Rođendan moje ćerke, dvadeseti, veoma važan datum za osobu koja je odrasla u Miloševićevoj Srbiji, rođenu na isti dan kad i Mira Marković, koja je, kao što je poznato, vrlo politički proslavljala taj dan i tako me obespravljala kao majku, lično isto tako i politički. Uvek sam imala osećaj da mi je taj jedinstveni trenutak u životu oduzet i pretvoren u budalaštinu, ako ne i zločin: pa šta onda da slavimo!? Imajući još na umu da je moja ćerka rođena 1984, godine Orvelove naučno fantastične mračne vizije koja je u Srbiji postala stvarnost, najpametnije je uvek bilo preživeti takve godišnjice na Trgu.
A i ove godine, kao i svakog početka jula, održano je ritualno stajanje Žena u crnom na Trgu republike za žrtve genocida u Srebrenici, devet godina posle masakra, povodom sahrane novih 338 identifikovanih tela (tako da je do sada pronađeno preko hiljadu od 8000 lica nestalih 1995):
Skup je zvanično prijavljen, ali kada smo stigle, tamo smo videle da su dve komercijalne manifestacije već zauzele centralni prostor. Povukle smo se ispod Ljiljinog sata (Ljilja je naša čuvena aktivistkinja), gde smo proteklih nekoliko meseci skupljale potpise za ukidanje zakona o podršci ratnim zločincima u Hagu, a potom smo delile letke podrške za tada predsedničkog kandidata Borisa Tadića. Pre no što smo uspele da izvadimo naše antinacionalističke/antiratne parole i rasporedimo ih, iz grupe uobičajenih posmatrača potrčala je jedna žena, uletela među nas i počela nasumice da udara aktivistkinje koje su joj se obraćale. Udarala je Ljilju, Cicu, Stašu i Slavicu: vrlo brzo i efikasno, u napadu histeričnog besa. Policija ju je konačno zaustavila, dok naše žene, iako zatečene, nisu bile iznenađene – dešavalo se i ranije. Poslednji put pre nekoliko meseci kada je dvoje naših aktivista izudarano, posle čega niko nije uhapšen, a naravno i mnogo puta za vreme Miloševića.
Brzo smo se organizovale u krug, kao i obično, ređajući naše parole koje traže odgovornost bivšeg i sadašnjeg režima za masakr u Srebrenici. To je izazvalo još neke posmatrače da se pridruže napadačici: nekolicina muškaraca i žena, od kojih smo neke prepoznali. Žena koja redovno napada Drinku, muškarac koji je prisustvovao prebijanju naših aktivista pre dva meseca, muškarac koji je učestvovao u pokušaju linča za vreme čuvene gej parade ponosa 2001, moj čovek. Tada je kolonu od nas 15 proganjalo 900 huligana, pripadnika Obraza i svakojakih udruženja koja su pozivala na srpsku čast.
Jedan sat smo stajale slušajući njihove pretnje i uvrede, okrenule smo se u jednom trenutku direktno ka njima – odraće nam kožu sledeći put, stupamo u oružani sukob, silovaće nas, odvesti na sud časti kao izdajice...Pevali su „Ko to kaže, ko to laže Srbija je mala“ i izvikivali imena svojih junaka: Šešelj, Mladić, Karadžić, Milošević.
Policija ih je legitimisala i upisala njihove podatke kao i podatke napadnutih aktivistkinja i onda je ćutke stajala po strani. Posle sat vremena skupile smo svoje parole i rešile da sednemo u Gradsku kafanu i sačekamo da se naši napadači raziđu. Međutim, oni su stajali i preteći dobacivali, čekali su oni nas. Posle izvesnog vremena ustale smo i zatražile od policije da nas zaštiti tako što će rasterati napadače.
Međutim, policija je zatražila od nas da se raziđemo i da se sklonimo sa ulica, s obzirom na to da nisu mogli da nas štite, iako smo bile u većem broju od napadača, iako smo imale legalno i moralno pravo da budemo tu gde smo i da radimo to što radimo. Iako je upravo sutradan demokratski predsednik trebalo da bude ustoličen kao prvi nekomunistički predsednik Srbije.
Pozvali su nam niz taksija i otpremili nas: malo smo bile besne, malo zaplašene, ali mislim da je glavno osećanje bila tuga, što u svemu tome nema ništa novo. Srebrenica je danas opasna reč za Srbiju, čak opasnija od feminizma, a Žene u crnom su ih stavile jednu do druge.
Sledećeg dana otišle smo u Srebrenicu na ritualno stajanje u dolini Bratunca kod memorijalnog centra gde su sahranjivali pronađena tela. Dočekale su nas naše prijateljice i odvele u prvi red, gde će se jasno videti naša zastava sa natpisom Žene u crnom iz Beograda. Da vide ljudi i štampa...i uvek vide, zato što je važno i za njih, za nas još više.
Za nas je postalo sigurnije i značajnije da stojimo 11.jula u Srebrenici nego da prisustvujemo predsedničkoj ceremoniji u Srbiji. Ali, zašto smo, uostalom morale da biramo i kad je već tako, kako to da nas je tako malo izabralo Srebrenicu? I zašto tako očigledna činjenica kao što je fizički nestanak 8000 ljudi, od kojih su neki zapravo pronađeni zakopani u Srbiji, nikako ne može da postane politička stvarnost u Beogradu?
Poželela sam jednu želju za sledeći jubilarni rodjenadan moje ćerke: da 338 tela koja su prenošena iz ruke u ruku preživelih rođaka u Bratuncu, sledeće godine budu prenošena ovde na Trgu Republike na rukama takozvanog pristojnog sveta i policajaca koji nas svake godine posmatraju u tišini dok ratni zločinci i njihovi glasni huškači prave zakone po kojima smo i dalje svi mi njihovi taoci, hteli to ili ne. Znam da mi se želja nikad neće obistiniti, ali takođe znam za onu čuvenu englesku poslovicu koja kaže: pazi se onoga što želiš, možeš da dobiješ ono što zaista hoćeš. Jer je u Srbiji osim podsvesti još opasnije igrati se sa vojskom i policijom.
Tekst je objavljen u listu VREME, 15. jula 2004.
