Saopštenje povodom dvanest godina od zločina u Štrpcima
27.2. 1993 – 27.2. 2005.
Oktobra 1991 započele smo nenasilni protest protiv ratne politike srpskog režima. Naš moto “Ne u naše ime “bio je upućen ne samo zločinačkom režimu S.Miloševića i svima koji su delom i rečima podržavali rat već i svima koji su ćutanjem davali legitimitet zločinačkoj politici, postajući ne samo taoci nego i saučesnici i saučesnice tog režima.
Odmah nakon što je počinjen zločin u Štrpcima, tražile smo odgovornost države. Znale smo da je i ovaj zločin, kao i skoro svi ostali, državno organizovani zločini. Zahtevale smo, i dalje zahtevamo odgovornost državnih institucija.
U skladu sa našom politikom solidarnosti, želele smo da barem malo ublažimo bol onih čiji su srodnici bili žrtve zločina. Upoznale smo Milku Zuličić, majku Zvjezdana Zuličića, jednog od otetih u Štrpcima. Nismo bile samo svedokinje Milkinog bola. Milka je zajedno sa nama protestovala na ulici, buneći se ne samo protiv zločina u Štrpcima, već i protiv svakog drugog zločina. Zajedno smo bol i ogorčenost pretvarale u akcije građanske odgovornosti. Milkin antiratni angažman u našoj grupi, kao i angažman drugih direktnih žrtava rata, samo nas je učvrstio u uverenju da bez istine o zločinima žrtve ne mogu povratiti ljudsko dostojanstvo, da bez kažnjavanja svih koji su počinili zločine, nema ni mira ni pomirenja.
Mislile smo da će smenom režima od 5. oktobra 2000. godine doći do promena, da će barem biti rešeno pitanje individualne krivične odgovornosti. Prevarile smo se.
Mislile smo da će barem svi osumnjičeni za ratne zločine biti izručeni Haškom tribunalu. Nažalost, ona ista kulturna, politička i duhovna klima koja je proizvela rat, opstaje.
Zato je naš moto i dalje „Ne u naše ime“.
I dalje smatramo da je suočavanje s prošlošću ne samo moralni imperativ nego i jedan od osnovnih zadataka civilnog društva u Srbiji čiji smo sastavni deo.
Dakle, smatramo da:
* civilno društvo ima odgovornost i obavezu da permanentno vrši pritisak na državne institucije u cilju obelodanjivanja zločina i kažnjavanja svih organizatora, naredbodavaca i počinilaca ratnih zločina. Budući da se radi o državno organizovanim zločinima, zahtevamo odgovornost državnih institucija u kojima, nažalost, skoro i da nije bilo promena.
civilno društvo ima obavezu i odgovornost da permanetno organizuje akcije protiv poricanja zločina i zločinačke prošlosti . To je naš moralni imperativ jer su zločini počinjeni i u naše ime. U skladu sa našom mirovnom politikom, nismo odgovorne samo za ono što svaka od nas uradi nego i za ono što se uradi u naše ime.
Civilno društvo ima obavezu da se permanentno zalaže protiv nekažnjivosti zločina. Naime, svedokinje smo činjenice da je poricanje zločinačke prošlosti samo nastavak rata drugačijim sredstvima i da se zbog toga, vraćaju na vlast oni koji su proizveli mržnju i rat, oni koji su opravdavali rat i ratne zločine. Isto kao što se tokom rata radilo o državno organizovanim zločinima sad je na delu državno organizovano poricanje tih zločina.
I na kraju, poricanje zločinačke prošlosti povređuje dostojanstvo žrtava a bez dostojanstva žrtava nema ni mira ni pomiranja, bez istine o zločinima i kažnjavanja zločinaca, ne samo što se umanjuje poverenje u budućnost, već se ukida i sama budućnost.
Mirovna akcija „Za sve žrtve rata – Pamtimo“ održaće se 27. februara 2005. u Prijepolju, u isto vreme kad je počinjen zločin – u 15.48h.
Akciju organizuju:
Damad, Novi Pazar
Forum žena, Prijepolje
Žene u crnom, Beograd
U ovoj mirovnoj akciji učestvuju aktivistkinje i aktivisti iz: Beograda, Novog Sada, Novog Pazara, Pljevalja, Priboja, Prijepolja, Sjenice, Tutina...i ovom prilikom zahtevaćemo izručivanje svih osumnjičenih za ratne zločine pod geslom „Za sve žrtve rata- Izručite ih!„
