ulazimo u to zašto) nizak – ali, u suštini, prema politici kao delatnosti.

Međutim, da je bilo drugačije, nikada se ne bi ni sastavili.

Jer, ono što ih je povezalo – i povezivalo – bilo je na neki način iznad ili izvan politike; njihovo vezivno tkivo bilo je ono elementarno ljudsko: solidarnost sa žrtvama i potreba da krivci odgovaraju za svoja nedela. Iz toga je i proizašao zahtev – da funkcionišu institucije. Taj nalog je u izvesnom smislu nepolitički. Jer – škola, bolnica, katastar, poreska uprava, policija.., po definiciji su nepolitički entiteti, koji rade normalno bez obzira ko je na vlasti, u skladu sa propisanim normama. U tom smislu, studentski zahtev bi se mogao svesti na ono – da živimo kao sav nermalan svet.

Zahtevi pravno-politički, praktično – prevratnički 

Sve te institucije Vučić je, međutim, pretvorio u poluge, mehanizme i transmisije svoje vlasti. Zato je u današnjoj Srbiji taj zahtev par exellence politički. Tačnije: pravno-politički. Praktično: prevratnički.

U suštini, to je zahtev za vladavinom prava. A to je, ma šta ko, pa i studenti, subjektivno mislio, objektivno gledano, ipak liberalno načelo. Temelj Evrope.

To je, istovremeno, i maksimalni i minimalni zahtev, i najmanje i najviše što se u Srbiji danas i može i mora tražiti.

I to je ono najvažnije što su studenti ostavili kao neku svoju zaostavštinu. Što bi se reklo – malo li je. To bi moglo da bude stožer okupljanja i stajna tačka programa svih koji se protive Vučićevoj autokratiji.

Ma koliko bilo šteta što je propušten onaj martovski momentum da se u broju glasova kapitalizuje snaga studentskog pokreta – po principu svako zlo ima i svoje dobro – čini mi se da to ima i svoju pozitivnu stranu. Opozicija, u najširem smislu te reči, dobila je priliku da se u tom ekstra-tajmu, u zaustavnom vremenu, što bi rekli sportski reporteri, konsoliduje i da povrati svoju ulogu. Pre svega ona proevropska. Tako da se danas čak može reći da ako je studentski blok oslabio, ovaj građanski je ojačao.

Rezultat svega toga je da ovih dana u telima Evropske unije gledamo predstavnike tog opozicionog konglomerata koji evro parlamentarce, ali i evrobirokrate, što je ne manje važno – pri čemu, moram da napomenem, ja o evrobirokratiji uopšte nemam loše mišljenje – dakle da i jedne i druge upoznaju sa onim što se u Srbiji stvarno dešava.

A Srbiji preti ruska zima, ne zbog nedostatka sibirskog gasa, nego zato što će ga biti u izobilju. Dolazi vreme da će pas i mačka, vuk i lisica, morati da spavaju zajedno. Možda ne u istom krevetu, ali u istoj sobi svakako.

Da ne bude zabune, nije ova asocijacija na Rusiju slučajna a nije ni izazvana nedavnim međunarodnim gasnim diskonekcijama. Naime, sam naslov ovih regionalnih susreta – „Šta da se radi?” podsetio me da je to, u stvari, kako bi rekla Latinka Perović, „večno pitanje ruske inteligencije”. Tako su, naime, svoje tekstove naslovljavali i Tkačov i Kropotkin, i Černiševski i Lenjin.

Nekad smo blizu Rusima i kad mislimo da nismo.

Biće potrebna jako dobra enegija i super dobra organizacija, drugim rečima – velika sinergija, da se širenje tog mraza koji, što bi rekao Jirži Mlinarž, dolazi iz Kremlja, zaustavi.

A onda, čak i da se na izborima sledeće godine dogodi čudo, pa bude formirana vlada u kojoj neće biti Srpske napredne stranke,

to neće biti kraj nego tek početak posla. Jer, ako nije fizički i materijalno u gorem stanju nego 5. oktobra dvehiljadite, Srbija je u gorem stanju moralno i intelektualno. A kada je o budućnosti reč, da se ne zavaravamo, generacije čiji pripadnici sede za ovom stolom, nisu baš ostavile neke putokaze.

Novo jednoumlje

Slobodan Sadžakov je u studentskom pokretu manjkavosti uočio još tokom februara ove godine. Oni su, kaže, bili dobri, bili su izvan režima… Novosadski profesor primećuje da se danas vidi da studenti „ne mogu da budu ‘zlatni štapić'“ i da im nedostaje opozicija, sindikati i politička orijentacija. On ne idealizuje studentski pokret kome, istakao je, ne manjka nadmenosti i da je potrebno da se što pre lišimo „mesijanske uloge srpskih studenata“.

„Stvorilo se novo jednoumlje, ‘nobelovci’… i velika je opasnost da su na kraju dobacili do Lompara“, rekao je Sadžakov i dodao da je srpska mladost obeležila „sve datume ali o Srebrenici nije bilo govora“.

Za Mehmeda Slezovića, profesora iz Novog Pazara prevagnulo je pitanje „kuda to ide Srbija i gde je Srbija danas!? „Ona je podsvet ruskog sveta i na kraju će, da citiram jednog našeg političara biti – rupa na persijskom tepihu Evropske unije“.

„Bojim se da je studentski pokret preuzet“, istakao je Slezović.

Staša Zajović (Žene u crnom) je, valjda da bi istakla važan doprinos studentskog bunta poslednjiih godnu dana citirala Alekseja Navaljnog („ruskog opozicionara kojeg je ubio Putinov režim“) koji je govorio da se diktatura najviše plaši građana „oslobođenih straha“.

Aktivistkinja ŽUC je posebno naglasila da su studenti „prohodali“ i dodala da je na nju najjači utisak ostavila njihova rečenica predsedniku Srbije – Mi tebe ništa nismo pitali. Zajović je podsetila da pamti Evropu koju je prokrstarila autostopom još za vreme studija i da ona sa ovom sadašnjom nema mnogo dodirnih tačaka.

Građevinski inženjer Edin Bećirović bio je za trenutak poetičar. „Da imamo brašna, kao što nemamo masla…“, nabrojao je Edin sve do kazana i drva, ne optužujući „lomparovce“ nego – nas!

Na kraju nije mogao da izbegne misli Čomskog (Noam) da, ukoliko nešto hoćemo da promenimo, moramo u to i da verujemo.

Studenti realna snaga

Profesor Rade Veljanovski veruje da su studenti „realna snaga“, ali da je iluzija da oni (sami) mogu da „dovedu do kraja“. Studentske zablude (Kosovo, Evropska unija, Rusija, nacionalpatriotizam…) Veljanovski ne vidi kao (pre)veliko iznenađenje, dodajući da je Saša Radulović (Dosta je bilo) u programu stranke uneo (i to prosledio svim političkim partijama) da na Kosovo treba da se vrate srpska vojska i policija. A aktuelni predsednik Nove DSS Miloš Jovanović da bi trebalo da se raskinu svi sporazumi zaključeni sa predstavnicima kosovskih vlasti.

Aida Ćorović je izrekla dosta kritičkih tonova na Zapad (SAD, EU) koji su u stanju „odvratne hipokrizije“ (licemerstva – p. D.B.), pominjući „naše ratove, Gazu“ i da je Americi trebalo trideset godina za Srebrenicu… Ćorovićeva kaže da „prisustvujemo propasti sveta koji ne poznajemo. Za studente ima razumevanje („I oni imaju pravo na grešku“) i ubeđena je da je počelo „ozdravljenje Srbije i srpskog nesvesnog“.

Profesor Filozifskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu, Lino Veljak u pogledu studentskog bunta i njegovog dometa naglašava „kontekst“, u konkretnom slučaju „globalni kontekst jer je Srbija dio svijeta i negativni – skretanje udesno.

Afirmacija Novog Pazara

„Glasna manjina može dobiti glavno mesto u narativu i rezultat srpskog građanskog protesta dovelo je do dvije bitne stvari – oslobađanje od straha i afirmnaciju Novog Pazara“. Govoreći o opasnostima Veljak najpre pominje „službu“ koja je ostala nerasformirana „i koja čini sve da razori studente i građanski protest, i da, ako već ne mogu da spase Aleksandra Vučića, onda da ga zamene sa nekim novim Koštunicom!“

Na skupu u Novom Pazaru govorili su i Alaksandar Kraus, Ismet Krcić, Snežana Obrenović i Zlatoje Martinov…  Izuzimajući Ljupku Kovačević „delegati/većnici“ iz Crne Gore nisu se oglašavali. Ljupka je naslovu „regionalnog susreta“ dodala pitanje – Kuda ide i Crna Gora.

Ona „sa osećanjem autsajdera“ kaže da je u Novi Pazar došla kako bi njen očaj bio makar nešto manji jer je „svakodnevnica u našim državama užasna“.

Jedan od organizatora skupa (Fahrudin Kladničanin) je izrazio zadovoljstvo što su studenti „otvorili vrata ovom gradu (Novom Pazaru) čijim gostoprimstvom su mnogi koliko oduševljeni toliko u zbunjeni.

Kao muhur sve su na kraju overili ćevapi kod legendarnog Jonuza u Šadrvanu.

Dragan Banjac

Preuzeto sa portalforum.rs