Noëmie Duhaut
Marš je iskustvo koje ne treba propustiti. Ne znam tačan broj učesnika: neki kažu da je bilo oko 5.000. U svakom slučaju, gomila u Nezuku, selu odakle je krenuo marš, bila je impozantna. Na samom početku moglo se primetiti da je to događaj koji je teško organizovati, ne samo zbog broja učesnika – armija BiH je vrlo kompetentna kada se radi o logistici – već zbog situacije u ovom regionu istočne Bosne, u kom se nalazi Srebrenica. Organizatori su imali strah da bi neki učesnici svojim ponašanjem mogli uvrediti srpsko pravoslavno stanovništvo i time ugrozili Muslimane koji žive u regionu, koji je u Republici Srpskoj.
8. jul 2010. Gomila skupljena na livadi sluša razgovore organizatora. Većina ljudi nije mnogo spavala, ali svako je nestrpljiv u očekivanju da počne marš. Ovo je 15 godišnjica genocida u Srebrenici. Organizatori prozivaju svaku grupu sa podijuma. SARAJEVO – graja, lepršaju bošnjačke zastave (primećuje se i zvanična zastava koja je izabrana posle rata od strane visokog predstavnika za BiH, ali je češća zastava sa ljiljanima, koja se upotrebljavala od 1992. do 1998. godine). Sarajevska grupa staje na stazu. KAKANJ – MOSTAR – TUZLA – ZVORNIK – JANJA – FRANCUSKA – ŠVAJCARSKA – TURSKA – SAUDIJSKA ARABIJA – ŽENE U CRNOM, BEOGRAD itd. Kao na početku sportske trke. Podseća to na čuvene sletove za Dan mladosti iz socijalističkog perioda, ali ovo je u znak sećanja na genocid u Srebrenici. Žene u crnom iz Beograda imaju slogan «Da ne zaboravimo genocid u Srebrenici».
Kolona ljudi koji marširaju se kreće polagano, kao dugačka zmija od nekoliko kilometara putem marša mira, nazvanog «Trasom smrti do slobode». U jednom trenutku mi je pala na pamet jedna pomalo blesava misao: mi marširamo od prvog gradića na slobodnoj teritoriji prema Potočarima, dakle mi idemo suprotnim smerom od onog kojim su išli Muslimani iz «zaštićene zone UN» (u stvarnosti oni su hodali šumom i minskim poljima); to je kao veliki povratak preživelih, na simboličkom planu… ali nažalost samo simboličkom. Osim tokom sedmice oko 11. jula, kada svi novinari dolaze da snimaju i fotografišu bol, grad Srebrenica je uglavnom mrtav.
Na samom početku marša, Žene u crnom su naišle na izuzetno topao prijem : one su ovde prisutne više godina. – verovatno još pre nego je marš počeo 2005. Svaki put kada ljudi čuju naš akcenat, pitaju nas odakle dolazimo. Kada saznaju da smo iz Beograda, kliču «svaka vam čast»; mi nudimo kafu i cigarete, a oni se raspituju o novostima iz Beogradu, kakav je danas život u Beogradu. Brojni su oni koji su živeli u glavnom gradu Jugoslavije, neki zbog studija, drugi – zbog posla. Usput, dve kratke anegdote. Druge večeri, mi smo se odmarali u našem malom kombiju, kada smo iznenada videli kako prolazi čovek sa kašetom punom kriški lubenica. Moj prijatelj ga je pitao da li mi možemo neku da dobijemo. Čovek, inače Bošnjak koji sada živi u Švajcarskoj, se na to nasmejao i rekao da lubenice nema za sve nas, ali da će nam možda dati koju krišku kada čuje iz kog smo mesta. Kada je otkrio da dolazimo iz Beograda, ne samo da nam je dao kriške koje smo hteli, već se vratio za 10 minuta i ponudio i poslednju krišku. Pola sata kasnije, vojnici armije BiH, videvši registarske tablice, zamolili su nas za dozvolu da slikaju naš kombi.
Ali, glavni problem je bio što smo mi predstavljali tek nekolicinu ljudi koji su došli iz Beograda i koji su inače aktivisti/kinje ili su pak iz organizacije Žena u crnom. Iz Srbije niko drugi nije došao. Obrazovanje za suočavanje sa genocidom u Srebrenici tek predstoji.
Ono što nas je impresioniralo, jeste ponašanje Bošnjaka. Oni su se zahvaljivali što smo došli iz Beograda, oni ne mrze nikoga – kao što je primetila jedna od aktivistkinja Žena u crnom. Ličilo je na čuveni citat Meše Selimovića koji korespondira sa stvarnošću: «Možda bi trebalo da ih mrzim, ali ne mogu, ja nemam dva srca, jedno za mržnju, drugo za ljubav». Oni su topli prema svima. Žene u selima spremaju kafu i čaj za 5.000 ljudi, nude šljive i jabuke učesnicima marša. Međutim, ispovesti koje se mogu čuti tokom marša su užasne. Na izmaku dana, ljudi počinju da pričaju svoju ličnu istoriju. Neki su od njih preživeli taj marš. Jedan od njih, Zulfo priča kako je proveo mesec dana u šumama između Potočara i Nezuka, preživevši tako što je jeo lišće sa drveća i puževe, dok su srpske paravojne formacije bacale halucinogene bojne otrove, te kako je uspeo umaći iz sigurnosne zone UN. Jedan drugi učesnik je marširao hrabro sa svojom patkom, svojom crnom beretkom i svojim odelom. Imao je između 70 i 80 godina.
Tri dana, stotinak kilometara. Stvarno je iscrpljujuće. Ali, ne misli se previše na umor jer je atmosfera neverovatna. Svi diskutuju sa svojim susedima, ljudi se zaustavljaju uglavnom pored puta gde nude kafu, cigarete « Drina », suvo voće, kekse itd. Ljudi razmenjuju svoje utiske, objašnjavaju odakle dolaze, zašto su došli, koliko puta učestvuju na maršu. Ima dosta mladih Bošnjaka koji su još u srednjoj školi ili je upravo završavaju. Svaka grupa nosi majice: «7 muslimanska (brigada dobrovoljaca u armiji BiH), Radnici fabrike.. (radnici fabrike X ili Y), «Prijatelji iz Janje», «Turski Bosanski Šehidi» (svaka majica u toj grupi ima sliku na kojoj je jedan od mučenika na odru i datum smrti). Zastave su brojne. Jedna od grupa je ekstremistička. Dolazi iz Saudijske Arabije. Njihov cilj marša je džihad. Oni su došli sa puno saudijskih zastava koje ljubazno nude srednjim školama vičući istovremeno «Alah Akbar» - većini Bošnjaka je bilo žao i odgovarali su im sa «Take beer» umesto sa «akbir» - i budući da im je bilo zabranjeno da pevaju tokom marša, oni bi zapevali religiozne pesme iz kojih su se mogle razabrati samo neke reči : Alah, Džihad, Šehid. Kada smo prolazili pored jedne pravoslavne crkve, oni su usporili i još vatrenije uzvikivali «Alah Akbar». Ja i dvoje prijatelja, odlučili smo da odgovorimo na absurdan način tako što smo pevali jednu od najidiotskijih pesama u istoriji jugoslovenske pop muzike. «Ti si moja čokolada, ja sam tvoja čokolada i ako nisi sasvim mlad, ja bih te ljubila…
Istovremeno, došli smo na ideju da pevamo i pesme iz komunističke epohe: «Uz maršala Tita» i druge pesme. To je drugačiji i zanimljiv aspekt marša: primetno je umnožavanje različitih istorija.
Atmosfera radosti, zajedništva i solidarnosti koja je izbivala na izmaku dana, kombinovano sa fizičkim naporima podsećaju na «radne akcije» iz titoističkog perioda. «Mi gradimo put, put gradi nas». Uveče nas je prihvatala bosanska armija i organizovala kantinu. Spavali smo u šatorima UNHCR-a. Dugačka kolona učesnika marša podsećala je na kolonu izbeglica, ako se zaboravi na smisao i krajnju destinaciju marša – sećanje na žrtve srebreničkog genocida u Potočarima.
Najteže se podnosilo ponavljanje strahote. Primarne i sekundarne grobnice, čitavih deset kilometara, ponekad desetak tela, ponekad više stotina. Svaki dan su se mogli videti panoi koji su upozoravali na minska polja. Svaki dan su se videle izrešetane fasade od topovskih tanadi, napola srušene kuće – nije bilo starih kuća, osim jedne. Trećeg dana, na jednom nepristupačnom mestu bilo je poluzavršenih kuća. Ponekad bi se ovce smestile u te kuće.
Poslednjeg dana, uoči komemoracije stiglo je u Potočare 775 tabuta , koje su nosili stotinak ljudi na ramenima.
Beograd, 18. jul 2010.
