Tlo na kome živimo kao da je osuđeno da poslednjih nekoliko godina trpi ratne užase jedan za drugim. Vlasti su izgleda odlučile da nam valja trpeti permanentne sukobe, krvave po svom karakteru, besmislene po svojoj suštini... Užasna logika vlasti, demonski reason d' etat, u stanju je da u krvavoj kaljuzi rovova, pod oružjem koje skrnavi domove u kojima su obitavale generacije, guši osećanja ljudskosti i elementame odgovornosti prema sebi i drugiina. Ovakvi postupci, već oprobani po Hrvatskoj i Bosni, danas ovladavaju Kosovom sa koga je Milošević i ranije crpeo snagu svoje vladavine. Oružane čarke i užasni pokolji već nagoveštavaju mogućnost razbuktavanja ratne stihije u kojoj bi se, u perverziiom plesu smrti, isprepletale različite naoružane grupacije iza kojih stji moć ili težnja za moć. Vojska Jugoslavije, srbijanska policija, "Oslobodilačka vojska Kosova" (UCK), različite paravojne formacije, NATO trupe... Na prostoru bivše Jugoslavije gde se Moloh države, nacije i kapitala tako spretno udružio sa nemani rata, ne mnogo žena i muškaraca pokazalo je ličiim primerom kako i u sveopštom jeku ratnih pokliča postoje ljudska savest i vrednosti snaznije od nacionalističke histerije. Otvoreno ispoljavanje takvih stavova bilo je čin lične hrabrosti.
Jedan od skorijih primera hrabrosti u borbi za vlastita uverenja i spremnost da se pretrpe sve posledice zalaganja za pravednu stvar je Pavle Božić, staklorezac iz Starih Banovaca. On je istovremeno i primer kako zakonodavne, izvršne i sudske vlasti ove zemlje ne deluju uskladeno, ali zajedno deluju protiv osnovnih Ijudskih prava.
Ovaj vredni mladi čovek po drugi put je u zatvoru zbog prigovora savesti. Vojni sud u Nišu osudio je Pavla 1993. godine na devet meseci zatvora zbog njegovog odbijanja da nosi oružje i služi vojsku, jer mu je, kao pripadniku nazarenske verske zajednice i čoveku jakih hrišćanskih uverenja bilo strano da služi ili pomaže ustanovu čije je delovanje u tolikoj suprotnosti sa Hristovim učenjem. Tada je zatvor praktićno bio jedini izbor onima koji iz verskih, političkih ili moralnih razloga odbijaju služenje vojske.
Kada je 1994. donesen novi Zakon o vojsci koji je predviđao, mada veoma diskriminatorski, mogućnost civilnog služenja i načine ostvarivanja takve slžbe, izgledalo je kao da će prigovarači savesti moći, makar delimično, da ostvare svoje pravo. Pokazalo se, međutim, da je i ovde čudovišno veliki raskorak između zakonske regulative i njene primene u životu. Slučaj Pavla Bozica i ovaj put ukazuje na licemerje i bezakonje kao princip delovanja organa vlasti.
Pavle je krajem septembra 1997. pozvan da se javi u Vojni odsek "Stara Pazova" radi upućivanja na služenje vojnog roka. On se odazvao u odredeno vreme i izneo im svoj stav da bi bilo protiv njegove savesti da služi vojni rok u vojnoj ustanovi. U vojnom odseku mu predlažu da podnese zahtev za civilnim služenjem vojnog roka po novom zakonu, i navode mu spisak zdravstvenih i spasilačkih ustanova gde bi se takva služba mogla izvršavati u periodu od dve godine. Pavle Božić sa radošću prihvata taj predlog, jer upravo pomaganje ljudima smatra smislom hrišćanskog života, te podnosi takav zahtev i 30. oktobra 1997. dobija Rešenje Komande vojnog odseka "Sremska Mitrovica" po kome mu je odobreno služenje vojnog roka u civilnoj službi, tj. usvojen zahtev da vojni rok ne služi pod oružjem, u uniformi niti u vojnoj ustanovi.
Međutim, već 20. novembra traže od Pavla da se javi u vojni odsek, i tamo mu daju poziv za služenje u Vojnoj ustanovi "Karađorđevo", mestu gde su se Tuđman i Milošević onako lepo dogovarali o komadanju Bosne i Hercegovine. Pavle je ovaj poziv odbio, smatrajući da nije u skladu sa Rešenjem koje je dobio. I umesto da mu potom odrede mesto civilne službe i tamo ga upute , u zoru 18. decembra po njega dolazi policija (civilna), i bez ikakvog objašnjenja, sem da je uhapšen, odvode ga u SUP Stara Pazova, a odatle u Vojnu komandu u Rumi, gde ga preuzima vojna policija sa nalogom za prisilno privođenje u VU “Karađorđevo”. U Karađorđevu mu nalažu da obavlja poslove “koji nisu u dirketnoj vezi s vojskom”, što Pavle doživljava apsurdni zbog samog naziva i karaktera ustanove u koju je priveden. U međuvremenu mu, zbog neizuvršavanja naređenja, određuju vojnički pritvor u trajanju od sedam dana, premda se on pred oficirima stalno poziva na rešenje Komande vojnog odseka “Sremska Mitrovica”. Neuspevajući da konfuznu situaciju u kojoj se zatekao zajedno sa oficirima u Karađorđevu reši ni preko Saveznog ministarstva odbrane, Pavle Božić moli da ga pošalju u Vojni istržni zatvor u Beogradu, “da već jednom stanem pred ljude koji poznaju i poštuju zakon”, kako je govorio.
Februara 1998. stigao je pred Vojni sud u Beogradu, gde je čak odbio advokata, smatrajući kako rešenje kojim mu se odobrava civilna služba dovoljno jasno pokazuje njegovu nevinost pred zakonom. Nasuprot takvom njegovom uverenju i svim očekivanjima, Vojni sud u Beogradu je 23. februara 1998. osudio Pavla Božića na godinu dana zatvora zbog "krivičnog dela neizvršenja i odbijanja izvršenja naređenja iz člana 201. stav 1. KZ SRJ". Razočaran, Pavle nije želeo da podnese žalbu na presudu. "Neću da se žalim. Kome?! Pa ja sam im sam na suđenju govorio i čitao iz Zakona o Vojsci Jugoslavije, pozivao se na Rešenje.'", rekao je. Na ovakvu presudu, kao i na odbadvanje molbe advokatkinje Biljane Kovačević-Vučo za obnovu procesa od strane Vojnog suda u Beogradu, reagovale su Žene u crnom, Jugoslovenski komitet pravnika za ljudska prava, studentski aktivisti i novinari, te Jugoslovenski biro za prigovor savesti, koji je pokrenuo akciju slanja pisama protesta državnim funkcionerima najodgovornijim za ovakav slučaj, u kojima se traži oslobađanje Pavla Božića. Potom su se na Pavlovu stranu stavile i međunarodne organizadje, kakve su Evropski biro za prigovor savesti (EBCO) i Amnesty International, takođe se uključivši u akciju za njegovo oslobađanje.
Pavle je ubrzo nakon presude prebačen u zatvor pokraj rodnog mesta g-dina Predsednika, dakle u Zabelu, gde će jos mesecima da ispašta zbog savesti i poverenja u zakon i sud. I pored brojnih protesta i poziva za oslobađanje Pavla Božića, nadležne vlasti su neme i nemilosrdne u ovom slučaju. Vera u zakon ipak mora da sačeka neko drugo vreme, ali vera u pravdu, u ljudsku savest i hrabrost je ono sto treba da podelimo s Pavlom.
Vladimir Marković
Jedan od skorijih primera hrabrosti u borbi za vlastita uverenja i spremnost da se pretrpe sve posledice zalaganja za pravednu stvar je Pavle Božić, staklorezac iz Starih Banovaca. On je istovremeno i primer kako zakonodavne, izvršne i sudske vlasti ove zemlje ne deluju uskladeno, ali zajedno deluju protiv osnovnih Ijudskih prava.
Ovaj vredni mladi čovek po drugi put je u zatvoru zbog prigovora savesti. Vojni sud u Nišu osudio je Pavla 1993. godine na devet meseci zatvora zbog njegovog odbijanja da nosi oružje i služi vojsku, jer mu je, kao pripadniku nazarenske verske zajednice i čoveku jakih hrišćanskih uverenja bilo strano da služi ili pomaže ustanovu čije je delovanje u tolikoj suprotnosti sa Hristovim učenjem. Tada je zatvor praktićno bio jedini izbor onima koji iz verskih, političkih ili moralnih razloga odbijaju služenje vojske.
Kada je 1994. donesen novi Zakon o vojsci koji je predviđao, mada veoma diskriminatorski, mogućnost civilnog služenja i načine ostvarivanja takve slžbe, izgledalo je kao da će prigovarači savesti moći, makar delimično, da ostvare svoje pravo. Pokazalo se, međutim, da je i ovde čudovišno veliki raskorak između zakonske regulative i njene primene u životu. Slučaj Pavla Bozica i ovaj put ukazuje na licemerje i bezakonje kao princip delovanja organa vlasti.
Pavle je krajem septembra 1997. pozvan da se javi u Vojni odsek "Stara Pazova" radi upućivanja na služenje vojnog roka. On se odazvao u odredeno vreme i izneo im svoj stav da bi bilo protiv njegove savesti da služi vojni rok u vojnoj ustanovi. U vojnom odseku mu predlažu da podnese zahtev za civilnim služenjem vojnog roka po novom zakonu, i navode mu spisak zdravstvenih i spasilačkih ustanova gde bi se takva služba mogla izvršavati u periodu od dve godine. Pavle Božić sa radošću prihvata taj predlog, jer upravo pomaganje ljudima smatra smislom hrišćanskog života, te podnosi takav zahtev i 30. oktobra 1997. dobija Rešenje Komande vojnog odseka "Sremska Mitrovica" po kome mu je odobreno služenje vojnog roka u civilnoj službi, tj. usvojen zahtev da vojni rok ne služi pod oružjem, u uniformi niti u vojnoj ustanovi.
Međutim, već 20. novembra traže od Pavla da se javi u vojni odsek, i tamo mu daju poziv za služenje u Vojnoj ustanovi "Karađorđevo", mestu gde su se Tuđman i Milošević onako lepo dogovarali o komadanju Bosne i Hercegovine. Pavle je ovaj poziv odbio, smatrajući da nije u skladu sa Rešenjem koje je dobio. I umesto da mu potom odrede mesto civilne službe i tamo ga upute , u zoru 18. decembra po njega dolazi policija (civilna), i bez ikakvog objašnjenja, sem da je uhapšen, odvode ga u SUP Stara Pazova, a odatle u Vojnu komandu u Rumi, gde ga preuzima vojna policija sa nalogom za prisilno privođenje u VU “Karađorđevo”. U Karađorđevu mu nalažu da obavlja poslove “koji nisu u dirketnoj vezi s vojskom”, što Pavle doživljava apsurdni zbog samog naziva i karaktera ustanove u koju je priveden. U međuvremenu mu, zbog neizuvršavanja naređenja, određuju vojnički pritvor u trajanju od sedam dana, premda se on pred oficirima stalno poziva na rešenje Komande vojnog odseka “Sremska Mitrovica”. Neuspevajući da konfuznu situaciju u kojoj se zatekao zajedno sa oficirima u Karađorđevu reši ni preko Saveznog ministarstva odbrane, Pavle Božić moli da ga pošalju u Vojni istržni zatvor u Beogradu, “da već jednom stanem pred ljude koji poznaju i poštuju zakon”, kako je govorio.
Februara 1998. stigao je pred Vojni sud u Beogradu, gde je čak odbio advokata, smatrajući kako rešenje kojim mu se odobrava civilna služba dovoljno jasno pokazuje njegovu nevinost pred zakonom. Nasuprot takvom njegovom uverenju i svim očekivanjima, Vojni sud u Beogradu je 23. februara 1998. osudio Pavla Božića na godinu dana zatvora zbog "krivičnog dela neizvršenja i odbijanja izvršenja naređenja iz člana 201. stav 1. KZ SRJ". Razočaran, Pavle nije želeo da podnese žalbu na presudu. "Neću da se žalim. Kome?! Pa ja sam im sam na suđenju govorio i čitao iz Zakona o Vojsci Jugoslavije, pozivao se na Rešenje.'", rekao je. Na ovakvu presudu, kao i na odbadvanje molbe advokatkinje Biljane Kovačević-Vučo za obnovu procesa od strane Vojnog suda u Beogradu, reagovale su Žene u crnom, Jugoslovenski komitet pravnika za ljudska prava, studentski aktivisti i novinari, te Jugoslovenski biro za prigovor savesti, koji je pokrenuo akciju slanja pisama protesta državnim funkcionerima najodgovornijim za ovakav slučaj, u kojima se traži oslobađanje Pavla Božića. Potom su se na Pavlovu stranu stavile i međunarodne organizadje, kakve su Evropski biro za prigovor savesti (EBCO) i Amnesty International, takođe se uključivši u akciju za njegovo oslobađanje.
Pavle je ubrzo nakon presude prebačen u zatvor pokraj rodnog mesta g-dina Predsednika, dakle u Zabelu, gde će jos mesecima da ispašta zbog savesti i poverenja u zakon i sud. I pored brojnih protesta i poziva za oslobađanje Pavla Božića, nadležne vlasti su neme i nemilosrdne u ovom slučaju. Vera u zakon ipak mora da sačeka neko drugo vreme, ali vera u pravdu, u ljudsku savest i hrabrost je ono sto treba da podelimo s Pavlom.
Vladimir Marković
