Žene u crnom, u saradnji sa antifašističkim aktivistkinjama i aktivistima, kulturnim radnicima/ama organizovale su, kao i savek godine, na Dan Republike drugarsko veče i priredbu povodom 82. godina AVNOJ-a.
Ovu svečanu priredbu organizujemo zato što:
- Slavimo i poštujemo antifašističko nasleđe iz N0B-a,
- Slavimo život Jugoslavije, vrednujemo iskustvo kulturnog stvaralaštva, jer Jugoslavije nije muzejski artefakt već deo proživljenog socijalističkog iskustva koji se ne može zatvoriti u prošlost,
- Afirmišemo vrednosti antifašizma i internacionalističke solidarnosti...
Povodom ovog istorijskog datuma na kojem je učestvovalo pedesetak (50) osoba organizovale smo sledeće aktivnosti:
O Drugom zasedanju AVNOJ-a – uvodna reč – Aleksandar Kraus, Savez antifašista Srbije
Pank - rok bendovi novog talasa kao kritički odgovor mladih na društvene prilike kasnih 70-tih – izražavanje neslaganja i drugačijeg mišljenja
Moderatorka Snežana Tabački:
“Naš današnji gost i prijatelj je Petar Peca Popović, novinar, publicista, muzički kritičar i urednik novina “Džuboks” i ”Rok”. Jedan je od retkih publicista, koji su mnogo učinili za afirmaciju rok muzike u Srbiji i Jugoslaviji.
Naša današnja tema se tiče pojave i delovanja pank-rok bendova u Jugoslaviji.
Verovatno znate da je u Jugoslaviji postojao veliki broj rok grupa, već od ranih šezdesetih godina, sa procvatom scene, 1970-ih godina. Sve ih predstaviti nije bilo moguće, unutar 45 minuta. Stoga sam odlučila da danas sa našim gostom razgovaram o bendovima koji su nastali i pojavili se u tzv “Novom talasu” krajem sedamdesetih i tokom osamdesetih godina, na tragu panka i post panka. Mislila sam da su ti bendovi zaslužili da se na njih podsetimo jer su doneli novu energiju i kroz svoje su se pesme kriritički odnosili prema ondašnjoj stvarnosti.
U dogovoru sa našim gostom, njegovu prezentaciju pank-rok bendova, koje su muzicirale u tom periodu iz svih republika ondašnje Jugoslavije, pratiće pesme tih muzičkih grupa po mom izboru: petnaest pesama, od Slovenije do Crne Gore.”
Slovenačka scena: Buldožer, Pankrti
Petar Peca Popović; “Buldožer je bio incident pre panka. Nastali su 1974. godine, ali su bili pank samo po ponašanju na zvaničnim muzičkim festivalima. Oni su pokušali da Ivi Robiću u Opatiji skinu boju koju je imao na kosi, a Dušku Lokinu su skinuli i bacili periku. Bili su poznati po incidentima. Njihov prvi album je bio interesantan, ali nije mogao da bude objavljen u Sloveniji, već je objavljen u Srbiji. PGP je dobila ponudu da objavi taj album u tiražu od samo 10.000 primeraka. Tadašnji diirektor je bio prilično hrabar: pitao je neke od nas kako to može da se izvede , a mi smo mu rekli kako. Onda je pozvao najpopularnijeg pisca tog vremena, Momu Kapora, koji je napisao recenziju, pa je interna komisija PGP dala dozvolu.Tako je objavljen prvi album Buldožera. Kasnije je reizdat u Sloveniji.
Pankrti su osnovani u februaru 1977. Postali su poznati po nastupu u Zagrebu, 1977. godine. Njihov nastup je uticao na zagrebačke pank grupe i autore novog talasa. Posle su dolazili i u Srbiju.
Pakrti su najpre svirali po ljubljanskim klubovima i tu ih je upoznao jedan interesantan čovek - Igor Vidmar, koji je bio uticajan kod slovenačke andergraund scene. On je radio u “Radiju Študent” i zahvaljujući njemu je počela da se pušta pank muzika.
Muzička scena u Srbiji i Hrvatskoj
Peca Popović: “Buldožeri i Pankrti su gostovali u Beogradu, u SKC-u, septembra 1977. godine To je bilo važno za beogradsku scenu. Sloba Konjović je već tada, na Studiju B, puštao međunarodni pank: američki i engleski. Ali, kada su klinci koji su došli u SKC, videli Pankrte, ošišali su se i obukli čizme, kožne jakne i tako su nastale neke beogradske grupe. Jedna od njih je bila i “Urbana gerila”iz koje je potekla grupa interesantnih kreativaca, poput Uroša Đurića, Branka Rosića, Zorana Kostića Caneta, Dragana Arsenijevića, koji deluju i dan- danas. To je bila interesantna grupa, ali oni nisu objavljivali ploče.
Dakle, postoje četiri uporišta pank-roka: Ljubljana (Pankrti), Zagreb (Prljavo kazalište), Rijeka (Paraf), i Novi Sad (Pekinška patka). Beograd je kao prestonica prihvatao pank-rok, ali nije imao adekvatan odgovor do prve ploče Idola, o čemu je pisala Žarana Papić u Vidicima. Prve četiri grupe su sve napravili: Panrkti, Paraf, Prljavo kazalište i Pekinška patka.
Posle riječke grupe Paraf, prvi odgovor je bio Zagreb sa Prljavim kazalištem i pesmom “Televizor”- njihovim prvim singlom. Sva ova četiri grada koja sam spomenuo, su univerzitetski centri. Rijeka je važna iz dva razloga: ne zato što je imala 23.000 studenata, nego zato što je muzika iz sveta uvek dolazila preko luka. I Liverpul je luka, kao i London. Muzika je dolazila preko luka. Kasnije ćemo imati zanimljiv slučaj sa Splitom i Dubrovnikom. To nije slučajno.
Ima jedan podatak koji ljudi ne znaju. Pre nego što su se prvi put pojavile pank grupe na velikoj sceni u Jugoslaviji, postojao je putujući festival koji se zvao Bum (Boom). Mi smo ga osnovali 1971. godine, u Zagrebu (postojalo je takmičenje jugoslovenskih grupa na Velesajmu). Ono što nije valjalo, bilo je glasanje: kupovalo se više karata, koje su se ubacivale i ko je bio malo veštiji, taj je pobedio. Indeksi su bili veštiji. Zbog toga smo rešili da napravimo festival, gde ćemo predstaviti nove jugoslovenske grupe i dovoditi producente i novinare da vide o čemu se radi. Tako je osnovan Bum festival, koji se održavao: u Ljubljani 1972, 73, 74 i 1975. godine, u Zagrebu- 1976. godine, Beogradu-, 1977. i 1978. i Novom Sadu- 1978. godine.
U Novom Sadu svirali su: Pekinška patka, Prljavo kazalište i Paraf. Postoji čuvena slika na kojoj je basista Zdravko Čabrijan? iz Parafa sa krvavim ustima, koji kleči na bini sa bas gitarom. To je bila naslovna strana Poleta. Iz energije, koja je tada nastala, razvilo se ono što se zvalo Novi talas. Oni, talentovaniji su shvatili da ukoliko žele da ostanu, da ne traju samo jedan trenutak, moraju da se ozbiljno bave muzikom. Nije slučajno što je to bilo u Novom Sadu. Postojala je grupa koja se zvala Laboratorija zvuka, koja je nastala iz grupe Med. Bila je to grupa ozbiljnih intelektualaca. Prva grupa se zvala “The Best Nothing”. Bili su prva grupa u Beogradu. Prvi gitarista grupe je bio najlepši glas Radio Beograda, koji je bio prisutan u većini jugoslovenskih filmova.
Peđa (Predrag) i Bata (Mladen) Vranešević su skupili grupu intelektualaca koji su se bavili adekvatnim odgovorom na svetska zbivanja u muzici i vizuelnoj, konceptualnoj umetnosti. Grupa je takođe bavila i filmskom muzikom, ekologijom, značajem tela itd. Sa Petrom Čelikom, promovisali su zdrav život.
Pekinška patka je nastupala na Bum festivalu, u Novom Sadu, tako što se prijavila kod mene u hotelu, poslednjeg dana, u 11 sati, a festival je počinjao u 17 časova. Pitao sam ih koliko imaju pesama. Kazali su su da imaju tri. Rekao sam im: ako naučite još tri, možete da svirate. Ispala je gužba. Prodali su više karata nego što može da stane u halu. Nastao je haos. Neko mi prilazi i kaže imamo pet pesama. Ja kažem penjite se na binu. Čonta (Nebojša Čonkić), frontmen gtupe je završio elektrotehniku i sada živi u Kanadi i radi kao profesor.
Kad ih je čuo Sloba Konjović, muzički urednik radija Studio B, postao je producent njihovog albuma i prvog singla” Bolje da nosim kratku kosu.”
Prve ploče osim Pankrta se pojavljuju krajem 1978. godine. 1979. godine izlazi Prljavo kazalište sa pesmom “Televizori”, Paraf izlazi sa pesmom ”A dan je tako lijepo počeo”. 1980. izlaze Idoli, koji su se najpre zvali Dečaci, pa su promenili ime. Objavili su prvi singl “Retko te viđam sa devojkama” i “Maljčiki”, krajem 1980. godine, kao poklon uz časopis Vidici. Tada započinje ono što se zove Novi talas.
Dva važna centra za muziku Novog talasa su Zagreb i Beograd. Na prvom koncertu za Novu 1977. godinu, u Zagrebu, svira Leb i sol, ali predgrupe su Azra, Prljavo kazalište i Paraf, a kao specijalni gosti dolaze Pankrti. To je događaj koji je promenio, odnosno značajno uticao na zagrebačku scenu. 1979. se prvi put čuje Azra sa pesmom “Balkan” iako je Džoni Štulić, od 1973. godine , u Studentskom centru sedeo u hodniku i svirao gitaru. Tada ga niko nije ozbiljno shvatao. Tako izgleda zagrebačka scena.
Beograd, je u januaru 1980. godine već imao formiranu grupu Električni orgazam, koja se zvanično zvala “El Org”, preko puta Doma omladine. Zahvaljujući tome što Bijelo dugme snima album u Beogradu, dolazi urednik Jugotona, Siniša Škarica u Beograd. Njega smo odveli u studio
Enca Vesića, koji je stigao u Beograd preko Indeksa i napravio studio do Ateljea 212. On je tu snimio grupe: Električni orgazam i Šarlo Akrobata te jednog dečka- pevača iz Zemuna, koji se zvao Momčilo Bajagić. Škarica je došao u Vesićev studio da čuje te snimke i odlučio da se to objavi, pod nazivom “Paket aranžman” Tri grupe pristaju da izađu kao Paket aranžman, pa ih objavljuje Jugoton, a ne PGP.
Januara 1981. godine, u Domu omladine održana je manifestacija “Pozdrav iz Zagreba”, a nešto kasnije iste godine, u Zagrebu, koncerti pod nazivom “Pozdrav iz Beograda. Vidi se koliko ima talentovanih ljudi i ozbiljnih umetnika. Iz Zagreba stiže Josip Houra (Prljavo kazalište), Darko Rundek (Haustor), Džoni Štulić (Azra), Jura Stublić (Film), Hus i Pađen (Parni valjak).
U Beogradu je odgovor Električni orgazam, Šarlo Akrobata i Ekatarina Velika.. Oni su odigrali ključnu ulogu.
Pitali ste me koliko članova imaju rok-pank bendovi. Postoje razlike od benda do benda. Šarlo Akrobata, ima 3, Električni orgazam- 4, Idoli- 5. članova. U Idolima, jedino Vlado Divljan zna da svira. Ostalo su šarlatani. I dan danas su šarlatani”.
S.T. “Drago mi je da ste to rekli, jer meni sve to izgleda kao kod Branka Miljkovića : “Poeziju će svi pisati”. Ispada da će svi svirati i pevati”
Peca Popović: “Pank je odgovor na Dadu. Ali ne možete da ostanete u umetnosti bez dva uslova: da nemate čulo u sebi i da ne znate čime se bavite. Jedno je izaći na binu i pljuvati ljude u publici: oni tebe pljuju, ti brišeš sebe, pljuješ njih, čak i ne pevaš nego laješ protiv nekoga. To je jedna
stvar. A druga je ostaviti civilizacijski trag u onome što ste izabrali da budete. To su dve različite stvari.”
S.T: “Nisam ekspertkinja za pank, ali sam prilična štreberica. Pokušavala sam da nešto više naučim. Mislim da je kvalitet panka, po mom mišljenju, u samom tekstu, koji podrazumeva kritiku, koji poziva na pobunu itd. Ja međutim, reči iz teksta uopšte ne čujem od preterano bučne muzike”.
Peca Popović: “Muzika nastaje iz buke. Ali trebalo je da se napravi most preko Neretve da bi se prešlo. Sada imamo ravnotežu Zagreb – Beograd”.
Muzička scena u BiH
Peca Popović: “U Sarajevu postoji autentični odgovor. Bregović će kazati da je Zabranjeno pušenje jedini autentični odgovor na pank. Zašto? Zato što su oni umeli da snimaju, i imali dvojicu ozbiljnih autora. Ako malo prođete kroz to šta su oni radili, vidite da je nasleđe sarajevske scene vrlo značajno. Bez sarajevske scene je teško uopšte pričati o jugoslovenskoj muzici. To se zove Sarajevska pop škola. Činjenica je da je Opština Centar u Sarajevu dala izvođače koji su prodali 16 miliona ploča u Jugoslaviji”
Dragomir Olujić Oluja: “Prvi pank koncert u Istočnoj Nemčkoj je održan 29.11.1978., u Jugoslovenskoj ambasadi”
Lino Veljak: “Koliko je realna procena da je sarajevski rok bio pastirski rok?”
Peca Popović: “Tu ocenu je u novembru 1974. godine izneo Dražen Vrdoljak, muzički kritičar iz Zagreba, na osnovu prvog albuma Bijelog dugmeta. Inače postoji pretpostavka da je Goran Bregović shvatio da dolazi do migracije iz provincije na periferiju većih gradova u tadašnjoj Jugoslaviji, i da tim došljacima treba poznati zvuk. Budući i sam sa periferije, to je lako prepoznao i smislio zvuk za njih. To ga prati i dan danas. Dakle, u Sarajevu, zahvaljujući Zabranjenom pušenju, i celoj grupi, mi pank doživljavamo više od muzike: ima sociologije, besa, ali ima i stvari koje dotiču muziku. Kao rezultat Novog primitivizma, u Sarajevu imate i vizuelnu umetnost, film, pozorište”.
Što se tiče Indeksa, činjenica je da je svako ko je pevao i svirao u Sarajevu, morao da prođe kroz Indekse. Od 1962. do 4. decembra o.g.,kada će ponovo biti u Beogradu, gde će njihove pesme pevati drugi ljudi, Indeksi su sve inicirali, uključujući i Bijelo dugme. Svako ko je hteo da bude nešto u muzici, trudio se da odgovori na Indekse.”
Muzička scena u Makedoniji i Crnoj Gori
Peca Popović: “U Makedoniji imate Arhangela, Mizar, Padot na Vizantija. O tim grupama nismo imali dovoljno informacija. Ali zahvaljujući Milčetovom filmu “Pre kiše”, upoznali smo zvuk koji se u filmu pojavljuje (grupa Anastasija). Milče Mančevski je naš. Radio je kod nas nas, pre nego što je otišao u Kaliforniju. On je voleo muziku. On je umeo da izabere zvuk.
Imamo i autentičan odgovor i u Crnoj Gori. To je Rambo Amadeus. On je prvi rekao: “Hoćemo gusle” On je došao u Beograd i napravio prvi koncert sa 16 usisivača na bini i uključio ih. On je dobar muzičar.
Kada malo bolje razmislite, svi pomenuti, kao posledica njihovog bavljenja pankom, postali su ozbiljni autori. Tako je “New musical records” u Londonu, koji je tada bio ključno muzičko, nedeljno glasilo, pre interneta, objavili da je jugoslovenska nova scena treća u Evropi. Časopis Viner, koji je izlazio u Beču,
i bio fensi časopis, je objavio godinu dana kasnije, da je pitanje da li je treći ili možda još bolji. The Face, koji je bio u Engleskoj najznačajniji časopis, proglasio je jugoslovensku scenu za petu u svetu.Te grupe su prodavale ploče, pravile pesme, koje su obeležile vreme, imale autore, koji su svedočili o tom vremenu, i bili društveno angažovani. Jugoslavoja je tada imala 22.700.000 stanovnika. Ne zaboravite da su se ploče prodavale u nezamislivim tiražima. Kaže se da je neko važan zbog uticaja. Ali se uticaj pravi kada vam ploča dođe u svaku kuću. Danas vi ne možete da ostvarite taj uticaj, jer nemate kanal kojim ta muzika može da dođe do potencijalnih sledbenika, koji će čuti pesmu i reći da žele da budu deo toga. Ta novotalasna generacija je zavela stotine hiljada dece širom Jugoslavije, tako što su poverovali da uz muziku mogu da budu bolji ljudi, da mogu da učestvuju u nečemu što je dobro, što je pozitivno.
Ali devedesetih, u Beogradu nije moglo da se svira. Vesna Pešić je organizovala dve- tri manifestacije na kojima se sviralo i protestovalo protiv inicijative da se rasturi Jugoslavija. Na mirovnom karavanu je svirao Nemanja Kojić Koja, u Domu omladine. Imitirao je Hendriksa i svirao Hej Sloveni na bas gitari. Tako je završen taj koncert. Vesna se seća, kada se pevalo “Ne računajte na nas”. Bila je ogromna manifestacija, a Televizija Beograd nije našla sekund vremena da kaže šta se desilo. Tu se pevalo protiv uništavanja grada, protiv razbijanja našeg emotivnog prostora, jer su učesnici znali da ne pevaju samo za Beograd, Zagreb, Split, Ljubljanu, nego da pevaju za širi prostor, gde se to što oni rade sluša, razume i podržava. Zato nam je to bilo važno”.
S.T. “Vi imate ogromno znanje, ali ste uneli neku konfuziju. Ako govorimo o pank-roku, da li i kako možemo tu smestiti Zabranjeno pušenje i Novi primitivizam”
Peca Popović: “Svaki revolucionarni pokret u svetu ima svoju rezonancu. Pravi umetnici prepoznaju šta fali u njihovom delu, pa to uzmu. Imate album Bijelog dugmeta “Doživjeti stotu”. To je odgovor na pank. Kada malo bolje čujete, nije to bez veze. Ja verujem i dalje, i umreću u tom ubeđenju, da najbolje stvari imaju velike tiraže. Zašto? Jer se u tome nešto prepoznaje.
Rećiću vam šta se dešavalo u Beogradu 1977, 1978. Na primer “Lutka s naslovne strane” je klasičan pank. Niko nije znao da svira u toj grupi. To je demo snimak. Da sam se ja pitao ne bi taj snimak ni izašao. U Hrvatskoj nema ploče koja je loše napravljena, tehnički i producentski. Kod nas je drugačije. Mi na ovoj strani, smo verovali da je važna ideja, štos i energija.
Prvi album PGP je “Muzika za ples” Đorđa Marjanovića, 1959. To je tehnički loša ploča, loše je opremljena, ali je divna, promenila nam je živote. Ne mora da bude savršeno, ali mora da vas se tiče, mora da nešto prepoznate i kažete ovome ja pripadam. Ima nešto pagansko, kada izađe velika grupa na binu i počne da svira i peva. Postoje dva albuma u jugoslovenskoj diskografiji na kojima samo publika peva, nema pevača i svirača. Jedno je “U ime naroda” Riblje čorbe iz 1982. Bora Đorđević samo kaže prvu reč, a ostatak svi pevaju. To je ceo album. Drugi album je Đorđa Balaševića, “Balade” iz 1988. godine. To je najprodavaniji dupli album u istoriji jugoslovenske diskografije ( prodato 185.000 ploča). Ne pričam o kasnije prodatim kasetama i cd-ima. Taj album je Imao singl ploču kao podlogu, a na njoj je bila pesma “Samo rata da ne bude”.
S.T. “Postojala je neka komisija za šund”. Šta se događalo sa bendovima čije su pesme označene šundom. Da li je tačno da je Komisija, suprotno javnoj percepciji, predlagala i oslobađanje od dodatnog poreza na promet nosača zvuka koje je smatrala umetnički vrednim. Recite nam nešto o tome”.
Peca Popović: “Poznat je slučaj sa prvim albumom Pankrta. Slovenački ministar kulture je proglasio tu ploču za šund, iako su njegovo dvoje dece po ceo dan puštala taj album. On je rekao zanimljivu stvar i ja ga totalno razumem. On ne sluša pank. On ne čita ljubavne romane sa kioska. Ali za jednu nacionalnu kulturu je važno da postoji i ovo i ono, ali je takođe važno, da nacionalna kultura insistira da to što izlazi na toj teritoriji bude u skladu sa nekim vrednosnim standardima, ako drži do sebe. Njihov drugi album “Državni ljubimci” su dobili nagradu “Sedam sekretara SKOJ-a”. U Beogradu je ta komisija postojala u Radio Beogradu. Ona je početkom sedamdesetih, na Radio Beogradu (radio sam tamo od 1968. do 1974.) zabranjivala dve najpopularnije emisije na radiju: “Veče uz radio” i “Tup- tup” Mi smo svakog ponedeljka pravili snimke za emisije. Imali smo četiri sata na raspolaganju. Tu smo snimali razne grupe:, Ju grupa, Smak, Zdenka Kovačiček, Tajm, Srđan Marjanović, Porodična manufaktura, Crni hleb itd. Snimke smo morali da dajemo Komisiji, koja bi odobravala ono što može da se emituje na Radio Beogradu. Miroslav Ilić- Minimaks, je puštao sve što je bilo zabranjeno. Nama su dozvoljavali da po jedanput pustimo “Kosovske božure” 1972., jer je tekst bio nacionalistički. Ploče koje su imale tu etiketu bile su skuplje za onaj deo koji se danas podrazumeva kao pdv, 18%, 20%. U nekim republikama se insistiralo da neke ploče budu oslobođenje poreza na šund. To je bio slučaj u BiH. Oni nisu nikada dopustili da njihove ploče budu proglašene za šund.
Inače, sve što nije bilo oslobođeno, je bilo šund.
Bilo je i slučajeva kada bi se na nešto zažmurilo. Kada je Jugoton uložio pola miliona maraka u ploču Zdravka Čolića “Ako priđeš bliže” 1978. godine, nije se našla komisija koja bi rekla da to ne valja, tim pre što su autori bili Kornelije Kovač, Đorđe Balašević, Goran Bregović, a ploča se prodavala u 1.040.000 primeraka. Inače, za neku diskografsku kuću je bilo opasno, ako uloži velike pare, a vi joj odredite da plati porez na šund. U slučaju ploče Zdravka Čolića, to ne bi bilo tako strašno jer je on bio toliko popularan da bi se ploče svejedno prodavale. I ploča “Kost u grlu”, Riblje čorbe je bila proglašena šundom, a prodata je 1981. godine u 530.000 primeraka”
S.T. “Jel vi mislite da je najbolji album svih vremena “Obrana i poslednji dani” od Idola?”
Peca Popović: “Ne mislim. Smatram da je to album “Modra rijeka” od Indeksa, sa pesmama; poput “Ima jedna modra rijeka”i “Slovo o zemlji” Oni imaju tako značajnu biografiju i upustili su se u interpretaciju pesama Maka Dizdara. Sve je tu vredno: od aranžmana do zvuka.
Imam makar sto ploča domaćih autora koje i sada držim pored kreveta, jer mi mnogo znače. Život nema smisla ako ne čujete neki zvuk. Zamislite koliko ste bogati jer ste imali priliku da ih upoznate i koliko ste siroti ako ostajete bez njih”
Vesna Pešić: “Interesuje me vaše mišljenje o Konstrakti?”
Peca Popović: “Kada se pojavila, sa trilogijom i onom pesmom, ja mislim da je to bio adekvatan odgovor na ono što radi Lori Anderson u Americi. To je zanimljiva koncepcija i intelektualno značajna, usred besmisla koji se pojavljuje i koji dominira našim zvaničnim zvukom. Njena grupa postoji sedam osam godina pre nego je postala popularna. Bili smo zajedno na “Danima srpske kulture” u Istri. Ta trilogija (tri dela) je evolucija i nešto najbolje što je napravljeno posle Stanka Crnobrnje i emisije “Beograd noću”, iz 1980. godine. sa Oliverom Mandićem. Njoj digitalna tehnologija ide na ruku i sada može da uradi nešto više. Pored toga kako ona peva i koliko je važno to što peva, bitno je i kako ona vizuelno komunicira i kako je to predstavljeno. Ja mislim da je to u dvadesetim godinama najvažnija stvar koja se desila kod nas.”
Gordana Radosavljević: “Prevod reči pank je zapravo propalica, bitanga”
Staša Zajović: “Hvala Peci. Beograd je nekada bio kosmopolitski, internacionalistički, ali je izgubio taj imidž”.
(Transkipt: Miloš Urošević; priredila: Snežana Tabački)
Na ovoj drugarskoj večeri nastupio je HOR RUK – penzionersko-omladinska horska akcija
