U svojoj misiji Istinom i pravdom do pomirenja – odlazak na mesto zločina aktivisti Mreže Žena u crnom Srbije boravili su u Kozarcu, gradu nedaleko od Prijedoru (Pounje – deo centralne BiH).
Aktivisti Mreže ŽUC/S iz Beograda su krenuli 22. jula 2008.g. u 16.30h, ni 20 sati pošto je objavljena vest da je uhapšen Radovan Karadžić.
Pošto vidljivo pijani policajci MUP Srbije na prelazu kod Pavlovića ćuprije nisu dozvolili izlaz iz srbijanske teritorije, aktivisti su otišli na prelaz preko Sremske Rače i uspeli da uđu na teritoriju BiH, odnosno u entitet Republika Srpska, ali je izgubljeno u vremenu i u Kozarac su, umesto oko ponoći – a najkasnije u jedan sat idućeg dana – stigli u 4.30h u zoru, što kozaračkim Bošnjakinjama nije bilo teško da aktiviste M ŽUC čekaju i dočekaju sa dobrodošlicom.
Nekoliko pauza u putovanju do Kozarca aktivistkima je pomoglo da brzo shvate da su Srbi iz entiteta Republika Srpska trinaest godina posle završetka rata u BiH još uvek zatrovani fašizmom i mržnjom prema bosanskim muslimanima, ubeđen da su rat i mučenje i ubijanje civila bili ispravni i krivi za podržavanje ratne politike, rat, ratne strahote i nepojmljive ratne zločine nad civilima bez obzira na pol, uzrast i zdravstveno stanje a izvinjenje, kajanje zbog sveg užasnog što su učinili Bošnjacima i pomirenje sa njima smatraju i nemogućim i (pre svega) nepotrebnim.
Prema relevantnim podacima Istraživačko dokumentacionog centra iz Sarajeva u gradu Prijedoru je ubijeno ili se vodi kao nestalo 5200 Bošnjaka i Hrvata a u regiji Pounje (kojoj pripada i Kozarac) ubijeno je ili se vodi kao nestali 14000 ljudi i po broju ubijenih civila, posle Sarajeva i Srebrenice to je najmasovniji zločin u Bosni i Hercegovini i slobodno se može reći da je PRIJEDOR – SIMBOL NEPRIZNATOG GENOCIDA.
Muslimansko selo Hamberin od strane JNA i vojnih i policijskih jedinica vojske Republike Srpske napadnuto je 22. maja 1992. g. i tad je 400 ljudi, uglavnom žena, dece i staraca oterano u zbegove.
Napad na Kozarac je počeo 25. a završen 27. maja 1992. i tad je 100 ljudi ubijeno a 1500 deportovano u koncentracione logore.
Iz muslimanskog sela Rizvanovići odvedeno je i ubijeno 100 Bošnjaka – muškaraca.
Bosanski Srbi su odmah formirali brojne koncentracione logore za Bošnjake i Hrvate, ali su najpoznatiji i po broju zatočenika najveći Keraterm, Omarska i Trnopolje.
Keraterm je formiran 23. i 24. maja 1992. g. i tu je bilo 3000 zatočenih civila a 24. jula je u trećoj sobi logora u toku jedne noći ubijeno 128 a u celom logoru je ubijeno 300 ljudi hrvatske i bošnjačke nacionalnosti. Zatočenici su bili oba pola, starosti od 15 – 60 g., u logoru se nalazilo oko 15 Bošnjakinja i sve su bile izložene svakodnevnom višemesečnom sistematskom silovanju.
Dvadeset kilometara od Prijedora formiran je 26. – 30. maja 1992. g. logor Omarska i u periodu 27. maj – 16. avgust 1992. g. u logoru je bilo zatočeno 3197. Bošnjaka i 125 Hrvata – ukupno 3334 zatočenika. U logoru Omarska bilo je 37 logorašica i sve su bile izložene masovnom sistematskom silovanju. U logoru je ubijeno 180 ljudi. Posle reportaže koju je emitovao BBC logor je rasformiran 6. – 7. avgusta 1992.g. i iz njega je 1500 ljudi deportovano (iseljeno iz regije) u 20 autobusa.
24. maja 1992. formiran je koncentracioni logor Trnopolje – takođe 20 km udaljen od Prijedora U tom logoru je 7. avgusta 1992. g. bilo pet hiljada logoraša.
Logor je rasformiran 30. septembra 1992. g., odmah nakon posete Međunarodnog Crvenog krsta logoru.
Iz sela Tukovo i iz logora Trnopolje vojska bosanskih Srba je u Travnik deportovala više od 200 uškaraca, žena, dece i kod Gornjeg Vakufa, u mestu Korićanske stjene, na planini Vlašić, vojska bosanskih Srba je kolonu zaustavila i skoro sve ih pobila. Nekoliko njih je preživelo tako što su se, skočivši u duboku jarugu, slučajno zadržali u žbunju.
Oni su kasnije svedočili o sledećem: Srbi su ispod mosta preko jaruge postavili široku mrežu i od logoraša tražili da na tu mrežu bace sve zavešljaje i logoraši su to učinili. Međutim, jedna majka dvomesečne bebe je to odbila da učini, objasnivši da su u zavežljaju odeća i flašica sa vodom za bebu. Jedan vojnik vojske bosanskih Srba je zaklao bebu koju je majka držala u naručju i to je bio znak ostalim Srbima da počnu ubijanje logoraša – klanjem i mecima. Preživeli masakra na Korićanskim stjenama su u dželatima prepoznali pripadnike srpske policije iz Prijedora. Unakažena mrtva tela Bošnjaka i Hrvata pripadnici srpse policije iz Prijedora su pokušali da sahrane (verovatno u masovnoj grobnici, prim. P.V.) u obližnjem selu Babanovac, ali seljani Bobanovca nisu to dozvolili, tela su u kamionima odvezeni dalje i za sada se ne zna gde su žrtve masakra pokopane, ali kruže glasine da su u jednoj ili u više manjih masovnih grobnica tela logoraša iz Trnopolja i iz sela Tukovi, masakriranih na Korićanskim stijenama zakopana ili u gradu Prijedoru ili okolini.
Institucionalno naoružavanje bosanskih Srba počelo je već početkom 1991. godine; naoružavani su i muškarci i žene.
Kad su građani Sarajeva masovno izašli na ulice bosanski Srbi su gde god je to bilo moguće a ne samo na prostoru na kome će kasnije nastati entitet R. Srpska, pozivali Bošnjake i Hrvate da predaju svo vatreno oružje, pa je tako bilo i u Kozarcu, objasnivši im da bi neki Bošnjak ili Hrvat zbog straha mogao ubiti nekog Srbina što bi izazvalo masovne bes i osvetu Srba i to bi dovelo do ubijanja mnogobrojnih Hrvata i Bošnjaka i Bošnjaci i Hrvati su predali oružje. Kad su Srbi osvojili Kozarac, Bošnjaci i Hrvati su se 24. maja 1992. slobodno, ne sluteći zlo, pojavili na ulicama Kozarca a njihove komšije, kolege, bivši školski drugovi, naoružani Srbi i Srpkinje su na njih goloruke odmah zapucali. Odmah je započeto formiranje logora Ciglana i odmah su počinjeni zločini nad civilima ne srpske nacionalnosti. Najstarija žrtva rata koje su Srbi počinili u Kozarcu je Bošnjakinja rođena 1892, zaklana u svojoj stotoj godini a najmlađa žrtva je bila petomesečna beba bošnjačke nacionalnosti, živa ispečena u rerni šporeta na drva, u kući svojih roditelja (svedočenje Bošnjakinje prisutne u Kući mira u Kozarcu – gde su gosti bili aktivisti Mreža Žena u crnom Srbije – i čije sam svedočenje zabeležila 23. maja 2008. g. popodne).
Aktivisti Mreže Žena u crnom Srbije u Kozarac su stigli 23. maja nešto posle 04h, nakon dvanaestočasovnog putovanja (kombijem).
Višečasovno kašnjenje nije smetalo Bošnjakinjama iz Kozarca da nas sa pripremljenom večerom i nestrpljenjem čekaju. Dolazak aktivista Mreže Žena u crnom Srbije propraćen je rečima dobrodošlice, grljenjem, ljubljenjem, pitanjima kako su putovali, toplim osmesima i pitanjem „Kako ste?“
To pitanje, pitanje „kako ste“, aktivistima ŽUC izaziva osećaj knedle u grlu, jer to pitanje nije kurtoazno – ni u Kozarcu, ni u Bratuncu , ni u Sjeverinu, ni u Potočarima; Bošnjaci/kinje su istinski zainteresovani da saznaju kako smo, kako se osećaju aktivisti ŽUC. Ali, šta odgovoriti? Šta odgovoriti, kad posle odgovora – takav je običaj, - ali ne samo zbog običaja – treba njih upitati kako su oni i kako se osećaju, a svi su oni ili preživeli najstrašnija mučenja u nekom od srpskih logora ili su im Srbi ubili njihove najdraže (u familiji Musić ubijeno je 54 člana, a najstrarija žrtva iz familije bila je već pomenuta stogodišnja starica); i kako te ljude upitati kako su (a što znači i: kako se osećate, kako ste raspoloženi, kako živite, i, uopšte, kako vam je)?!
A njima, i u Kozarcu, je teško. Srbi iz Kozarca ne pokazuju ni najmanji znak stida, kajanja, saosećanja za žrtve i za bol preživelih Bošnjaka i Hrvata i ni najmanji znak želje da se izvine i nastave zajednički život. Naprotiv, sve čine da život preživelim povratnicima zagorčaju: u užem centru Kozarca uz pre rata postojeću pravoslavnu crkvu sa dva zvonika odmah posle rata dozidali su pravoslavnu crkvu veličine kao i stara, ali sa tri zvonika („Da nerviramo muslimane, da teramo inat, da ih podsećamo šta smo im uradili i šta im Srbi opet mogu uraditi“ poručili su prisutni pravoslavni sveštenici prilikom osvećenja temelja i prilikom proslave završetka pomenute pravoslavne crkve – tvrdi svedok, Bošnjak, poznata ličnost u Kozarcu, da su mu to preneli Srbi prisutni na proslavama u porti te crkve), iako je pre rata u Kozarcu živelo 95% Bošnjaka i 5% Srba, Hrvata i ostalih (popis 1991.g.);
u „Bosna montaži“ zaposleni ne srpske nacionalnosti platu ne primaju po 3-4 meseca, za razliku od Srba koji platu primaju svakog meseca redovno, i tako Bošnjake i Hrvate prisiljavaju da napuste posao i isele se (svedočanstvo Bošnjakinje prisutne u Kući mira; 23. jul 2008. godine, popodne).
Nedaleko od Kozarca, u Laktašima, rođen je Milorad Dodik, sadašnji predsednik entiteta Republika Srpska. Pre rata je u Kozarcu radio kao mesar, odnosno kao prodavac mesa u prodavnici. Tokom rata se bavio švercom duvana, nafte, cigareta, deviza i alkohola. Naprasno je završio fakultet, magistrirao i nedavno doktorirao. Milorad Dodik se danas bavi prodajom nekretnina, drugim unosnim poslovima i politikom a u Kozarcu odmah posle rata izgradio vilu – ispričali su mi Bošnjaci iz Kozarca i dodali: „Vlasnik je još nekih nepokretnosti u Kozarcu, i onih koje se fiktivno ne vode na njegovo ime“.
U Prijedoru, u Prvomajskoj ulici, živi B. (prisutni su mi rekli da ne pminjem ime), Srbin po nacionalnosti. Kad je rat u Pounju postao izvestan, B. je na špajzu svoje kuće izbacio mali i stari prozor a ugradio novi, veći; sa poljana oko Prijedora je doneo koprivu i zasadio je pod tim prozorom i zalivao da izraste što više, što bujnija i da se što pre razmnoži, a oko te koprive je nabacao granje, cigle, korov i tako stvorio naizgled nepristupačan prostor u svom dvorištu. Komšijama Bošnjacima je rekao da u njegovoj kući mogu naći siguran spas od Srba, jer u njega, pošto je Srbin i pošto pouzdano zna da su svi Srbi koje poznaje za to da Hrvati i Bošnjaci budu pobijeni, Srbi neće posumnjati. Tokom racija Bošnjaci su bežali u kuću B.; ako su posumnjali da će Srbi pretresati kuću, ući i u špajz, kroz prozor na špajzu su iskakali u koprivu i u koprivi, korovu, granju i ciglama su sakriveni čekali da srpska racija prođe.
„Tokom Drugog svetskog rata srpski četnici su nad Bošnjacima iz ovog kraja počinili stravične zločine. Moji đed i otac su mi pričali o tome i pričali su o dobroti Bošnjaka. Vidjeli su da se sad opet sprijema neko zlo nad tim dobrim a naivnim muslimanskim svijetom. I ostavili su mi u amanet da te dobre naivne ljude zaštitim. Da muslimanima spašavam živote pa makar Srbi ubili i mene i svu moju čeljad u kući. Ja bi’ vas spasav’o i da nije amaneta! Toliko ste dobri i naivni! Što ste oružje predavali?! Ne valja vam što ste tol’ko dobri i naivni!“ – pričao je B. komšijama Bošnjacima. I danas kad Bošnjaci odu u Prijedor, obavezno posete već ostarelog i ozbiljno bolesnog B. Zovu ga Dobri Srbin B.
„Nažalost, svega nekoliko Srba – koliko smo uspeli da saznamo posle dugog i upornog raspitivanja – je bilo spremno da pomogne Hrvatima i Bošnjacima. Da ih je bilo više, i nas bi preživjelih bilo više; da ih je bilo većina protiv rata i fašizma, do rata ne bi ni došlo. I ne bi bilo strašnih zločina!“ – kažu Bošnjakinje prisutne u Kući mira i Bošnjakinje prisutne na dženazi. (ove godine je ukopano 78 pronađenih i identifikovanih tela civila Bošnjaka žrtava srpskih zločina).
(Na prostoru oko hala „Šejkovača“ u Sanskom Mostu nalazi se oko 500 tela, još neidentifikovanih, kažu na dženazi prisutni Bošnjaci.)
Ed Vilijam, novinara Gardijana, čovek koji je obelodanio postojanje logora Omarska i svetu poslao slike zatočenika – pokretnih kostura:“...Omarska je bila užasna! Ne mogu pobeći ni od sećanja ni od ljudi; sudbina je odredila da me sve to prati do današnjih dana: prate me duhovi mrtvih, prate me užasi i stradanja civilnog nesrpskog stanovništva. Užasi i stradanja tih civila na području opštine Prijedor su takvih razmera da im je dato pravo ime – genocid. Ta stradanja nikad nisu do kraja istražena i valorizovana!“
„Na vrlo tragičan način Prijedor ima posebno mesto u istoriji zločina. Zastrašujuće slike iz Prijedorskih logora iz 1992.g. su šokirale svetsku javnost, podsećajući na strahote Drugog svetskog rata i to je dovelo do osnivanja prvog suda za ratne zločine (MKTJ).“
Uistinu je PRIJEDOR – SIMBOL NEPRIZNATOG GENOCIDA.
Persa Vučić
