Ženska mirovna grupa feminističko - antimilitarističke orijentacije

Uvek neposlušne, i dalje na Ulicama...

Žene u crnom – 30 godina otpora

9. oktobra 1991. godine prvi put smo izašle na ulice Beograda – tada smo započele nenasilni otpor ratu i politici srpskog režima. Do sada smo organizovale oko 2 500 akcija na ulici. I dalje smo na ulicama...
Žene u crnom/ŽUC su aktivistička grupa i mreža feminističko-antimilitarističke orijentacije, koju čine žene, ali i muškarci različite generacijske i etničke pripadnosti, obrazovnog nivoa, socijalnog statusa, životnih stilova i seksualnih izbora.

Pročitajte više...

IZLAGANJE ZAGORKE GOLUBOVIĆ O NEOPHODNOSTI AKTIVIZMA

I KRATAK OSVRT NA SVOJU KNJIGU "KULTURA I PREOBRAŽAJ SRBIJE"

"Sebe sam postala svesna u svojoj 14.godini, zato što se u to doba živelo intenzivnije i sa 14 godina se nije moglo biti "tek tinejdžer", nego smo bili svesni sebe, svoje okoline i okolnosti – a okolnosti su bile vrlo teške: II svetski rat, okupacija itd. Pre rata je sestri i meni majka za Vrbicu kupovala sve novo i onda idemo u šetnju i tad sam videla bosonogu decu prosjake. Plakala sam i govorila da neću ništa novo da obučem kada druga deca nemaju šta da jedu. Kasnije sam shvatila da sam se tada bunila protiv nepravde.

Naš stan je 1945. srušen u bombardovanju Beograda i otišli smo kod rodjaka u Obrenovac, gde je u komandi mesta jedan čovek, inače profesor filozofije, primetio da znam da kucam na mašini i angažovao me i tako sam sa 14 godina počela da radim. Na sastancima naše grupe, na zahtev tog profesora, čitali smo Heraklita! ("Sve teče" – i danas je moja parola.) Poslali su me u Valjevo a kasnije u Beograd, gde sam bila zadužena za više od dvadeset škola. Tada sam imala 16 godina. Zadužili su me zbog mog aktivizma! Ni kasnije ni u jednoj situaciji nisam prekidala svoj aktivizam, ali sam se uvek pitala šta mogu da uradim i ako nešto nije dobro – kolika je moja odgovornost. Važno je biti svestan svojih mogućnosti i šta u svojoj okolini možeš da promeniš svojim aktivizmom. U intervjuima rađenim za potrebe istraživanja, čiji rezultati su predstavljeni u mojim knjigama, većina intervjuisanih kaže da su bespomoćni da bilo šta u svojoj okolini promene, a ništa nisu ni pokušali.

U knjizi "Bekstvo, ili strah od slobode" autor Erih From lucidno zaključuje da će ljudi radije da pobegnu od slobode, jer se stalno pitaju: zašto da rizikujem, nisam ja jedini odgovoran. Nisi jedini odgovoran, ali si deo društva i imaš i deo odgovornosti. Sloboda se ne daje, ne dobija, sloboda se osvaja. Ali, sloboda podrazumeva i odgovornost!

Pasivnošću se ništa ne može promeniti. Ne samo Srbije, pasivnost je postala karakteristika celog sveta u odnosu na vreme do osamdesetih, kada je aktivizam bio masovno prisutan. Sada vlada neko beznadje. Ne pravdam pasivnost i razumem pasivne ljude kada (se) pitaju da li aktivizam uopšte ima smisao.

Naravno da aktivizam ima smisao, jer se bez aktivizma svet ne može menjati i ja i u ovim mojim godinama stalno radim, stalno sam aktivna. Žene u crnom sam svesrdno prihvatila, zato što je to najaktivnija grupa u Srbiji."

Priredila Persa Vučić