Predavanje Silvije Markos održano u prostorijama Žena u crnom u maju 2010.godine
Govoriću o mirnom i miroljubivom otporu Zapatista i ulozi žena u tom procesu. Taj proces je počeo sa grupom gerilaca maoističke orijentacije koja je provela na jugoistoku Meksika 10 godina. Zajedničko iskustvo sa starosedelačkim zajadnicama Meksika koje su takođe bile politički organizovane dovelo je do stapanja i stvaranja zajedničkog pokreta otpora nenasilnog karaktera. Ja ću vam pričati o ovom pokretu i različitim etapama i fazama jer nije bilo isto u početku kad je nastajao ili sada, to su različiti periodi.To je jedan projekat različit od upražnjavanja moći. To je miroljubivi otpor sa sloganom „ne ratu“. Pokret u kome su žene igrale jako važnu ulogu. U samom vizuelnom identitetu jeko je prisustvo žena, samo žene, žene svuda i to pokazuje ulogu koju su imale. Ja bih volela da ih predstavim u kontekstu Latinske Amerike ili, kako se kaže, u kontekstu Amerika. Starosedelački pokreti imaju svoju osobnu fizionomiju, politiku i razvoj. Ono što ih objedinjuje jeste nenasilni karakter njihovog otpora i potraživanje svojih korena ili korena svojih predaka. Ja sam levičarka kao što sam rekla, i na rečima i na delu, bila sam u revolucionarnim pokretima u Gvatemali ali i sa komunistima u Meksiku i ono što sam naučila jeste da postoji jedna vrsta nipodaštavanja ideologije u tim pokretima. Starosedelački pokreti imaju zajedno sa levicom zahtev za socijalnom pravdom, jednakošću, za pravednom raspodelom, za načinom boljeg upravljanja zajednicom. Oni imaju i nešto što je različito od levice a to je traženje jedne epistemologije i kosmovizije koja je njihova vlastita. Danas u Latinskoj Americi, pored osnovnih zahteva, preispituju se načini na koje se mi kao ljudska bića odnosimo prema sebi, okruženju i planeti, zvezdanom sistemu, prema bilju, travama. To je jako važno za levicu danas – kako se odnosimo prema svom telu, bolesti, prirodi. Starosedelački pokreti pored svega ovoga što imaju zajedničko sa levicom traže i pravo na svoju osobenost, na svoje postojanje. Oni su bili kolonizovani i eksploatisani na tom nivou. Poniženi, stigmatizovani i nepriznati čak i od levice. Govoreno je: "vi ste primitivni i mi ćemo doći da vas prosvetimo, da vam donesemo civilizaciju". To je i moja priča. I ja sam se tako ponašala. Kao što sam rekla, maoistički pokret koji je stigao u prašume Meksika 1984-5, ukotvio se tamo. Gerilci govore da su ih starosedeoci naučili ko su i šta su i šta da rade. Iz tog zajedničkog učenja,iz tog zajedništva je izrastao Zapatistički pokret, način kako se opšti između sebe, sa sobom, sa ženama, sa muškarcima, sa planetama, sa biljkama. U tom mešanju ništa od maoizma nije ostalo. Maoizam je bio veoma nasilan, pribegavao je oružju i sili. Starosedeoci su gerilcima govorili da im se ne sviđa takav način, da ne žele to da rade. Ne radi se samo o mešavini domorodačke filozofije nego o dijaloškom susretu dve logike koje su dale nešto novo. Ta nova logika je zapanjila i zadivila svet. Znate da na socijalnim forumima naučnici uporno analiziraju Zapatistički pokret. Jer tako nešto do sada nije postojalo. Oni su miroljubivi, protiv rata su ali su naoružani u ograničenom obimu. Takva struktura je proistekla od maoističkih boraca. Sam pokret Zapatista je miroljubivog karaktera. Postoji pet regija koje se zovu karakoles što znači puževi. U drevnoj filozofiji, zvanoj kosmovizija, karakol je simbol koji označava početak i kraj jednog astronomskog perioda. To je događaj i čin koji znači početak i obnavljanje. Možemo, shvatajući ovaj simbol, da razumemo zašto su nazvali puževima nove oblike zajednica i nove oblike vladanja zapatističkim zajednicama autonomnog karaktera. Puževi su osnovani 6. Avgusta 2003. godine nakon što je vlada Meksika odbila da se ponaša u skladu sa ustavnim dogovorom na osnovu zakona "kokopa". Meksička vlada nije uvažila zahteve pokreta iz ovih 5 regija i pored toga što su 7 godina pregovarali, i pored toga što su obećali da će ispuniti zahteve. Pokret je bio nenasilan i zahtevi su bili vezani za njihovu osobenost, za upravljanje zemljom. Predstavnici meksičke vlade nisu čak uvažili što je ovaj zakon uživao ogromnu podršku civilnog društva. Celokupno civilno društvo je podržavalo zapatistički pokret ali vlada nije usvojila zakon. Nakon toga i svega što se desilo, Zapatizam je ušao u današnju fazu, fazu autonomije. Organizovana je autonomna vlast u 5 regija, karakoles. To je civilni projekat u regiji koja je veličine Belgije. Ja moram da kažem da imam direktno iskustvo u tome jer je mene zapatistička zajednica odabrala da budem posrednica u pregovorima sa senatorima i poslanicima Meksika. Izabrali su mene kao profesorku i aktivistkinju i levičarku i ja imam iskustvo direktne svedokinje i učesnice u pregovorima. Meksički senat i parlament nas je izdao, i najgore je što su izdali meksički narod koji je podržao zapatistički pokret. Šta se desilo nakon 2003. godine? Zapatisti su se zatvorili da promisle šta da rade i to je trajalo dve godine. Hteli su da vide kako da naoružaju svoje stavove, kako da se pripreme za naredni okršaj. U svojim civilnim zajednicama, karakoles,dogovorili su se šta da rade. U svom političkom projektu su odlučili da ne traže više nikakvu dozvolu od vlade za upravljanje svojim zajednicama. Odlučili su da sami vladaju, da upravljaju svojim zajednicama. Tako da od 2003. godine oni sami vladaju. Kako to izgleda na delu? Glavne tačke su da se sve odlučuje konsenzusom a ne većinski. Odluke se donose plenarno. Da li to znači da to nije demokratija? To je direktna demokratija a ne predstavnička. To nije koruptivna demokratija. Druga tačka je uloga žena u pokretu. Evo, ovo je Revolucionarni zakon (pokazuje tekst). Kako je došlo do ovog zakona o ulozi žena? Komandantkinja Ramona i komandantkinja Suzana su još 1993. godine prekrile svu teritoriju i počele da regrutuju i žene i muškarce. Šta su radile? One su razgovarale i vodile diskusije u okviru kružoka o nasilju nad ženama, o ugovorenim brakovima, o broju dece koju će da rađaju, o političkom učešću žena u skupštinama, o radu i radu van kuće i plaćanju tog rada.Kada sam pročitala taj zakon imala sam već 15 godina feminističkog iskustva, dakle kad sam 1993. pročitala to, bila sam zaista iznenađena jer sam videla da taj zakon sadrži sve što treba, tako je dobro urađen, potpun je i kompletan. Nijedna feministička grupa nije uradila tako kompletan predlog kao što je bio ovaj. Za taj zakon su glasale ne samo žene nego i muškarci, bila je to stvar tog kolektiva, zajednice a ne samo žena. Nije to bio zakon koji su samo žene napravile, to je bilo prihvaćeno od cele zajednice. To je bio politički projekat Zapatista. Ja ne mogu da kažem da su Zapatistički politički predlozi feministički kao što se to obično misli. To je u stvari predlog novih političkih socijalnih pokreta.Nedovoljan je pojam feminizma da ih obuhvati. To znači da je to jedan pokret koji, ukoliko želi da bude vizionarski, proročki mora da ostvari potpunu jednakost muškaraca i žena. Ne posebno žene i posebno muškarci nego jednakost. Znate da feministički pokret u Meksiku i Latinskoj Americi ima dosta poteškoća da razume politički projekat Zapatista. Ja mislim da veliki deo feminističkog projekta, na žalost, počiva na onome što se zove individualistička, neoliberalna filozofija i praksa. To boji borbu žena u feminističkom pokretu jednom posebnom bojom. Mađutim, u Zapatizmu, prava žena se ne mogu odvajati od prava naroda. U organizacijama i pokretima za ljudska prava često se razmišlja o tome čemu dati prioritet. Da li dati prioritet kolektivnim pravima, pravima zajednice ili individualnim pravima, u ovom slučaju ljudskim pravima. U Ujedinjenim nacijama smatraju da su ženska prava individualna prava. Ma koliko žene predstavljale najveći kolektiv, najbrojniji na planeti, to su individualna prava, ne kolektivna. U onim pokretima u kojima sam ja bila ranije, obično se ženama, drugaricama, govorilo: „Mi se borimo zajedno, sve je to u redu ali dostići ćete vaša prava kad mi ostvarimo naše ciljeve, tek kad se ostvari oslobađanje, onda ste vi na redu“. Na taj način levica deli borbe, ne može da ih spoji da idu istovremeno. Razlika kod Zapatista je da oni ne dele borbu. Za njih je borba istovremena i obuhvata razne nivoe. To je i objašnjivo jer je saglasno njihovoj kosmoviziji, indijanskoj kosmoviziji gde sva dvojstva uvek idu zajedno. Na primer, muškarac i žena kao dvojstvo uvek idu zajedno.Ne može da se parceliše, fragmentira i deli, sve ide zajedno.
