Ovo neka bude moj krik, moj bol, moja suza i moje ogorčenje. Pišem ove reči u ime istine kojoj su silnici pljunuli u lice, u ime časti koju oni nemaju jer su se drznuli da sramno i bez trunke stida i kajanja donesu odluku o rehabilitaciji onoga kome ni ime neću da spomenem. Pišem ove reči u ime 68. nevinih žrtava četničkog ludila iz Vranića, u ime 72. stanovnika sela Drugovca, koji su stradali zbog toga što su se partizani probili kroz obruč tri Dražina korpusa, pa je bes te Dražine bratije trebalo na nekome iskaliti. Pišem u ime krvavih kolevki, silovanih devojaka, opljačkanih i popaljenih kuća, pišem jer ne mogu i neću da ćutim.
Stojim u porodičnoj spomen sobi i gledam na zidu desetoro lica, desetoro mučenika koji me nemo posmatraju i pitaju ono što ne znam i nemogu da im objasnim. Ja se stidim i sramim svojih predaka što su nevini stradali, osuđeni bez suđenja i bez krivice. Kako da objasnim njima a i sebi, zašto su tako svirepo kažnjeni pre 72 godine i zašto ovih dana, treba ponovo da budu ubijeni ovom sramnom sudskom odlukom. Stidim se i sramim što nisam učinio više, da odbranim njihovu čast, da urazumim i sprečim ove nove ravnogorce i njihove pomagače, koji ih ponovo poklaše. I njih i nas, potomke tih mučenika i heroja. Ja se stidim, a oni slave i likuju. I vređaju stare rane, zdrav razum i sećanja. Ispiraju mozak lažima i izmišljotinama u koje ni oni sami ne veruju. Proglasiše zločince i koljače za patriote i oslobodioce. Koga su to ravnogorci oslobodili i protiv koga su se borili! Od novembra 1941. godine, pa do kraja rata bili su uz rame sa fašistima u borbi protiv Narodnooslobodilačke vojske i sopstvenog naroda. Na hiljade nevinih žrtava širom šumadije i Srbije stradalo je od četničke kame samo zbog toga što su bili za borbu protiv okupatora. Ako je Dražin pokret antifašistički onda su ove nevine žrtve njihovog terora bili fašisti. Da nije tužno, bilo bi smešno!
Kažu, kako ovom sramnom presudom treba da dođe do tog sve srpskog izmirenja, kao da smo 70. godina bili u međusobnom sukobu i ratu. Narod se izmirio još 1945. i 1946. godine i nikakvo drugo izmirenje nije bilo potrebno niti je moguće. U velikoj su zabludi svi oni koji misle da mogu da se izmire ove nevine žrtve sa svojim dželatima i krvnicima. Ja sam radio u istoj firmi sa sinom i unukom jednog od najkrvoločnijih pripadnika te četničke bande koje je klao desetoro članova moje porodice. Nikada nikakvih međusobnih netrpeljivosti ni mržnje među nama nije bilo. I nije to jedini primer ovde u Vraniću. Ali draga nerazumna gospodo, Vi hoćete da pomirite njihovog oca i dedu sa malim Ljubom detetom u kolevci od godinu dana, koga je taj krvnik u vis bacio pa na kamu dočekivao i klao još devet članova moje porodice u toj noći užasa i največe srpske sramote i stida. To nikada ne može da se desi!
A sad, da Vas podsetim: pokolj naroda u Vraniću, izvršio je prvi bataljon, Posavske brigade, Avalskog korpusa. Dakle regularna jedinica četničkog ravnogorskog pokreta pod komandom Draže Mihailovića. Te noći, 20. decembra 1943. godine četnici su na krajnje svirep i podmukao način, zaklali i ubili 68. žitelja Vranića. 35. su bile žena i deca. Jedanaestoro dece ubijeno je do 15. godina starosti. Dvoje dece bilo je u kolevci. Četiri devojke su silovane pred celom porodicom, pa zaklane zajedno sa njima. Te stravične noći 14. porodica je bukvalno uništeno i satrveno, sa još 5. pojedinačnih ubistava. Od 178. žrtava kooje je Vranić imao u Drugom svetskom ratu, preko 90. stradalo je od četničkog terora. To je sramni bilans i učinak te Dražine „časne“ i „poštene“ vojske ovde u Vraniću. A tako je bilo, manje više i u celoj Srbiji.
Mogu li gospodo istoričari ovi zločini da se opravdaju i objsne nekim normalnim, racionalnim razlogom ili ćete možda nekom sledećom sudskom odlukom da ih poništite i proglasite da se nisu ni desili? Što se mene tiče, sve mi je jasno, i niko od Vas ne treba ništa da mi priča. Ja od Vas gospodo sudci, gospodo pomagači i gospodo istoričari, koji ste učestvovali u donošenju ove sramne, skandalozne i nečasne sudske presude, kao potomak žrtava četničkog ludila i zločina, ništa ne tražim i ništa ne očekujem. Vi ne zaslužujete, čak ni moj prezir. Ostaviću Vas, da zaneseni u svom samoljublju slavite ono, čega bi trebalo da se stidite.
24.05.2015.
Vladan Pantić, Vranić
