Ženska mirovna grupa feminističko - antimilitarističke orijentacije

Uvek neposlušne, i dalje na Ulicama...

Žene u crnom – 30 godina otpora

9. oktobra 1991. godine prvi put smo izašle na ulice Beograda – tada smo započele nenasilni otpor ratu i politici srpskog režima. Do sada smo organizovale oko 2 500 akcija na ulici. I dalje smo na ulicama...
Žene u crnom/ŽUC su aktivistička grupa i mreža feminističko-antimilitarističke orijentacije, koju čine žene, ali i muškarci različite generacijske i etničke pripadnosti, obrazovnog nivoa, socijalnog statusa, životnih stilova i seksualnih izbora.

Pročitajte više...

O miru i bezbednosti s feminističko-pacifističkog stanovišta

Staša Zajović

Pojam mira

Pravo na mir
Pravo na mir pripada trećoj generaciji ljudskih prava ili tzv. pravima na solidarnost.
UNESCO - obrazovna, naučna i kulturna organizacija UN, jedna je od vodećih ustanova koje na institucionalnom nivou aktivno deluju na promociji ovog prava. F. Major, tadašnji generalni sekretar Unesco-a, uputio je 1995. međunarodni poziv za proglašenje prava na mir. Generalnoj konferenciji UNESCO-a predat je 1997. predlog deklaracije kojom se mir proglašava ljudskim pravom. Predlog je odbačen, ali se UNESCO još uvek zalaže za usvajanje ovog prava na institucionalnom novou. Komisija za ljudska prava OUN prihvatila, početkom 2001. Rezoluciju o utemeljenju prava naroda na mir.

Pojam mira u raznim civilizacijama
U predmodernom društvu i većini civilizacija (grčko-rimskoj, jevrejskoj, hrišćanskoj, islamskoj ili japanskoj) pod mirom se podrazumeva harmonija unutar dominantne zajednice, dok su odnosi sa spoljnim svetom zasnovani na vojnoj nadmoći. To se najbolje izražava u latinskoj krilatici «si vis pacem, para bellum» («ako hoćeš mir, vodi rat»).
Međutim, u nekim drugim civilizacijama i religijama, kao što su kineska ili indijska, teži se skladu unutrašnjeg i spoljašnjeg mira i jasno se osuđuje rat. Naprimer, u Indiji reč «shanti» (mir) podrazumeva savršen red uma ili mir uma. Gandi je svoju filozofiju i strategiju zasnivao na shvatanju zvanom 'Ahimsa', što znači 'suzdržati se od bilo čega što može biti štetno'.
U tradiciji Maja, mir se odnosi na pojam blagostanja; povezuje se sa idejom savršene ravnoteže između različitih sfera našeg života.

U modernom dobu menja se pojam mira, što se ogleda i u krilatici, aktuelnoj i danas «si vis pacem, para pacem» («ako hoćeš mir, stvaraj mir»).
Postoji mnoštvo definicija mira. Jedna od veoma uticajnih definicija naglašava razlikovanje pozitivnog od negativnog mira, a njen autor je Johan Galtung, međunarodno poznati norveški naučnik i istraživač mira.
To znači sledeće: Mir kao odsustvo rata jeste negativni mir.
Mir se, međutim, po Galtungu ne sagledava samo kao odsustvo rata već i kao odsustvo straha, mržnje, bede, nepravde. To je pozitivni mir.
Pozitivni mir znači da nema rata ili nasilnog sukoba i da postoje jednakost, pravda i razvoj.
Pozitivan mir znači da nema direktnog/neposrednog nasilja (fizičkog, itd.), da nema posrednog ili strukturnog nasilja (siromaštva, eksploatacije, nepravde, tiranije, itd.).

Mogli bismo ova dva koncepta sažeti na sledeći način:
nema rata = negativan mir;
nema rata+socijalna pravda+razvoj = pozitivan mir
nema direktnog nasilja+nema indirektnog nasilja = pozitivan mir.

Dakle, mir se ne postiže završetkom rata ili oružanog sukoba niti sklapanjem mirovnih sporazuma («oružani mir») već je mir stalni proces usmeren ka iskorenjivanju rata i uzroka rata.

Bezbednost

Tradicionalni pojam bezbednosti
Od formiranja nacionalnih država (u poslednja tri veka) dominantni pojam bezbednosti svodi se na:
- Sposobnost države da vodi rat: 'bezbednost' države zavisi od njene sposobnosti da vodi rat. Rat je, prema tome, ozakonjen i institucionalizovan. Rat je konstantna činjenica u evoluciji socijalnih i ekonomskih struktura; rat je uzdignut na pijedestal u verskoj tradiciji, racionalizovan u teologiji, ima pomoć nauke i razvijen je u psihološku paradigmu kroz koju posmatramo veliki deo ljudskog iskustva' (Beti Riardon);
- bezbednost države i zaštitu onih koji su na vlasti;
- državnu/nacionalnu bezbednost: 'kao bezbednost teritorije od spoljne agresije ili kao zaštita nacionalnih interesa u međunarodnoj politici ili kao globalna bezbednost od pretnji nuklearne katastrofe. Bezbednost se više ticala naroda-država nego sa ljudi...' (UNDP);
- militarizaciju svih pretnji: sve pretnje miru i bezbednosti su skoro isključivo vojne prirode a ne ekološke, ekonomske, socijalne, kulturne (Antimilitaristički kolektiv 'Zarazna utopija', Madrid) ili 'Pretnje ljudskoj bezbednosti razlikuju se od zemlje do zemlje i od regiona do regiona. U Africi, na primer, najveće retnje predstavljaju siromaštvo, bolest i sukobi; u mnogim razvijenim zemljama pretnje se odnose na drogu i organizovani kriminal' (Keizo Obuči, bivši premijer Japana);
- militarizaciju društva: kao 'proces insistiranja na vojnim vrednostima, vojnoj politici i borbenoj gotovosti kao i često prebacivanje civilnih funkcija na vojne vlasti ' (B.Rairdon) ili kao 'proces prenošenja vojničkih vrednosti i organizacije na sve sfere života: antagonistička podela sveta (Mi/Oni); lik neprijatelja (diskurs o stalnim zaverama, pretnjama...); uniformnost/homogenizacija mišljenja; eliminacija različitosti, kontrola putem straha, autoritarna organizacija (Pokret za prigovor savesti na vojne troškove, Španija);
- militarizacija ekonomije: ogromna sredstva se ulažu u vojsku i policiju, dok se u civilne svrhe (obrazovanje, zdravstvo, kulturu) ulaže daleko manje;
- militarizacija nauke: 'u naše vreme lavovski deo naučnih istraživanja i tehnološkog razvoja vezan je za povećanje ratne sposobnosti i usavršavanje tehnika za vođenje rata' (B. Riardon);
- odsustvo civilnog društva u kreiranju pojma i prakse nacionalne i državne bezbednosti; svođenje građana/ki na podanike/ce i doušnike/ce:
- marginalizacija/viktimizacija žena: žene su svedene isključivo na nemoćne žrtve, na 'slabiji pol' kojem treba zaštita jačih (muža, vojske, policije) pa se čak i time se opravdava trošenje sredstava za represivni aparat – za vojsku i policiju;

- militaristička kolonizacija žena: vidljivost žena isključivo ako su u funkciji nacionalne bezbednosti: države, nacije, crkve. To se najbolje ogleda u propagandi protiv reproduktivnih prava žena: nacionalističko-militaristička retorika i njeni predstavnici u Srbiji (političari, demografi, mediji) stalno potenciraju da Srpkinje treba da rađaju ne samo da bi spasile srpsku naciju od «odumiranja» već i da rađanje treba da bude u funkciji 'nacionalne bezbednosti i odbrane jer 'ako ovako nastavimo upražnjeni prostor popuniće Šiptari, muslimani...' (demograf Marko Mladenović), itd.

Promene u shvatanju pojma bezbednosti. Kako je do njih došlo?
Nažalost, gore navedeni pojam i sadržaj bezbednosti je dominantan u celom svetu. Ipak, barem na nivou teorije, ali i u izvesnom pogledu i prakse, došlo je do određenih promena u shvatanju pojma bezbednosti.
Postoje brojni razlozi zbog kojih je pojam bezbednosti sa države preusmeren na ljude, tj. na pojedinke/ce. Evo nekih od njih:
  • završetak hladnog rata (koji se poklapa sa padom Berlinskog zida) i nestajanje blokovske podela sveta;
  • pojava sukoba, uključujući i ratne sukobe unutar samih država (uglavnom etničkog karaktera), što je dovelo u pitanje sposobnost države da održi bezbednost kao očuvanje teritorijalnog integriteta;
  • država često predstavlja najveću pretnju bezbednosti građana i građanki: David M. Law, viši saradnik za reformu sektora bezbednosti iz Centra za demokratsku kontrolu oružanih snaga (DCAF), Ženeva, navodi četiri kritike tradicionalnog koncepta bezbednosti koje dolaze od pobornika/ca ljudske bezbednosti. Prva kritika se odnosi na činjenicu da bezbednost države i bezbednost njenog naroda nisu nužno sinonimi. SSSR je imao bezbedne granice i nije se suočavao sa pretnjama svojoj teritoriji a njegovi građani nisu bili bezbedni. Ili drugi slučaj: genocid tokom 90-tih godina XX veka u Ruandi jasno je pokazao da ljudi nisu bili bezbedni iako suverenitet zemlje nije bio doveden u pitanje. Druga kritika se odnosi na neefikasnost države u ulozi faktora bezbednosti. Početkom XX veka procenat žrtava civilnog stanovništva prema vojnim u toku sukoba iznosio je 1:1; krajem veka proporcija se manje-više obrnula, tako da je u mnogim delovima sveta bilo bezbednije da on/ona budu u vojsci nego u civilstvu. Treća kritika ukazuje na to da država ponekad ne samo da nije lojalni zaštitnik stanovništva pod svojom jurisdikcijom već je i njegov najveći neprijatelj. Na primer, u bivšoj SFRJ organi centralne vlasti su bili odgovorni za pokretanje rata između bivših jugoslovenskih republika. Četvrta kritika se tiče činjenice da postoji izvestan broj pitanja od prvorazrednog značaja za bezbednost pojedinaca i zajednica a njime se države nisu bavile: klimatske promene ili HIV/Aids, itd;
  • veoma veliku opasnost za ljudsku bezbednost predstavlja privatizovanje vojnih i policijskih snaga. „Tipična odlika novih ratova jeste raznovrsnost borbenih jedinica, javnih i privatnih, državnih i nedržavnih, ili jedinica mešovitog tipa...Najčešće borbene jedinice su paravojne grupe, tj. autonomne grupe naoružanih ljudi, uglavnom okupljenih oko pojedinačnih lidera“ (Meri Kaldor). Od državnog monopola na korišćenje nasilja gore je i po bezbednost ljudi opasnije samo demonopolizovanje nasilja, gde se kao organi nasilja javljaju privatne milicije, zaštitarske firme i paravojne jedinice, dakle grupe koje se ni u teoriji ne mogu podvrgnuti demokratskoj civilnoj kontroli;
  • promenjen je pojam suvereniteta država: ustanovljeno je pravo na međunarodnu intervenciju (pre svega OUN) u slučaju masovnog kršenja ljudskih prava u nekoj državi ili 'posao međunarodnih institucija jeste da osiguraju sprovođenje standarda međunarodnog ponašanja, naročito u pogledu ljudskih prava i humanitarnog zakona. Kao što se u sve većoj meri prihvata da vlade mogu da se mešaju u porodične poslove radi zaustavljanja porodičnog nasilja, tako bi sličan princip trebao da bude primenjen i globalno' (Meri Kaldor);
  • sužavanje suvereniteta država: države-potpisnice međunarodnih dokumenata o ljudskim pravima na prvo mesto treba da stave interese pojedinki/naca a ne države, tj. moraju da se odreknu jednog dela svog suvereniteta ukoliko žele da budu deo međunarodne zajednice;
  • pokretanje kolektivnih bezbednosnih mera (Veće bezbednosti UN čija je osnovna odgovornost održavanje međunarodnog mira i bezbednosti), osnivanje institucija međunarodne pravde koje sankcionišu genocid, ratne zločine, zločine protiv čovečnosti: Međunarodni sud za bivšu Jugoslaviju i Ruandu (Tribunali u Hagu i u Aruši) i Međunarodni krivični sud.

Koncept ljudske bezbednosti: Šta on podrazumeva?
Postoje brojne interpretacije i definicije pojma bezbednosti, ali sve one, ipak, imaju zajedničke elemente, a to su:

  • Osnovni subjekt bezbednosti su ljudi a ne države: to je jedan od osnovnih doprinosa konceptu ljudske bezbednosti.
  • Države imaju obavezu da osiguraju bezbednost svojih građan/nki: u meri u kojoj neka država svoju bezbednost usmeri na ljude, a ne na represivne institucije (vojsku, policiju), veća je garancija da će se brinuti o njima i štititi ih.
  • Međusobna povezanost ljudi, međuzavisnost problema iznad državnih i svih drugih granica: najveći broj pitanja i problema u današnjem svetu su povezana, npr. siromaštvo država u razvoju tiče se muškaraca i žena u visoko razvijenim zapadnim društvima, a to se ispoljava u migracijama i bolestima koje ne poštuju ni poznaju granice. Ljudima koji žive u državama u razvoju preti industrijsko zagađenje iz razvijenih zemalja.
  • Priznaje značaj civilnog društva, tj. nedržavnih subjekata: međunarodne kampanje za razminiravanje često se navode kao primeri efikasnih inicijative civilnog društva, uključujući i NVO. Građanske organizacije traže veću mogućnost i veću odgovornost u promociji ljudske bezbednosti. Najbolji primer za to su mere koje je preuzela autonomna vlada Katalonije u Španiji. Katalonski parlament je doneo jula 2003. Zakon o miru i merama za jačanje mira. U obrazloženju zakona se kaže da se rukovodi idejama i praksom civilnog društva (‘nas su građani/ke i naši volonteri/ke koji deluju u celom svetu naučili međunarodnoj solidarnosti’). Zakon podrazumeva konkretne mere: poštovanje rodne jednakosti na svim nivoima donošenja odluka; zakonske mere u korist imigranata/kinja; podrška volonterskom radu; edukacija za mir kao obavezan predmet u školama; delovanje u pravcu demilitarizacije medija, tj. širenja informacija o nenasilju, mirovnim naporima i akcija u celom svetu a ne samo o ratovima i nasilju kao osnovnom sadržaju informacija.
  • Globalizacija pravde i kažnjivosti - zahteva kažnjavanje onih koji krše ljudska prava i humanitarno pravo: osnivanje Međunarodnog krivičnog suda, kao i Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju i Ruandu predstavlja važan napredak na planu unapređivanja ljudske bezbednosti.
  • Ljudska bezbednost zahteva multidisciplinarni pristup: to podrazumeva saradnju i koordinaciju institucionalnog i vaninstitucionalnog delovanja, kao i građana/ki. Naglasak je na zagovaranju/nagovaranju/odvraćanju od vojne sile (“moćne ideje umesto moćnog oružja”).

Institucionalni nivo ljudske bezbednosti- OUN

Novi pogled na bezbednost promovisala je OUN: generalni sekretar Butros Butros Gali (1992.) u Programu UN za mir naglašava da pretnje globalnoj bezbdnosti nisu isključivo vojne prirode; takav stav se može smatrati početkom demilitarizacije pretnji na institucionalnom nivou. U pomenutom dokumentu se kaže:

“Porozan ozonski omotač može biti veća pretnja stanovništvu nego neprijateljska vojska. Suša i bolesti mogu uništavati jednako nemilosrdno kao i ratno oružje”. Izveštaj UNDP (Agencija UN za razvoj i stanovništvo) o ljudskom razvoju (1994)

Ljudska bezbednost se sastoji od dva osnovna činioca:

  1. Sloboda od stalnih pretnji bezbednosti (npr. glad, bolest, represija).
  2. Zaštita od iznenadnih i bolnih promena u svakodnevnom životu.

U pomenutom izveštaju UNDP utvrđene su sledeće pojedinačne komponente ljudske bezbednosti:

* Ekonomska bezbednost – obezbeđen stalni prihod
* Dovoljna količina hrane – fizički i ekonomski pristup hrani
* Zdravstvena bezbednost – relativna zaštita od bolesti i infekcija
* Bezbednost okoline – pristup zdravim izvorima vode, čistom vazduhu i zemljištu
* Lična bezbednost – bezbednost od telesnog nasilja i pretnji
* Bezbednost zajednice – bezbednost kulturnog identiteta
* Politička bezbednost – zaštita osnovnih ljudskih prava i sloboda
Komisija za ljudsku bezbednost

Na inicijativu Japana januara 2001. godine osnovana je ova komisija, a na njenom čelu nalaze se Sadako Ogata (bivša šefica Visokog komesarijata za izbeglice UN) i Amaritja Sen, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju (1998). Tri osnovne tačke koncepta koji je razradila komisija su:

  1. Koncept ljudske bezbednosti se zasniva na civilnim/građanskim vrednostima
  2. Ljudska bića su osnovni subjekt bezbednosti
  3. Bezbednost se ne može dostići vojnim putem već politikom dijaloga i zadovoljavanjem osnovnih potreba.

Pomenuti dokument predstavljen je maja 2003. generalnom sekretaru OUN Kofiju Ananu.

Šta još podrazumeva koncept ljudske bezbednosti Komisije? Sledeći elementi takođe čine ljudsku bezbednost:

  • zaštita civilnog stanovništva u oružanim sukobima,
  • stalni napor da se obezbede pravda, poštovanje zakona, demokratija i razoružanje,
  • osnivanje fondova za ljudsku bezbednost u post-konfliktnom periodu,
  • podsticanje pravične trgovine i tržišta koji bi koristili najsiromašnijima,
  • univerzalni pristup zdravstvenoj zaštiti, pravo na osnovno obrazovanje, obezbeđivanje životnog standarda za sve,
  • poštovanje ljudske slobode svih individua na pluralne identitete i izbore,
  • zaštita ljudi od oružanih sukoba, od ilegalne trgovine oružjem…

Tobinov porez

  • Tobinov porez: Džems Tobin, dobitnik Nobelove nagrade za mir (1981) predložio je uvođenje međunarodnog poreza od 0,02% do 1% na sve finansijske transakcije, kojim bi se rešila sva navedena pitanja na globalnom nivou, i to na sledeći način:
  • samo 10% od pomenutih sredstava podmirilo bi zdravstvene potrebe svih stanovnica/ka planete, omogućilo ukidanje svih vidova neuhranjenosti i izgradnju sistema za pijaću vodu u celom svetu,
  • samo 3% od pomenute sume smanjilo bi za polovinu broj nepismenih u svetu,
  • samo u Evropskoj Uniji godišnje bi bilo prikupljeno oko 2000 milijardi evra.

Pomoć za razvoj

OUN je ustanovila 1970. pomoć za razvoj u visini od 0,7% od nacionalnog bruto proizvoda. Samo pet zemalja na svetu uplaćuje taj procenat, a to su skandinavske zemlje. Na primer, kada bi se taj procenat uplaćivao, bilo bi prikupljeno godišnje oko 300 milijardi dolara za iskorenjivanje siromaštva, itd.

Mreža ljudske bezbednosti (Human Security Network))

Osnivana je maja 1998. na inicijativu Kanade i Norveške, kao oblik objedinjavanja aktivnosti vlada i akademskih istraživačkih institucija. U rad mreže uključene su vlade i stručnjaci iz 12 zemalja. Mreža je ponudila sledeću definiciju ljudske bezbednosti:

“Bezbednost ljudi predstavlja zaštitu od nasilnih i svih ostalih pretnji. Ljudska bezbednost je položaj ili stanje koje podrazumeva slobodu od stalnih pretnji ljudskim pravima, uključujući elementarno ljudsko pravo - pravo na život”.

Mreža se bavi akcijama protiv upotrebe pešadijskih mina, zbrinjavanjem izbeglica i njihovim povratkom, uništavanjem pešadijskog naoružanja, borbom protiv zloupotrebe dece u ratu, ljudskim pravima i značaju međunarodnih institucija u prevenciji rata, zalaže se za ispunjavanje obaveza na ime pomoći za razvoj (OUN).

Lična bezbednost i Evropska konvencija o ljudskim pravima

Pravo na slobodu i ličnu bezbednost zaštićeno je članom 5. Evropske konvencije o ljudskim pravima. Važnost ovog člana ogleda se u ogromnom broju predstavki i žalbi koje se upućuju u Veće Evrope, čije se sedište nalazi u Strazburu. Od prvih 10 000 slučajeva, trećina žalbi se odnosi na lica lišena slobode. Ovaj član se odnosi na zaštitu telesne slobode a posebno slobode od arbitrarnog hapšenja ili pritvora. Podrazumeva poštovanje osnovnih proceduralnih prava, kao što su :

  • pravo na informisanje o razlogu hapšenja,
  • pravo dovođenja na sud neposredno nakon hapšenja,
  • pravo na postupak na kojem se pravovaljanost pritvora ili dalji pritvor mogu rešiti na sudu, itd.
    Rezolucija 1325. Saveta bezbednosti OUN

    Predistorija Rezolucije

    * Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima UN (1948), predstavlja prvi međunarodni instrument koji priznaje ljudska prava, ali bez naglaska na rodnu dimenziju i uključivanje iskustava žena.

    * Konvencija o eliminisanju svih oblika diskriminacije nad ženama (CEDAW), 1979: potpisalo je 174 zemlje i smatra se “zakonom o pravima žena”; u delu koji se odnosi na oružane sukobe, naglašava se da oni proizvode još veće nasilje nad ženama: utiču na povećanje prostitucije, trgovine ženama, seksualnom zlostavljanju žena, itd. Države potpisnice Konvencije moraju da se pridržavaju njenih odredaba.

    * Konferencija o ljudskim pravima OUN, Beč, 1993: to je prva konferencija na kojoj su, pored predstavnika/ca vlada, učestvovale i aktivistkinje iz civilnog društva i zahvaljujući njihovom naporu prava žena su priznata kao ženska ljudska prava.

    * Pekínška Deklaracija i Platforma, 1995: doneta je na Četvrtoj konferenciji UN o ženama i potpisalo je više od 180 zemalja. Na toj konferenciji vlade su se složile o učešću žena na pozicijama moći i donošenja odluka i usvojena je minimalna kvota od 30%. Međutim, to je najčešće mrtvo slovo na papiru. Naprimer, ima samo 5,4% žena/ambasadorki koje predstavljaju svoje zemlje, u organima UN gde se donose odluke o miru i bezbednosti samo 7% žena predvode delegacije. U mirovnim pregovorima žene su ili nedovoljno zastupljene ili sasvim odsutne.

    * Haški tribunal/Međunarodni sud za bivšu Jugoslaviju osnovan 1993: po prvi put u istoriji čovečanstva definisao je silovanje u ratu kao ratni zločin. Prva presuda te vreste doneta je 2001. godine protiv tri muškarca srpske nacionalnosti (slučaj Foča). Važno je napomenuti da Haški tribunal tereti i S. Miloševića, između ostalog, i za ovaj zločin po osnovi optužnice za rat u Hrvatskoj, BiH i Kosovu.

    * Rimski statut Međunarodnog krivičnog suda, 1998: ima istorijski značaj u pogledu nasilja nad ženama, kako u ratu tako i u miru. Uključuje zločin seksualnog nasilja i nasilja na osnovu polne pripadnosti i neki među njima su po prvi put kodifikovani u međunarodnim sporazumima. Radi se o sledećim zločinima: silovanje, seksualno ropstvo, prisilna prostitucija, prisilna trudnoća, primena sterilizacije, itd. Ovi zločini su navedeni kao zločini protiv čovečnosti, kao i ratni zločini tokom oružanih sukoba. Pored ovih glavnih zločina seksualnog nasilja i nasilja na osnovu polne pripadnosti, progon na osnovu polne pripadnosti kodifikovan je kao zločin protiv čovečnosti; trgovina ljudima, sa posebnim naglaskom na trgovinu ženama i decom, takođe je kodifikovana kao zločin protiv čovečnosti. Rimski statut zahteva od država da kazne sve počinioce zločina protiv čovečnosti, ratnih zločina, uključujući i zločine koji se odnose na seksualno nasilje nad ženama. Rimski statut se zalaže za to da počinioci seksualnog nasilja i zločina nad ženama ne budu uključeni u nijedan oblik amnestija.

    *Ženski tribunali: kao vid alternativnog pravnog sistema, nemaju zakododavnu moć, ali imaju veliki moralni značaj i ukazuju na nedostatke institucionalnog pravnog sistema i na preuzimanje odgovornosti civilnog društva za pravdu. Najpoznatiji među ženskim tribunalima je Tokijski tribunal, održan 2000. i na njemu je suđeno japanskoj armiji zbog seksualnog zlostavljanja više od 200. 000 žena tokom agresije japanske armije u Aziji (1931/1945). Inače, ženski tribunali su do sada organizovani oko dvadeset puta u raznim zemljama, tiču se raznih vidova nasilja nad ženama (ratnog, porodičnog, fundamentalističkog, itd.).

    Rezolucija 1325

    Savet bezbednosti UN je doneo tu rezoluciju 31. oktobra 2000; to je prvi put da SB UN zagovara na tako visokom nivou uključivanje civilnog društva, pre svega žena, u mirovne procese i u primenu mirovnih sporazuma.

    Rezolucija 1325 se koncetriše na četiri oblasti:

    1. Učešće žena u mirovnim procesima i u donošenje odluka o miru.
    2. Uključivanje rodne perspektive u mirovne procese, obuka za rodnu perspektivu u mirovnim misijama.
    3. Zaštita žena u oružanim sukobima i post-ratnom periodu.
    4. Uvođenje rodne dimenzije i pespektive u izveštajima UN i u mehanizme za implementaciju mirovnih sporazuma.

    Od retorike do realizacije odredaba R1325: dokle se stiglo u primeni?

    • Samo je jedna žena na prosečno 50 specijalnih predstavnika Generalne skupštine UN i specijalnih izaslanika: samo je u Gruziji , na čelu misije UNOMIG) žena;
  • Samo su 4 žene zamenice šefova u mirovnim operacijama u svetu;
  • Samo je pet mirovnih misija imalo osoblje koje radi na pitanjima roda: Istočni Timor, Kosovo (Unmik), Obala Slonovače, Kongo, i Sijera Leone.
  • Iako je obuka za rodnu dimenziju obavezna za sve učesnike u mirovnim misijama, to isključivo zavisi od političke volje svake misije; u nekim slučajevima radi se o obuci svedenoj samo na dva sata.

  • Iako je propisano da se delegacije SB UN susretnu sa ženskim grupama tokom poseta mirovnim misijama, to se permanentn ignoriše (slučaj Kosova i Ženske mreže Kosova tokom posete SB UN, decembra 2002.).

    • Koji su osnovni problemi i otpori Rezoluciji 1325?

    • Muškarci na svim pozicijama moći žele da žene budu nevidljive u javnoj sferi: za njih su žene vidljive jedino kao objekti muškog nasilja i kao pasivne žrtve militarističkog i svakog drugog nasilja;

    • marginalizacija žena: patrijarhalni muškarci doživljavaju žene kao pretnju i opasnost kad žene iskoče iz patrijarhalnog rodnog sistema - kao aktivni subjekti svog života, kao akterke mirovnih inicijativa, braniteljke ljudskih prava;

    • žene se povlače pred pritiscima, skoro svi dolaze iz patrijarhalne trijade –seksizma, nacionalizma i militarizma, tj. žene su korisne kad se bore za ‘uzvišene nacionalne interese’, ali kad ispune ‘nacionalno-patriotsku dužnost’, od njih se zahteva da se vrate u kuhinju i u privatnu sferu;

    • žene su često transmisija i produžena ruka ili pokreta za nacionalno oslobođenje ili političkih partija, tj. ne deluju autonomno i u skladu sa potrebama žena i interesima civilnog društva;
    • nedostatak resursa, podrške međunarodnih fondacija autonomnim ženskim mirovnim inicijativama.
    • Sem toga, Rezolucija 1325 ima dosta nedorečenosti, uopštavanja (u stilu ‘poziva se, izražava se, naglašava se…’). Ukratko, iako su neke od odredbi Rezolucije obavezujuće, ne postoje mehanizmi za njihovu primenu.
      Koja je globalna ocena uticaja R 1325 na žene ?

      Neki od primera:

      • Tokom mirovnih pregovora u Burundiju, Unifem (specijalizovana agencija OUN za žene) se udružio sa lokalnim ženskim grupama i organizovana je ženska mirovna konferencija tako da je 19 preporuka sa te konferencije uključeno u konačni mirovni sporazum.

      • U Liberiji je Unifem pomogao ženskim grupama da naprave Deklaraciju koja je predstavljena pregovaračkim stranama i regionalnim i međunarodnim akterima.

      • U Kongu je Unifem pomogao organizaciju obuke sa službenike o razoružanju, demobilizaciji i reintegraciji, uključujući rodnu dimenziju.
      • Unifem je pomogao da se omogući uključivanje odredaba o rodnoj ravnopravnosti u komisiji za istinu i pomirenje u Sijera Leoneu, koje će omogućiti žrtvama rodnog nasilja zaštiti pri svedočenju.
      • U Avganistanu Unifem radi na izradi plana žena u rekonstrukciji, pomaže Komisiju za ravnopravnost polova, itd.
      • U Kolumbiji radi sa civilnim društvom i osposobljava žene za izgradnju mira.
      Kakav je stav feministinja/antimilitaristkinja prema R 1325?

      Polazeći od osnovnog antimilitarističkog stava da “nijedna vojska ne gradi niti čuva mir” R1325 je kontroverzna.

      Feministkinje su inače podeljene po pitanju učešća žena u vojnim formacijama:

      * za neke od njih to predstavlja ravnopravnost polova, mogućnost zapošljavanja i jednak pristup moći; zastupaju tezu o “demokratizaciji” armija putem ovog vida “emancipacije” žena;

      * feministkinje/antimilitaristinje se protive učešću žena u vojnim formacijama i savezima; učešće žena ne menja militaristički i opresivni karakter vojske; to je “jednakost” u ubijanju i nasilju, itd.

      * feministikinje/antimilitaristkinje se još nisu jasno izjasnile o R1325: iako se slažu sa potrebom redefinicije bezbednosti, sporno je to što iza programa UN stoje oni koji proizvode globalnu militarizaciju (Svetska banka, MMF, najrazvijenije zapadne zemlje) i zato je neophodno graditi feminističko/antimilitarističke alternative “a ne samo kritikovati” (Sian Jones).

      Koncept ljudske bezbednosti sa feminističkog stanovišta

      Pri redefiniciji tradicionalnog koncepta državne/nacionalne bezbednosti, feminističke istraživačice su pošle od sledećih iskustava:

      * Državna/nacionalna bezbednost nije u interesu žena jer umesto blagostanja, proizvodi još veću lokalnu i globalnu militarizaciju zasnovanu na potrebama profita i kapitala a ne na potrebama civilnog stanovništva. Tako militarizovana ekonomija dovodi do sve dublje nesigurnosti jer povećava ranjivost kako privrede u lokalnim zajednicama tako i čovekove okoline, što najviše pogađa žene i decu.

      * Žene nisu samo žrtve takvog tradicionalnog sistema nacionalne/državne bezbednosti: žene se organizuju i nenasilno suprotstavljaju, kako u njihovim lokalnim zajednicama tako i izvan i iznad državnih i nacionalnih granica i podela; žene nude alternative tradicionalnom konceptu bezbednosti, grade međunarodne mreže.

      Feminističko- antimilitaristička bezbednost takođe podrazuvema i

      * vidljivost ženskih iskustava u međunarodnoj bezbednosnoj politici;

      * preispitivanje koncepta 'zaštite' koju ženama pruža država, kako u doba rata tako i mira, svakodnevna nesigurnost žena u lokalnom i globalnom patrijarhalnom sistemu (Erik Blanšar);

      * demilitarizaciju na svim nivoima: više oružja ne znači veću bezbednost; što je veća vojna potrošnja, vojni troškovi, bezbednost je manja;

      * insistiranje na ukidanju svih vidova privatnih ili privatizovanih oružanih formacija;

      * pravednu raspodelu resursa: "bezbednost se može postići jedino ako se nacionalno bogatstvo koristi - ne za puške i bombe - nego za zdravlje i dobrobit ljudi na celom svetu' (Žene u crnom, Beograd); "bezbednost je razvojni koncept koji podrazumeva bezbednost od gladi, represije, kao i zaštitu od iznenadnih i bolnih preokreta u životima ljudi" (Likhaan, Filipini);

      * zajednički rad žena protiv militarizma izvan i iznad državnih, nacionalnih granica u cilju stvaranja sveta bez vojnog nasilja (vojnici koji vrše nasilje na frontu, u vojnim bazama bilo gde se nalazile, postaju nasilniji prema svojim ženskim srodnicama i zato je neophodno uzeti u obzir kontinuum nasilja na privatnom i javnom planu, na lokalnom i međunarodnom- Ženska antimilitaristička mreža Pacifika).

      Primer kreativnog pristupa bezbednosti predstavlja nemačka grupa Šeherezada, osnovana 1991. kao protest protiv Zalivskog rata, kao izraz poštovanja prema mudrosti Šeherezade, njihove duhovne pretkinje koja je pričanjem priča znala da spreči ubijanje i smrt nevinih.

      Grupa Šeherezada je predložila osnivanje Ženskog saveta bezbednosti (ŽSB), vanparlamentarnog tipa; to je podržao Peres de Kueljar, ondašnji generalni sekretar OUN. Njemu je Šeherezada predala i 50.000 potpisa žena iz celog sveta u okviru kampanje globalnog plebiscita o ratu.

      Šeherezada stalno ponavlja svoje zahteve:

      - veto na sve odluke UN i SB koje ugrožavaju svetski mir i ljudska prava i to je direktna reakcija na rezolucije SB da odobri vojne akcije i intervencije (od kojih je prva bila intervencija saveszničkih snaga u Zalivu, 1991). Ovim činom grupa Šeherezada denuncira SB da postaje instrument u rukama velikih sila.

      - ŽSB zahteva uspostavljanje kontrole nad muškarcima koji nisu sposobni da žive u mir,

      - ŽSB bi po predlogu Šeherezade trebao da ima oko tridesetak žena, koje se ističu u borbi za mir, kako na regionalnom tako i globalnom planu i one bi reagovale na licu mesta, čim se pojavi opasnost od rata.

      Korišćena literatura:

      * Kompas, priručnik o odgoju i obrazovanju mladih Vijeće Evrope, Evropski dom, Slavonski Brod, 2004.

      * Betty Riardon, Sexism and The War System, Teachernes College, Columbia, New York, 1985.

      * Ljudska bezbednost/Human Security, II/1, izdavač Fakultet civilne odbrane Univerziteta u Beogradu, Centar za istraživanje ljudske bezbednosti, 2004.

      * Ljudska bezbednost/Human Security, II/2, Fakultet civilne odbrane Univerziteta u Beogradu, Centar za istraživanje ljudske bezbednosti, 2004.

      * Utopia contagiosa- Colectivo antimilitarista, Cuadernos, Madrid 2001. (Zarazna utopija- antimilitaristički kolektiv, Madrid, Sveske 2001.)

      * Ženska mirovna agenda, 2004. u izdanju |ena u crnom, Beograd.

      * Meri Kaldor, Novi i stari ratovi-organizovano nasilje u globalizovanoj eri, Beogradski krug, Beograd 2005.

      * Suočavanje s prošlošću-feministički pristup, Žene u crnom, Beograd, 2005.

      * Eric M.Blanchard, Gender, International Relations, and the Development of Feminist Security Theory, School of International Relations, University of Southern California

      * IFOR (International Fellowship of Reconciliation), Netherlands, maj 2005.