Staša Zajović, Žene u crnom, Beograd
Tradicionalni pristup bezbednosti
Pojam "nacionalne" ili državne bezbednosti, koji postoji kako u zapadnim državama razvijene demokratije, tako i u državama sa neizgrađenim demokratskim institucijama, kao što je Srbija, zasniva se na moći države, tj. na vojnoj i policijskoj sili, pravosudnom sistemu koji štiti državu, njen poredak, kao i elitu na vlasti.
Čime se odlikuje tradicionalni sistem bezbednosti?
- Pitanje bezbednosti je povereno državi, koja navodno brani i štiti pripadnike/ce zajednice od spoljnog i unutrašnjeg ugrožavanja. Feministička teoretičarka i istraživačica Eric Blanchard kaže da su "diskursi nacionalne bezbednosti deo elitnog sveta muške visoke politike, dok građani i građanke vrlo malo učestvuju u kreiranju pojma i prakse nacionalne i državne bezbednosti sem isključivo kao podanici/e ili "doušnici/e".
- Pitanje bezbednosti svodi se uglavnom na vojnu i policijsku dimenziju i Eric Blanchard kaže da se rasprave u bezbednosti, posebno na međunarodnom nivou "vrte oko pitanja rata i mira, sa posebnim fokusiranjem na vojnu strategiju", militarizovanu ekonomije koja proizvodi još dublju nesigurnost, još veću nejednakost i najviše pogađa siromašne, posebno žene i decu. Sve to dovodi do lokalne, regionalne i globalne militarizacije.
- Nevidljivost žena i pitanja koja se tiču žena.
- Vidljivost žena ako su u funkciji države i nacije - rađanje u funciji nacionalne bezbednosti:Ukoliko se radi o ženama, onda je to skoro isključivo u funkciji nacije, države pa i crkve. Po nacionalističko-militarističkoj retorici i propagandi sve žene su majke, ali važno je i da majke i deca imaju određenu etničku vrednost, tj. da je rađanje bitno jedino ako povećava natalitet većinske/srpske nacije. Srpski demografi nacionalističkog tipa, a njih je većina, stalno potenciraju opasnost spolja i rađanje treba da bude ne samo u funkciji spasa od odumiranja srpskog naroda već i način "odbrane naših teritorija". Dakle, rađanje treba da bude u funkciji nacionalne bezbednosti i odbrane i rađanje ima vrednost ako daje plodove unutar braka, određenog pola- muškog i određenog etničkog kvaliteta -srpskog . I ovaj primer ukazuje na direktnu povezanost seksizma, nacionalizma i militarizma.
O kakvoj se bezbednosti radi u Srbiji?
U Srbiji ne postoji elementarna bezbednost, tj. mogućnost očuvanja golog života i imovine. U periodu ratova i režima S. Miloševića legalizovani su zločini počinjene u ime "viših patriotskih ciljeva i nacionalne bezbednosti". Taj režim ostavio je u nasleđe društvo organizovanog kriminala, društvo visokog rizika, patološku zajednicu koja se navikla na abnormalno. Militarizacija, kako na institucionalnom tako i na ideološkom i kulturnom nivou dovodi do toga da se i pored toga što se u Srbiji radi o društvu bez elementarne bezbednosti, najviše veruje onima koji su navodno zaduženi za bezbednost i odbranu. U poslednjih deset godina, javno mnjenje najviše veruje vojsci i crkvi. Istraživanje koje je juna/jula 2003. obavio Centar za civilno-vojne odnose, pokazuje da u Srbiji veruje u vojsku 71,8%, a u Crnoj Gori 55% stanovništva. Dakle, vojska je poražena u četiri poslednja rata koja je vodila a ipak joj se najviše veruje. Od razloga za poverenje, najveći broj ispitanika/ca kaže da je "vojska garant mira i bezbednosti", da je "povezana sa narodom". Na pitanje da li je VJ vršila ratne zločine, 26% negira da je "naša vojska činila zločine na prostoru bivše Jugoslavije"a čak 59% veruje da se u VJ poštuju ljudska prava.
O ostalim aspektima bezbednosti (socijalnom, političkom, kulturnom) građana/nki, bez obzira na njihovu etničku, polnu, versku pripadnost ne može se ni govoriti. U izveštaju Unicef-a od aprila 2003. oko 200 000 dece živi u uslovima krajnjeg siromaštva, 600 000 dece živi na granici siromaštva. Nezaposlenost je u Srbiji premašila cifru od 1 000 000 (ukupno ima zaposlenih 1 820 000) i najviše pogađa žena.
Šta je to humani koncept bezbednosti?
Koncept ljudske bezbednosti zasniva se na civilnim/građanskim vrednostima, na pretpostavci da su ljudska bića osnovni subjekt bezbednosti, kao i na uverenju da se bezbednost ne može postići vojnim putem, već politikom koja zagovara dijalog i zadovoljavanje osnovnih potreba.
Humanim konceptom bezbednosti se bave kako na institucionalnom tako i na nivou globalnog civilnog društva, tj. alternativnih mreža feminističko-pacifističke orijentacije.
Šta podrazumeva koncept LJBS?
- Zaštitu civilnog stanovništva u oružanim sukobima i stalni napor da se obezbedi pravda, poštovanje zakona, demokratija i razoružanje;
- osnivanje fondova za ljudsku bezbednost u postkonfliktnom periodu;
- podsticanje pravične trgovine i tržišta koje bi koristilo najsiromašnijima, razvoj pravičnog i efikasnog globalnog sistema prava na patente;
- univerzalni pristup zdravstvenoj zaštiti, pravo na osnovno obrazovanje, obezbeđivanje životnog standarda za sve. Džems Tobin, dobitnik Nobelove nagrade za mir (1981) je predložio uvođenje međunarodnog poreza na sve finansijske transakcije kojim bi se rešila sva navedena pitanja na globalnom nivou;
- poštovanje ljudske slobode svih individua da imaju pluralne identitete i izbore;
- zaštita ljudi od oružanog sukoba, od ilegalne trgovine oružjem, itd.
Rezolucija 1325. Saveta bezbednosti OUN
Doneta je 31. oktobra 2000. godine, smatra se istorijskom jer po prvi put SB OUN na tako visokom nivou zagovara uključenje civilnog društva, pre svega žena, u mirovne procese i u primeni mirovnih sporazuma.
Ova rezolucija je praktična podrška ženskim grupama koje rade na izgradnji mira.
Rezolucija 1325 se koncentriše na četiri oblasti:
1. Učešće žena u mirovnim procesima;
2. Uključivanje rodne perspektive u mirovne procese i obuka za rodnu perspektivu u mirovnim misijama;
3. Zaštita žena u kriznim i ratnim područjima od nasilja a posebno od silovanja,
4. Uključivanje rodne perspektive u izveštaje UN i mehanizme za implementaciju mirovnih sporazuma.
Šta je koncept bezbednosti sa feminističko-antimilitarističkog stanovišta?
Feministička teorija bezbednosti (FTB) se zasniva na:
- priznanju ženskih iskustava; istraživanje nevidljivosti žena u međunarodnoj bezbedonosnoj politici;
- preispitivanju koncepta "zaštite" koju ženama pruža država, kako u doba rata tako i mira, pitanja svakodnevne nesigurnosti žena u lokalnom i globalnom patrijarhalnom sistemu. To jest, da li vreme mira podrazumeva mir za žene? Eric Blanchard polazi od toga da je "država uključena u načine na koji žene postaju objekti muške društvene kontrole ne samo kroz direktno nasilje (ubistvo, silovanje, prebijanje, incest) već i kroz ideološke konstrukcije kao što su "ženski poslovi" i kult materinstva, koje opravdavaju strukturalno nasilje - neadekvatnu zdravstvenu zaštitu, seksualno uznemiravanje, prava, resursi, itd. Dakle, država je lažni "zaštitnik" žena;
- FTB istražuje i problematizuje odnose između žena, bezbednosti i mira i rata. Eric Blanchard identifikuje tri moguća feministička pristupa miru: 1. pozicija koja prihvata stereotipe o muškom nasilništvu i miroljubivoj ženskoj prirodi i mirovnim potencijalima žena; 2. pozicija koja odbacuje rodne razlike i zastupa pravo žena na jednaku zastupljenost u pitanjima rata i mira i 3. stanovište koje napada militarizam i tvrdi da je rat posledica patrijarhata tj. da je on ukorenjen u vojnim patrijarhalnim strukturama i rodnim ulogama;
- sa antimilitarističkog stanovišta, paradigma o "odbrani" zamenjena je paradigmom o bezbednosti. Antimilitaristički kolektiv "Zarazna utopija" (Utopia contagiosa) iz Madrida, poznat po značajnom kreativnom doprinosu antimilitarističkoj teoriji i praksi smatra da se time unosi velika neodređenost u vezi sa ulogom militarizma i pojmovi kao što su "bezbednost" dobijaju veoma široko i otvoreno značenje. Time se naglašava da je vojska oličenje "dobrog" u borbi protiv trgovine drogom, protiv prirodnih katastrofa, terorizma, migracionih kretanja, nacionalnih kriza, humanitarnih katastrofa". "Zarazna utopija" to dovodi u vezu sa rastom globalne militarizacije: "Militarizam se širi na razne oblasti a istovremeno se reorganizuje kako bi ojačao mehanizme društvene kontrole primenjujući instrumente koji se ne smatraju vojnim (represivni aparat, reforma i nesigurnost tržišta rada, lična bezbednost, imigracioni zakoni, militaristički elementi u obrazovnom sistemu, itd.).
Feminističko-antimilitaristička bezbednost podrazumeva:
- bezbednost ljudi a ne država, ljudske potrebe a ne potrebe država su na prvom mestu;
- demilitarizaciju na svim nivoima: više oružja ne znači veću bezbednost; što je veća vojna potrošnja, vojni troškovi, bezbednost je manja;
- pravedna raspodela resursa: "bezbednost se može postići jedino ako se nacionalno bogatstvo koristi - ne za puške i bombe - nego za zdravlje i dobrobit ljudi na celom svetu. Dakle, "bezbednost je razvojni koncept koji podrazumeva bezbednost od gladi, represije, kao i zaštitu od iznenadnih i bolnih preokreta u životima ljudi"(Likhaan, Filipini);
- zajednički rad žena protiv militarizma izvan i iznad državnih, nacionalnih granica u cilju stvaranja sveta bez vojnog nasilja (vojnici koji vrše nasilje na frontu, u vojnim bazama bilo gde se nalazile, postaju nasilniji prema svojim ženskim srodnicama i zato je neophodno uzeti u obzir kontinuum nasilja na privatnom i javnom planu, na lokalnom i međunarodnom- Ženska antimilitaristička mreža Pacifika).
Čime se odlikuje tradicionalni sistem bezbednosti?
- Pitanje bezbednosti je povereno državi, koja navodno brani i štiti pripadnike/ce zajednice od spoljnog i unutrašnjeg ugrožavanja. Feministička teoretičarka i istraživačica Eric Blanchard kaže da su "diskursi nacionalne bezbednosti deo elitnog sveta muške visoke politike, dok građani i građanke vrlo malo učestvuju u kreiranju pojma i prakse nacionalne i državne bezbednosti sem isključivo kao podanici/e ili "doušnici/e".
- Pitanje bezbednosti svodi se uglavnom na vojnu i policijsku dimenziju i Eric Blanchard kaže da se rasprave u bezbednosti, posebno na međunarodnom nivou "vrte oko pitanja rata i mira, sa posebnim fokusiranjem na vojnu strategiju", militarizovanu ekonomije koja proizvodi još dublju nesigurnost, još veću nejednakost i najviše pogađa siromašne, posebno žene i decu. Sve to dovodi do lokalne, regionalne i globalne militarizacije.
- Nevidljivost žena i pitanja koja se tiču žena.
- Vidljivost žena ako su u funkciji države i nacije - rađanje u funciji nacionalne bezbednosti:Ukoliko se radi o ženama, onda je to skoro isključivo u funkciji nacije, države pa i crkve. Po nacionalističko-militarističkoj retorici i propagandi sve žene su majke, ali važno je i da majke i deca imaju određenu etničku vrednost, tj. da je rađanje bitno jedino ako povećava natalitet većinske/srpske nacije. Srpski demografi nacionalističkog tipa, a njih je većina, stalno potenciraju opasnost spolja i rađanje treba da bude ne samo u funkciji spasa od odumiranja srpskog naroda već i način "odbrane naših teritorija". Dakle, rađanje treba da bude u funkciji nacionalne bezbednosti i odbrane i rađanje ima vrednost ako daje plodove unutar braka, određenog pola- muškog i određenog etničkog kvaliteta -srpskog . I ovaj primer ukazuje na direktnu povezanost seksizma, nacionalizma i militarizma.
O kakvoj se bezbednosti radi u Srbiji?
U Srbiji ne postoji elementarna bezbednost, tj. mogućnost očuvanja golog života i imovine. U periodu ratova i režima S. Miloševića legalizovani su zločini počinjene u ime "viših patriotskih ciljeva i nacionalne bezbednosti". Taj režim ostavio je u nasleđe društvo organizovanog kriminala, društvo visokog rizika, patološku zajednicu koja se navikla na abnormalno. Militarizacija, kako na institucionalnom tako i na ideološkom i kulturnom nivou dovodi do toga da se i pored toga što se u Srbiji radi o društvu bez elementarne bezbednosti, najviše veruje onima koji su navodno zaduženi za bezbednost i odbranu. U poslednjih deset godina, javno mnjenje najviše veruje vojsci i crkvi. Istraživanje koje je juna/jula 2003. obavio Centar za civilno-vojne odnose, pokazuje da u Srbiji veruje u vojsku 71,8%, a u Crnoj Gori 55% stanovništva. Dakle, vojska je poražena u četiri poslednja rata koja je vodila a ipak joj se najviše veruje. Od razloga za poverenje, najveći broj ispitanika/ca kaže da je "vojska garant mira i bezbednosti", da je "povezana sa narodom". Na pitanje da li je VJ vršila ratne zločine, 26% negira da je "naša vojska činila zločine na prostoru bivše Jugoslavije"a čak 59% veruje da se u VJ poštuju ljudska prava.
O ostalim aspektima bezbednosti (socijalnom, političkom, kulturnom) građana/nki, bez obzira na njihovu etničku, polnu, versku pripadnost ne može se ni govoriti. U izveštaju Unicef-a od aprila 2003. oko 200 000 dece živi u uslovima krajnjeg siromaštva, 600 000 dece živi na granici siromaštva. Nezaposlenost je u Srbiji premašila cifru od 1 000 000 (ukupno ima zaposlenih 1 820 000) i najviše pogađa žena.
Šta je to humani koncept bezbednosti?
Koncept ljudske bezbednosti zasniva se na civilnim/građanskim vrednostima, na pretpostavci da su ljudska bića osnovni subjekt bezbednosti, kao i na uverenju da se bezbednost ne može postići vojnim putem, već politikom koja zagovara dijalog i zadovoljavanje osnovnih potreba.
Humanim konceptom bezbednosti se bave kako na institucionalnom tako i na nivou globalnog civilnog društva, tj. alternativnih mreža feminističko-pacifističke orijentacije.
Šta podrazumeva koncept LJBS?
- Zaštitu civilnog stanovništva u oružanim sukobima i stalni napor da se obezbedi pravda, poštovanje zakona, demokratija i razoružanje;
- osnivanje fondova za ljudsku bezbednost u postkonfliktnom periodu;
- podsticanje pravične trgovine i tržišta koje bi koristilo najsiromašnijima, razvoj pravičnog i efikasnog globalnog sistema prava na patente;
- univerzalni pristup zdravstvenoj zaštiti, pravo na osnovno obrazovanje, obezbeđivanje životnog standarda za sve. Džems Tobin, dobitnik Nobelove nagrade za mir (1981) je predložio uvođenje međunarodnog poreza na sve finansijske transakcije kojim bi se rešila sva navedena pitanja na globalnom nivou;
- poštovanje ljudske slobode svih individua da imaju pluralne identitete i izbore;
- zaštita ljudi od oružanog sukoba, od ilegalne trgovine oružjem, itd.
Rezolucija 1325. Saveta bezbednosti OUN
Doneta je 31. oktobra 2000. godine, smatra se istorijskom jer po prvi put SB OUN na tako visokom nivou zagovara uključenje civilnog društva, pre svega žena, u mirovne procese i u primeni mirovnih sporazuma.
Ova rezolucija je praktična podrška ženskim grupama koje rade na izgradnji mira.
Rezolucija 1325 se koncentriše na četiri oblasti:
1. Učešće žena u mirovnim procesima;
2. Uključivanje rodne perspektive u mirovne procese i obuka za rodnu perspektivu u mirovnim misijama;
3. Zaštita žena u kriznim i ratnim područjima od nasilja a posebno od silovanja,
4. Uključivanje rodne perspektive u izveštaje UN i mehanizme za implementaciju mirovnih sporazuma.
Šta je koncept bezbednosti sa feminističko-antimilitarističkog stanovišta?
Feministička teorija bezbednosti (FTB) se zasniva na:
- priznanju ženskih iskustava; istraživanje nevidljivosti žena u međunarodnoj bezbedonosnoj politici;
- preispitivanju koncepta "zaštite" koju ženama pruža država, kako u doba rata tako i mira, pitanja svakodnevne nesigurnosti žena u lokalnom i globalnom patrijarhalnom sistemu. To jest, da li vreme mira podrazumeva mir za žene? Eric Blanchard polazi od toga da je "država uključena u načine na koji žene postaju objekti muške društvene kontrole ne samo kroz direktno nasilje (ubistvo, silovanje, prebijanje, incest) već i kroz ideološke konstrukcije kao što su "ženski poslovi" i kult materinstva, koje opravdavaju strukturalno nasilje - neadekvatnu zdravstvenu zaštitu, seksualno uznemiravanje, prava, resursi, itd. Dakle, država je lažni "zaštitnik" žena;
- FTB istražuje i problematizuje odnose između žena, bezbednosti i mira i rata. Eric Blanchard identifikuje tri moguća feministička pristupa miru: 1. pozicija koja prihvata stereotipe o muškom nasilništvu i miroljubivoj ženskoj prirodi i mirovnim potencijalima žena; 2. pozicija koja odbacuje rodne razlike i zastupa pravo žena na jednaku zastupljenost u pitanjima rata i mira i 3. stanovište koje napada militarizam i tvrdi da je rat posledica patrijarhata tj. da je on ukorenjen u vojnim patrijarhalnim strukturama i rodnim ulogama;
- sa antimilitarističkog stanovišta, paradigma o "odbrani" zamenjena je paradigmom o bezbednosti. Antimilitaristički kolektiv "Zarazna utopija" (Utopia contagiosa) iz Madrida, poznat po značajnom kreativnom doprinosu antimilitarističkoj teoriji i praksi smatra da se time unosi velika neodređenost u vezi sa ulogom militarizma i pojmovi kao što su "bezbednost" dobijaju veoma široko i otvoreno značenje. Time se naglašava da je vojska oličenje "dobrog" u borbi protiv trgovine drogom, protiv prirodnih katastrofa, terorizma, migracionih kretanja, nacionalnih kriza, humanitarnih katastrofa". "Zarazna utopija" to dovodi u vezu sa rastom globalne militarizacije: "Militarizam se širi na razne oblasti a istovremeno se reorganizuje kako bi ojačao mehanizme društvene kontrole primenjujući instrumente koji se ne smatraju vojnim (represivni aparat, reforma i nesigurnost tržišta rada, lična bezbednost, imigracioni zakoni, militaristički elementi u obrazovnom sistemu, itd.).
Feminističko-antimilitaristička bezbednost podrazumeva:
- bezbednost ljudi a ne država, ljudske potrebe a ne potrebe država su na prvom mestu;
- demilitarizaciju na svim nivoima: više oružja ne znači veću bezbednost; što je veća vojna potrošnja, vojni troškovi, bezbednost je manja;
- pravedna raspodela resursa: "bezbednost se može postići jedino ako se nacionalno bogatstvo koristi - ne za puške i bombe - nego za zdravlje i dobrobit ljudi na celom svetu. Dakle, "bezbednost je razvojni koncept koji podrazumeva bezbednost od gladi, represije, kao i zaštitu od iznenadnih i bolnih preokreta u životima ljudi"(Likhaan, Filipini);
- zajednički rad žena protiv militarizma izvan i iznad državnih, nacionalnih granica u cilju stvaranja sveta bez vojnog nasilja (vojnici koji vrše nasilje na frontu, u vojnim bazama bilo gde se nalazile, postaju nasilniji prema svojim ženskim srodnicama i zato je neophodno uzeti u obzir kontinuum nasilja na privatnom i javnom planu, na lokalnom i međunarodnom- Ženska antimilitaristička mreža Pacifika).
