„Kako nemaju slobodu kretanja? Mogu se kretati danju i u svom dvorištu!”

Aktivistkinje nevladinih organizacija koje se bave zaštitom ljudskih prava iz čitave Srbije (Udruženje Roma „Danica“, Pančevo , Udruženje Romkinja Banata, Romska ženska mreža Srbije, Ženski prostor, Niš, Autonomni ženski centar, Beograd , Regionalni centar za manjine, Beograd, Građanske inicijative, Beograd i Žene u crnom, Beograd ) posetile su 17.juna 2010.godine romsku zajednicu u selu Jabuci, kod Pančeva, čiji su pripadnice/ci bile/li žrtve rasno zasnovanog nasilja.

Dočekao nas je predstavnik lokalne vlasti Nikola Kovačević, konsultant-savetnik za romska pitanja pri Skupštini grada Pančeva. Praćene sumnjičavim pogledima meštana, slušale smo o idiličnoj zajednici u kojoj zajedno žive “ fini ljudi, lekari, profesori, ali i Romi ...“ . Od njega smo naučile i da civilno društvo treba da bude servis države, da vrši „humanitarnu“ funkciju, da „popiše potrebe Roma“ i nakon posete dostavi uredno izveštaj, a ne da „proizvodi nemir“ i „tumara po selu i sluša rekla-kazala“.

Policija nas je pratila sve vreme posete Jabuci. Od nas su tražili da u posete porodicama idemo u manjim grupama, tzv „trojkama“ jer nas ima previše i ne možemo svi stati u jednu kuću. Pored zastrašujuće asocijacije koju sobom nosi „trojka“, u tom idiličnom selu mogle smo i na sopstvenom primeru da vidimo šta znači ograničena sloboda kretanja. Razgovarale smo sa više romskih porodica i svi sagovornici/ce su se složili da žive u stanju stalnog straha i nesigurnosti, koje je posledica nedavnih nemira.

Iako u Jabuci živi 17 etničkih zajednica, sve „bele“ zajednice ovog puta su se udružile. Nakon sahrane ubijenog dečaka, desila se „nenasilna“ šetnja, tokom koje su tzv „mirni“ demonstranti dolazili do kućnog praga romskih porodica, odakle ih je odvraćala policija. Pozivali su na linč parolama: „Ciganske pičke“, „Zapalićemo vas“ , „Iselićemo vas“, „Ubi,zakolji, da Cigan ne postoji“, „Silovaćemo vas“ itd. Te tzv. mirne demonstracije je pratila policija, koja je išla isred i iza demonstranata, ali nije rasturila demonstracije ni posle pretnji, govora mržnje i nasilja. Prestrašene Rome dodatno je plašilo i veselje kojim su demonstranti nagrađivali svaki „pogođen“ romski prozor.

Nakon nasilja, u selu ne postoji sloboda kretanja, pa je realnost Roma u Jabuci to da ne mogu da odu do prodavnice, škole, posla ili bašte koja ih prehranjuje, da ne mogu da uzmu lekove koji su im neophodni niti da odu na sahranu. Dečak koji živi u susedstvu dečaka koji je počinio zločin je od drugova saznao da je izbačen iz škole, ali, zbog realne pretnje nasiljem, niko od članova porodice nije smeo to da proveri u školi. Izopšteni su iz svojih sredina. Jedna Romkinja nam je objasnila da joj se, od ubistva i nasilja nad Romima, na poslu više niko ne obraća, a da se isto desilo i njenom sinu u školi.

Neromske porodice nije pogodila činjenica da se u njihovoj sredini jedna grupa stanovnika/ca diskriminiše, već činjenica da je „vest o tome da su Srbi rasisti otišla u svet“. Iako svesni nebezbednosti koju osećaju njihovi sugrađanke/ni, nisu pokazali ni razumevanje ni saosećanje prema njihovim strahovanjima. Jedna od sagovornica čak smatra da su Romi praktično lagali o svom položaju. Svojim komšijama Romima je rekla da ih više puta viđa u selu, uprkos tome što se medijima „žale“ na slobodu kretanja. Na njihov komentar da se noću ne usuđuju da izađu iz svojih kuća, revoltirano je rekla: „Kako nemaju slobodu kretanja? Mogu se kretati danju i u svom dvorištu!“

Zabeležile smo i slučajeve ugrožavanja radnih prava Roma. U razgovoru sa teško povređenim mladićem koji je pre pola godine stradao padom sa drugog sprata i zadobio kontuziju mozga, saznale smo da nije do sada dobio naknadu za tešku povredu na radu od svog poslodavca. Mladić ne vidi na jedno oko i trenutno nije sposoban za rad, a nasilje u Jabuci dodatno je umanjilo njegovu mogućnost da nastavi medicinska ispitivanja i lečenje.

Opšta atmosfera nebezbednosti pojačana je činjenicom da su Romi iz Jabuke svoju decu morali da uklone iz sela, na sugestiju policije. Neki od njih osećaju se i krivim zbog nemira. Dobro poznatim metodom došlo je do zamene teza, a žrtve su postale krivci za nasilje izvršeno nad njima. Sve osobe koje smo srele pokazale/li su strah od javnog nastupa i snimanja kamerom. Kloneći se pogleda svojih sugrađana dok razgovaraju sa nama, objasnili su da ne vole da daju izjave kako ne bi izazivali nove incidente. Shvatile smo tada da javnost može da predstavlja pretnju, a ne samo zaštitu.

Ubistvo dečaka D. S. iskorišćeno je kao okidač za nasilje na rasnoj osnovi. Ipak, želele smo da posetimo porodicu ubijenog i izrazimo saučešće. Policija nam je savetovala da to ne radimo, jer to ne bi želela porodica; rekli su nam da nas oni (policija) neće tamo pratiti i da, ako želimo, možemo da odemo na svoju odgovornost. Poštujući želju porodice, odlučile smo da to ne uradimo.

Sve/i koje smo danas upoznale žele mir, pod kojim podrazumevaju suživot, slobodu kretanja i odsustvo straha. Žele i da ne budu više građani drugog reda, kojima se ne zna lično ime već im se na pozdrav odgovara sa „Zdravo, Cigo!“

Podsećamo ovom prilikom građanke i građane Srbije, a posebno predstavnike državnih institucija, da su za zločine odgovorni ne samo oni koji ih čine već i oni koji ih ravnodušno posmatraju ili ništa ne čine da ih spreče. Policija koja je „obezbeđivala„ skup, nije reagovala na atmosferu linča, na uvrede, pretnje i ničim nije sprečila ni sankcionisala divljanje i nasilje. Pitamo ovom prilikom predstavnike Ministarstva unutrašnjih poslova da li je to dosledno primenjen član 317 Krivičnog zakonika, koji zabranjuje izazivanje verske, rasne i nacionalne mržnje i netrpeljivosti?

Izveštaj su sastavile Snežana Tabački i Nataša Lambić, aktivistkinje Žena u crnom.

U Beogradu, 17.juna 2010.godine