Dvadesetpetog maja 2008. navršiće se trinaest godina od granatiranja tuzlanskog korzoa, centar starog dela grada i pre i posle rata poznatog kao Kapija. Namah ili od posledica ranjavanja poginulo je 70 a skoro tri puta više je bilo teže i lakše ranjeno građana, svi isključivo civili.
Kada su vest i mnoštvo fotografija tuzlanskih novinara i fotografa Slavka Zabuša i Amela Emrića o stravičnom masakru obišle svet, srbijanski mediji pod kontrolom srpskih vlasti i prekodrinski pod kontrolom bosanskih Srba odmah su negirali da se masakr dogodio, tvrdeći da bošnjačke vlasti obmanjuju domaću i svetsku javnost, sa ciljem da poboljšaju pregovaračke pozicije pred mirovni sporazum koji se naslućivao (i koji je i potpisan novembra 1995. u Dejtonu).
I danas, kad se navršilo šesnaest godina od srpske agresije na BiH i pred trinaestu godišnjicu granatiranja tuzlanskog korzoa, kad se negiraju, minimiziraju ili relativizuju svi srpski zločini, pa i zločin u Tuzli, činjenice neumoljivo dokazuju da su bosanski Srbi počinili masakr u Tuzli.
U knjizi „Ubistvo svitanja – civilne žrtve rata u Tuzli“ (prvo izdanje, 1996., izdavač PrintCom doo Grafički inženjering Tuzla) navedeni su imena i prezimena, godina rođenja i biografija svakog poginulog zbog granatiranja Kapije.
Ilinka Tadić, 1942., medic. sestra, ratno siroče; Hasan Hrustanović, 1970., proteran iz Zvornika, nekoliko dana pre braka sa Šemsom, poginuli on, Šemsa i Šemsine drugarice – nesuđene deveruše; Lejla Bučuk, 1979., odlična učenica medicinske škole, na korzo otišla sa drugaricom Ivanom; Sanja Čajić, 1978., noć uoči pogibije ocu Miju, majci Marici i bratu Milenku poverila da je zaljubljena u jednog muslimana i da će se udati za njega a ukućani su to odobrili; Suzana Đušić, 1981., nekoliko dana ranije majka Gordana predala Suzaninu molbu za prijem u Učiteljsku školu u Tuzli; Sandro Kalesić, 1993., jedino dete Dina i Irene Kalesić, poginuo naočigled roditelja...
„Kada je specijalni izvestitelj UN za ljudska prava Tadeuš Mazovjecki, nakon masakra, posjetio Tuzlu, vidio snimke, fotose i posjetio mjesto masakra, rekao je da su to mučne slike stradanja civila. Nakon toga – kao što je poznato – podnio je ostavku na ovaj visoki položaj u UN“. („Ubistvo svitanja – civilne žrtve rata u Tuzli“, I izdanje, strana 201.).
Građani Praga su 8. juna 1995. organizovali miting protiv zločina počinjenog nad mladošću Tuzle. Na faks načelnika Opštine Tuzla stiglo je skoro tri stotine telegrama iz zemlje i inostranstva. Telegrame su uputili i Vaclav Havel, predsednik Češke Republike; svi bivši gradonačelnici Sarajeva poslali su zajednički telegram; brigadni general Jovo Divljak, zapovednik 108. pjbr. HVO Martin Frančević, Eni Vilijem Bejlveld, spec izaslanik UNHCR za bivšu Jugoslaviju; članovi Centra za antiratnu akciju, Žene u crnom, Beogradski ženski lobi, Autonomni ženski centar i SOS telefon za žene i decu žrtve nasilja – svi iz Beograda; akademik Izet Sarajlić...
Danas Tuzla i Tuzlaci pokušavaju da žive uobičajenim svakodnevnim životom, onoliko koliko je to moguće posle svega što su grad i oni preživeli tokom četiri ratne godine. Tuzlu su bosanski Srbi granatirali nebrojeno puta, ali je granatiranje 25. maja 1995. u 20 sati i 55 minuta ubila najviše civila odjednom.
U gradu je dosta izbeglica, iz svih delova Bosne i Hercegovine. Najviše ih je iz Srebrenice; prvo su proterani 1992. g., a zatim su izbegli početkom jula 1995. – neki peške, probijajući se kroz šume, planine i zasede bosanskih Srba a žene i deca su autobusima i kamionima, organizovano proterani ka Tuzli. Muškarce su bosanski Srbi izdvojili i 11. jula 1995. počeli ubijati. Ubijanje je trajalo danima, neprekidno u tri smene.
Dok na terasi restorana na Kapiji ispijamo bosansku kahvu sa rahatlukom, Mubera mi drži ruku; njena je ruka topla a stisak blag; „pokrivena“, tople smeđe oči, blagorodan osmeh. Nedaleko je bivšra zgrada Opštine Tuzla – ispražnjena, na spoljašnjim zidovima vidljive pukotine. „Zgrada tone i opasno je u njoj biti. Cela Tuzla tone, sve brže i sve intenzivnije“, objašnjava mi.
Mubera je jedna od mnogih žena iz Udruženja „Majke Srebrenice“ u Tuzli. Svakog jedanaestog u mesecu one mirno i bez reči stoje na glavnom tuzlanskom trgu i drže platna na kojim su rukom izvezle imena, prezimena, godinu rođenja i naziv mesta odakle su njihovi najmiliji a koji više nisu živi.
I ovog jedanaestog aprila pridružili su im se žene članice Mreže Žena u crnom Srbije, pod geslom „Ženskom solidarnošću do pravde i mira“. U saopštenju izdatom tim povodom, pored ostalog, Žene u crnom podsećaju „da se upravo navršilo šesnaest godina od agresije na BiH i da su najodgovorniji za zločine počinjene nad civilnim stanovništvom u Sarajevu i čitavoj BiH Radovan Karadžić i Ratko Mladić još uvek na slobodi. Da je režim Slobodana Miloševića direktno učestvovao u agresiji na BiH, kao i planiraju, organizovanju i izvršenju genocida u Srebrenici. Da ni nakon smene režima Slobodana Miloševića nije došlo do raskida sa zločinačkom politikom, već je ona nastavljena u negiranju, umanjivanju i relativizovanju odgovornosti za rat i ratne zločine; da je Srbija kao članica OUN i prva država osuđena od strane Međunarodnog suda pravde zato što nije sprečila genocid u Srebrenici dužna da izruči Haškom sudu preostale zločince. Neke od nedavno izrečenih presuda Haškog suda kao i Međunarodnog suda pravde ne zadovoljavaju pravdu, a još manje uvažavaju dostojanstvo žrtava, ali to ne sme biti izgovor sadašnjim vlastima da ne ispunjavaju sve obaveze prema Haškom tribunalu. Bez suočavanja sa zločinačkom prošlošću ne može se postići pravedan mir ni stabilnost u regionu, ali ni obnova moralnih vrednosti celokupnog srbijanskog društva.“
P.V.
