Civilno drustvo i aktivizam: "Izazovi – sada i ovde"”

Partnerstvo sa državom utiče na slabljenje autonomije organizacija civilnog društva: Nevladine organizacije postaju poslušne, pasivne i defanzivne, trudeći se da ostanu bliske pravnim i političkim centrima moći kako bi sačuvale novostečenu poziciju.

'Za mene nije civilno ono društvo u kojem su samo NVO. U NVO-u zbog okolnosti rata, tranzicije, bilo je puno novca i ljudi su ušli da riješe svoje egzistencijalne probleme. Vlada takmičenje za novac i slavu. I zato ima deset obilježavanja jednog datuma. U Hrvatskoj ne postoji civilno društvo. NVO same ne mogu odglumiti civilno društvo. Niti biti dovoljno kritične, kad dobijaju novac od države. Onda nas je država prozvala partnerima i svi žele biti partneri.

NVO su jeftini servisi države. Koštaju državu manje od njenih birokrata i odrađaju ono što ona neće. Moram reći sa žaljenjem, jer pripadam NVO, da kad ostanu bez državnog novca i partnerstva, tad će se desiti nešto važno za civilno društvo, ali to će se desiti van NVO-a.` (Bojana).

'To što rade i u vezi sa pomirenjem i ostalo, u interesu je evropskih integracija i ispunjavanje evropskih standarda u korist ekonomije jer su Srbija i Hrvatska dva mala tržišta' (Ljilja, M.Lošinj).

`Kako zahtevati lustraciju kad je barem šest ministara u sadašnjoj vladi iz zločinačkog režima S.Miloševića. I to je sadašnja koaliciona vlada! A Evropska unija kaže Dačić je najbolji ministar. Pa to mu je najbolji način da se rehabilituje i dokaže, kad već nema lustracije! Ponekad mi se čini da ovi ovde na vlasti misle, a nažalost to misle i neke evropske institucije i njihovi čelnici, da mi treba da sve da zaboravimo, da sve stave u njihovu mašinu za pranje krvavog veša Miloševićevog režima. Neophodna je reforma, lustracija, otvaranje dosijea. Da li iko smatra da će u Srbiji ikad doći do toga?’ (Staša).

- U tzv. standardizaciji i integracionim procesima državi(ali i međunarodnim institucijama) ne trebaju vrednosno orijentisane NVO: samo im treba par lojalnih NVO koje su direktna transmisija države ili vladajućih partija, tj. samo računaju na one NVO koje su im apsolutno podređene.

‘Pre nekoliko meseci dobila sam jedan dokument koji se tiče regionalne saradnje. Tu piše o odgovornosti, pomirenju, polaganju računa, ali civilnog društva, a ne države. Uvode se i neka dva kriterijuma: odnose se zapravo na to da mi treba da popravimo naš imidž i da budemo prihvaćene u narodu i da je to naša odgovornost! To je strašan šamar, i izvan konteksta. Ako je to nacrt nekog budućeg programa, onda neće biti potrebno da više radimo. To je mešavina, interpretacija nečega što postoji u EU, a prenosi se kroz usta ovdašnjih birokrata, koji to preuzimaju. I u EU je šizofrena, patološka situacija. Svaki dokument počinje s tim da građani nisu aktivni i da treba da aktiviramo građane, ali sledi nešto što sve to poništava. I oni nisu jasni.

Katastrofalno je kako sve to može potpuno isprazniti od sadržaja. Potreban je širok, dugoročan dijalog. Stalno pričati o tome. U ovom trenutku to niko ne očekuje’ (Slavica).

- Preko ispunjavanja tzv. evropskih standarda dele civilno društvo na poslušne i neposlušne organizacije: to čine ne samonaše države nego i dobar deo međunarodnih institucija , unose razdor i umesto solidarnosti, nameću teme i pitanja kojima hache se baviti civilno društvo…

‘Početkom 90-tih mi smo se svi iz bivše Jugoslavije ponašali inferiorno, pa smo učili nove riječi, velika ‘znanja‘. Učili su nas šta znače projekti i tome slično. Civilni sektor ima svoju istoriju. Kratku, instant priču. Sve to pa i cijela tranzicija se odvijala u neoliberalnom okviru a to znači, princip patrijarhalog nadmetanja i neoliberalnog kapitalističkog tržišnog principa…’ (Ljiljana Ž. ).

`Civilno društvo je nesolidarno i rascepkano, u rivalskim donosima i to se vidi i po činjenici da se jedan isti datum obeležava se na nekoliko mesta u gradu, umesto svi zajedno na jednom mestu‘ (Žole).

`Nikad nisam imala toliku distancu u odnosu na evropsku zajednicu, kao sada. Sad evropske institucije koje finansiraju civilno društvo, favorizuju regionalne projekte, sad ide taj val regionalnog. Nama je regionalno blisko, nikad se nismo ni razdvajali. Nije podeljeno, imamo političku odgovornost, imamo puno znanja.

A sad nas teraju na pristanemo na stereotipe, mimo naše volje. A, ja mrzim stereotipe, time se oduzima postor za dubinske reforme. Onda mi, koje se borimo za autonomiju, izgledamo kao zakerala, kao ne znamo šta radimo, a to su navodni viši interesi. Postoji velika razlika u viđenju realnosti između nas i međunarodnih institucija, da ne spominjem ovu državu, jer je besmislena i razne druge koji taj proces prate i politički ga prihvataju. Ali, kako mi sve vidimo što se dešava, to je strašno' (Slavica).

'Civilno društvo umire gubitkom kritičnosti, autonomije, kohezije, solidarnosti, nestaje ukoliko se tzv. partnerstvo svodi na produženu ruku države, dele nas na poslušne i neposlušne`. Isto je i sa evropskim institucijama. Ž. Puhovski je na Peščaniku nedavno rekao: 'Sad se trećerazredne polupismene evropske birokrate doživljava kao nekadašnje komesare sovjetske komunističke partije u Jugoslaviji. Ljudi koji se nisu bojali Tuđmana i Miloševića, stoje u stavu mirno pred trećerazrednim evropskim birokratama'. Ovakve tendencije plaše, jačaju autoritarnu kulturu i čine da se ništa suštinski ne promeni' (Snežana).

- NGO-izacija feminističkog pokreta – mainstreaming – unosi razdor u feministički pokret: kooptira feminističke aktivisktinje a to podrazumeva i depolitizaciju svih pitanja, bez razumevanja i analiziranja šireg političkog i društvenog konteksta, ženske Nvo se svode na pružanje usluga ili su usmerene jedino na opstanak grupe kao svrhi i cilju po sebi, bez ikakve povezanosti sa jačanjem pokreta.

`Početkom rata kod nas je druga podela nastala na takozvane državne i na antidržavne. Kad je država stvorila svoje institucionalne mehanizme, ured za ravnopravnost polova, pravobraniteljice, itd. Te institucije su bile slabe i nisu znale šta da rade, ljepo su upregnule feministkinje koje su za njih odrađivale radionice, pisale im programe i zdušno brisale svoja načela. Imamo jake državne feministkinje i to je jako loše.

Ja sam sudjelovala u radu jednog tijela nacionalne politike, za ravnopravnost polova. Ljepo sam dobivala honorarčić za to, za putne troškove, promocija je bila u hotelu Šeraton. I to žene vole. Ko to ne voli? Svi su željeli da sudjeluju u tim tijelima. Kad sam vidjela da ništa od onog što ja smatram važnim neće ući u tu politiku, ja sazvala presicu. Rekla sam da politika ne valja, mi izlazimo iz toga i smatramo da je država napravila veliki propust. I to je bio krah među nama. Mi smo se sve posvađale. Jedne su stale na stranu predstojnice ureda, druge su podržale mene. I mi smo se potrgale na pola. Ali, ja mislim da je to neminovno i da to nije ni strašno' (Bojana).

`To je globalni fenomen ili 'đavolji trougao', po rečima jedne marokanske feministkinje – donatori - države. Kad to uvežeš i spojiš, pokret umire…To je trend državnog feminizma, NVO- izacija, time se gubi autonomija feminističkog pokreta. Imamo hiljade strateških planiranja, evaluacija, specifikacija, diversifikacija, ali nema kohezije, nema onog što je pokret. Tako da je ovo što mi pričamo potreba da se priča o pokretu. Nedavni izbor Poverenika za ravnopravnost u Srbiji, koju je država nametnula a nažalost, nevladine organizacije prihvatile (sem retkih izuzetaka, među kojima je i ŽuC) dokaz je gubljenja autonomije civilnog društva. Država je svojim mehanizmima i standardima unela jabuku razdora. To su zamke u koje nas bacaju, moramo o tome mirno razgovarati, ne dozvoliti da nas pocepaju…'(Staša).

‘Možeš postati jedan mali kotačić u sustavu vlasti, koji ti ne da radiš ono što bi ti htjela.

Naša pravobraniteljica za ravnopravnost polova je odlična feministkinja, pravnica, žena koju sam do tada puno cijenila. Mi smo imali puno očekivanja od nje, no ona tu ne može ništa promijeniti i samo želi na tom mjestu dočekati penziju. Korisna je jer priča isto što i mi, ali sa druge strane je potpuno pogubna, jer ona pomaže sustavu da izgleda feministički, a on je duboko patrijarhalan i boli ih dupe šta ona priča. Ona je nemoćna. Uvjetno je rečeno doći na vlast. Možeš postati šalteruša u sustavu koji ne valja i bespomoćna si da napraviš sustavnu promjenu, što znači da si se korumpirao, prodao jeftino` (Bojana).

- Aktivistkinjecivilnog društva koje imaju političku ulogu suočavaju se SA ozbiljnim problemima: tj. koje rade na menjanju vrednosnog sistema, organizuju akcije protiv poricanja zločinačke prošlosti, zahtevi za odgovornošću demonizovane su od strane državnih i nedržavnih aktera kao 'strano telo' unutar nacionalnog korpusa; nažalost, ne nailaze na podršku ni dobrog dela NVO sektora.

‘Organizacije civilnog društva koje su zadržale autonomiju i kritičku distancu, u nemilosti su, za njih para nema. Ponosna sam što sam žensku mrežu upropastila, jer sam izjavila da mi nismo i nećemo biti partneri sa državom i da ni u jednoj strategiji ne smije pisati da jesmo! I to je bio kraj našeg prijateljstva!’ (Bojana).

‘U sadašnjoj idili pomirenja odozgo, ko insistira na tranzicionoj pravdi taj možda nije neprijatelj/ica Srbije i srpskog naroda ali nije ni prijatelj/ica. Dosta tolerantan odnos vlasti prema mržnji na nacionalnoj i verskoj osnovi biće nekom okidač za ispoljavanje mržnje i nasilničkog ponašanja prema onima koji su drugčije rase, nacije, vere ili seksualnog opredelenja, političkog ili NVO angažmana kojem ne pripada ili je izrazito protiv većinska Srbija – npr., događaji u selu Jabuka kod Pančeva koje predsednik Tadić ne komentariše niti uopšte pominje iako je poznato da predsednik voli sve da pominje i komentariše - slika su rasizma i fašizma u Srbiji. Biće ugroženi LGBT populacija, levičari, ateisti, sve braniteljke i branitelji ljudskih prava.

Takve NVO neće biti zakonom zabranjene, ali će vlast sve učiniti da budu još više neprihvaćene. Vlast će to raditi istovremeno na više načina i na više ,,frontova“ istovremeno: medijskom blokadom, indirektnom i suptilnom satanizacijom, krajnjim minimiziranjem dosadašnjeg rezultata / rada, osnivanjem sebi odanih i poslušnih NVO za zaštitu i promociju ljudskih prava... ‘ (Persa).

'Država nikad neće dati NVO novac da je kritikuju' (Jelena).

U uvodu je napravljen osvrt na poslednje političke događaje i simboličke geste lidera u región (pre svega lidera Srbije i Hrvatske), koji su od strane medija i političkih analitičara predstavljeni kao doprinos razumevanju, poverenju i pomirenju na prostorima bivše Jugoslavije.

Postavlja se pitanje kako mi gledamo na ovu trku lidera u regionu:

Da li će se neki od lidera vratiti svojoj nacionalističkoj retorici? Da li je njihov odlazak na mesta zločina suočavanje s prošlošću ili puki pragmatizam? Da li ima elemenata iskrenosti, preuzimanja odgovornosti?

Da li je to u funkciji ubiranja političkih poena? Da li je ovakva vrsta pomirenja koje dolazi odozgo, pomirenje bez odgovornosti? .Da li možemo mi iz civilnog društva osećati zadovoljstvo i koju reakciju da imamo na to? Šta to znači za naš odnos sa državom? Kako mi da se pozicioniramo?

Učesnice/i su kazale sledeće:

‘Ipak je važno da ljudi čuju poruke koje dolaze od države. Smatram da su ljudi prosto okrenuti prema političarima, prema državnim institucijama i kada neke stvari najbolje ne razumeju, ipak će to pokušati da slede ili imitiraju’ (Marija).

‘Borile smo se da se napravi diskontinuitet sa predhodnim režimom, da se to shvati i prihvati. Sada široke narodne mase čuju to od političara. Mi moramo da kažemo“Dobro da ste shvatili nakon toliko godina“ Eto, mi smo stajale za rezoluciju za Srebrenicu. Možda su političari nešto videli od toga i shvatili da tako treba. Znamo da sve to rade političari pod pritiskom međunarodne zajednice. Političari će biti sa političarima, a mi ćemo sa narodom’ (Ljiljana, Beograd).

`Oni preuzmu našu agendu. Ako će to doprineti poboljšanju položaja nekog malog čoveka na terenu, onda bi ja to gledao kao pozitivno. Naprimer, ako mi u umetničkom svetu neko uzme ideju, ali od nje napravi nešto dobro, onda ja kažem ok, meni se to sviđa. Nemam sa tim problem. Ako to dovodi približavanju naše dve države, to je u redu. Međutim, zna se - onaj ko prati modu uvek je u zaostatku` (Žole).

‘Smatram da treba pozdraviti neke dobre stvari koje čine pojedinci i delovi političkih stranaka. No uvek treba imati svest o tome da je to vrlo ograničeno i da nas već sutra mogu neprijatno iznenaditi svojim “biserima”, kao što su priča o čuvanju identiteta’ (Miodrag).

'Ako su nam već oteli agendu, da ih teramo da je primenjuju. Šta ona znači? Novi udžbenici, obelodanjivanje istorije' (Katarina).

`Možemo osećati zadovoljstvo, pomirenje odozgo dobro, jer sve što se dešava odozgo, zaživi vrlo brzo i lako. Odozgo su nam promijenili jezik, proizveli rat, napravili svašta.

S druge strane, to je velika zamka - oni kažu pomirenje, ali bez ikakvog sagledavanja prošlosti. Ukrali su pojam i sadržaj pomirenja i tome su dali drugi sadržaj… (Bojana).

'Njihove reči nisu praćene utvrđivanjem odgovornosti. Njihove reči su puke fraze koje zadovoljavaju samo formu. Kad bi oni nama zaista oteli agendu, ja bi bila presrećna. Oteli su samo rečnik' (Nataša).

`Ja gledam preuzimanje sadržaja kao gestove koji nisu dubinski, svejedno je da li su oni nešto kidnapovali, jer nema reformi i oni to rade površno, ad hoc, a ne reformski, sistemski' (Ivana).

‘Što se preuzimanja sadržaja tiče, nije isto ako Tadić ode u Srebrenica i ako ŽuC ode. Jer, svrha posete nije ista. Njegov odlazak je važan, ali i naš. Super je da to on uradi, ali mi radimo užasno važne stvari.

Suđenja (za ratne zločine) su najvažnija stvar kad je u pitanju utvrđivanje činjenica, odgovornosti, ali ono što nedostaje suđenjima, je problem tužilaštva jer se samo određene stvari tretiraju kao ratne zločine i bave se paravojnim formacijama a ne državno organizovanim zločinima. Tako ih i predstavljaju – kao zločine produkt tih paravojnih formacija. Potrebno je da se preispita širi društveni kontekst, koji je doveo do rata i u kom su počinjeni ratni zločini’ (Miloš).

‘Pomirenje kao i politika ima barem dva kraka: pomirenje sa priznanjem odgovornosti, zlodelima u prošlosti, ozbiljnim suočavanjem na svim nivoima (krivičnim, nekrivičnim), na nivou civilnog društva. I drugo, potpuno negiranje, zapostavljanje, prećutkivanje, prenebregavanje zlodela. Plašim se da se radi isključivo o pragmatičnoj politici‘ (Svetlana).

‘Žarko Puhovski je još pre 10 godina rekao da će na ovim prostorima biti pomirenja, ali ne i istine. Nedavno je u “Peščaniku” kazao sledeće:” Istina uvek ide uz uznemirenje, a ne uz pomirenje. Pravo pokretanje istine se zbilo u Nemačkoj tek u drugoj generaciji, kada su kasnih 60 tih mladi počeli pitati “Šta si radio u ratu tata”. Pre toga ćemo imati samo pomirenje među nacijama, koje se već događa. Drugi nivo nas čeka. Tada će se otkriti stvari za kojima tragamo” (Snežana).

‘Ovo pomirenje je iznuđeno! Dugotrajno krajnje loša ekonomska sutuacija, hronična nezaposlenost trećine radno sposobnog stanovništva, sveukupna beda, sve veći broj gladnog stanovništva, ili kako kažu narodu je dosta rata, sukoba i svađa, narod hoće da živi bolje, mi moramo da sarađujemo sa regionom, moramo da ostvarujemo privredne kontakte...“.

Pomirenje do kog nije došlo posle u narodu doživljene katarze, pomirenje koje nije nastalo posle saznavanja i iskrenog prihvatanja utvrđene istine o svemu što se dogodilo i pomirenje bez osude ,,naših“ zločina i zločinaca i bez prihvatanja istine o razlozima i neophodnosti kažnjavanja ,,svojih“ zločina i zločinaca jeste krajnje opasno. Opasno je zato što će pomirenje bez utvrđene konačne istine i bez prihvaćene utvrđene takve (bezpogovorne, konačne, neupitne) istine o inicijatorima, podstrekačima, izazivačima, uzrocima, posledicama i razmerama rata, broju žrtava i ratnim zločinima i zločincima – uz stalno javno slavljenje masovnih zločina kao herojskog čina a zločinaca kao nacionalnih junaka - bez postojanja i najmanjeg saosećanja za stradanje ,,tuđe“ žrtve i bol i patnju ,,njihovih“ u budućnosti uvek biti motiv za traženje pravde (čitaj: osvete!) za ,,naše“ (uvek nevine) žrtve i generator novih / starih mržnji i ratova’ (Persa).

‘Razmišljajući o kvalitetu njihovog pomirenja i onoga što mi radimo, shvatila sam da se radi o dva različita plana i dva procesa, različita po sadržaju. Kad se postavlja pitanje šta biva kad oni preuzimaju naše teme, rekla bih da mi to ne smeta jer postoji razlika u kvalitetu i dubini onoga što oni rade i što mi svakodnevno činimo. Naprotiv, mi zbog toga ne smemo da odustanemo od obaveze koje smo same preuzele’ (Slavica).

‘Kada se govori o istini i o tome da će istina stradati u toj vrsti inicijative, to me ne brine. Sve će ostati manje-više formalno. Oni će imati svoju istinu, a mi svoju. Ideološki i vrednosno je to različito. Ono oko čega treba da se “tučemo” jesu činjenice. Za njih se moramo boriti u ovom trenutku. Istina će svakako stradati jer je ona po definiciji isuviše vrednosna. Mi ćemo čuvati našu tradiciju i to je naša obaveza’ (Marija).

‘Vlast je od NVO koje se bave i tranzicionom pravdom preotela ulogu pomiritelja, ali je u tom preotimanju uloge zaboravila dva nizostavna i podjednako važna dela: ISTINU i PRAVDU, a bez toga nema ni iskrenog pomirenja ni trajno dobrih odnosa. Naravno, to je nemoguće postići ako postkonfliktno društvo nije spremno da prihvati i podnese istinu i pravdu. Zato mi nastavljamo sa našim konceptom i praksom’ (Persa).

‘Mi ćemo kao i do sada ići na mesta zločina počinjenih u naše ime. Mislim da moramo da idemo I mi i oni. Nema problema. Drugi je sadržaj zbog koga mi idemo I drugi je sadržaj zbog koga oni idu. Mi imamo moralnu osetljiost, mi imamo politička uverenja, a oni se to nemaju. Super je što oni idu, super je to što mi idemo, ali je naše drugačije’ (Miloš)

'Ako se ne edukuju mlade generacije, tj. sve ovo što radimo nema punog efekta bez toga. U školi mlade uče zaboravu,a ne ono što mi govorimo i zato se mora više radita SA mladima' (Saša).

'Potrebno je da se uvede zajedničko pisanje istorije za Balkan, da ne bi mogli da manipulišu, jer se plašim da ta priznanja predsednika Srbije i Hrvatske ne preispituju dešavanja u prošlosti, nego svakom daju za pravo da ostane u svom ćošku i da još uvek zadrži ulogu žrtve iz svoje pozicije. Tako da u ovom procesu ’pomirenja’ nešto nedostaje’ (Nevena).

Zajednička refleksija i razmena bile su važna zbog ogromnih izazova i problema, plodotvorna zbog zajedničke proizvodnje znanja na osnovu naših iskustava, brižna i nežna zbog naših odnosa…

Nastaviti sa intervencijom u kontekstu : 'Kada govorimo o ženskim grupama, grupama sa kojima sam ja bila bliska, koje su počele da rade, to je sve autentično napravljeno. Verovatno govorimo o nekom tankom i ograničenom sloju. Ali, ja hoću o tome krugu o kojem pričam, da dam dignitet koji zaslužuje. Samo to. Iskustva sa ženskim grupama u Srbiji imam dovoljno za čitav život. Ja sam na taj aktivizam koji sam videla, u kojem sam učestvovala, ali ga i zatekla, ja sam na njega ponosna. Jer, vidim silne stvari, koje su unutar toga još žive' (Slavica).

Sačuvati politički, socijalni, moralni kredibilitet: `Na nedavnom skupu u Crnoj Gori (u organizaciji KtK), meni je bila najlepša radionica koja nije bila na dnevnom redu i za koju smo se izborile. To je uvažavanje ženskog aktivizma na toj radionici, najvažnije feminističke aktivistkinje iz cele bivše Jugoslavije su jedna drugoj odavale priznanje, uvažavanje, simboličke poklon.

A to se sve odvijalo u jako luksuznom hotelu, to je, u moralnom, političkom, emotivnom smislu potpuno neprihvatljivo, i mene i moje drugarice dovodi u ponižavajući položaj, jer mi živimo i radimo u jako skromnim uslovima, radimo sa siromašnim ženama. Eto, imam stari ranac, skroz pocepan, a ja sam se zaista osećala jako loše i bedno, kad je so

bar krenuo da ga iznosi i osećala sam se bedno, u odnosu na ambijent. Rekla sam da ću sama da ga nosim. Neprijatno mi je bilo. Prosto ja nisam pripadala svemu tome. A, s druge strane, to je novo iskustvo… '(Nena).

Odavati priznanja jedna drugoj: Važna odlika feminističke politike, da mi feministkinje jedna drugoj dajemo priznanje, a ne da se samo kritikujemo. Biljana Kovačević-Vučo ostavila nam je odavanje priznanja kao jedan od jako važnih legata, ona je hranila nadu, bila neka vrsta ’kohezinog lepka’- dinamičnog, političkog, ličnog i sad TAJ lepak moramo podgrevati. Sa Biljanom smo zajedno stvarale simbolički - moralni, politički kapital. Neohodno je, kako kaže Svenka Savić ‘citirati jedna drugu, a ne samo

Džudit Batler’. Bojana je naša drugarica sa neprekidnom praksom preskakanja zidova i prelaženja granica, prvi put nam je došla u Beograd pre više od 15 godina.

Mi mo stalno kod naših drugarica iz Hrvatske imale sigurno, nežno, brižno utočište’ (Staša).

Stalno državu uznemiravati: `Treba da tražimo da tražimo nemoguće, stalno postavljanje zahteva državi mora postane príncipe svih nas…' (Mirjana).

‘Naša uloga jeste da budemo smetala…’ (Marija).

Polagati račune jedna drugoj: ‘Postoji velika opasnost od birokratizacije koju podrazumeva Nvo-zacija i zahteva koje se pred nas postavljaju da i mi tako radimo. Ne smemo da upadnemo u tu zamku. Treba da razmislimo kako da polažemo račune samo onima sa kojima radimo. Da polažemo račune i jedna drugoj, a ne samo državi i pred donatorima’ (Danica).

Stalno demokratizovati znanje: Treba stalno smišlati metode koji obezbeđuje ravnopravan odnos između nas i tzv. ciljnih grupa, tj. korisnica naših edukativnih programa i sadržaja. Stalni rad na demokratizaciji znanja je veliki izazov’ (Nataša).

Pružati podršku jedna drugoj: ‘Kad pokrenemo neku inicijativu, treba da se pridruže i druge organizacije i da svi tražimo da se polože računi. Država nije zaštitnica i majka, već tiranka’ (Anelija).

Graditi zajedno feministički kodeks časti: ‘Izgradnja feminističkog kodeksa časti, kao našeg modela odgovornosti, ispunjavanje date reči, obećanja jedna drugoj je užasno bitno. Računati jedna na drugu, ali za nas je od ogromnog značaja…’ (Staša).