Žene u crnom odavno organizuju aktivnosti povodom dva značajna datuma za međunarodni ženski pokret feminističko-antimilitarističke orijentacije: 24. maj –Međunarodni dan ženskih akcija za mir i razoružanje i 28. maj - Međunarodni dan akcija za žensko zdravlje i reproduktivna prava. Tako smo krajem maja 2002. godine organizovale konferenciju Sve za mir, zdravlje i znanje – manje za naoružanje a krajem maja 2003. u Nišu kao i krajem maja 2004. u Beogradu organizovale smo međunarodne konferencije Sve za mir, zdravlje i znanje – ništa za naoružanje. Tokom ovih konferencija pokretana su pitanja ne samo povezanosti zdravlja i naoružanja već i odgovornosti države za zdravlje žena, privatizaciju zdravstenih usluga i reforme zdravstva, kao i pitanje vojnih troškova, bezbednosti i mira. Sem panel diskusija, radionica, u okviru konferencija organizovale smo i promocije novih izdanja o ovim pitanjima, ulične performanse i marševe.
U ovom izveštaju ograničićemo se na nekoliko indikativnih stavova izrečenih na ovim međunarodnim konferencijama održanima krajem maja 2003. i 2004. godine, a koji ilustruju njihov karakter.
BEZBEDNOST JE ULAGANJE U MIR I ZDRAVSTVO A NE U ORUŽJE I UNIFORME...
Isabelle Geuskens, IFOR (Međunarodno udruženje za pomirenje) i IPB (Međunarodni biro za mir), sa sedištem u Amsterdamu:
S uverenjem da se mir može graditi na principima nenasilja, suživota, pomirenja, pokrenuta je odmah nakon Prvog svetskog rata Međunarodna federacija za pomirenje (IFOR). Od 1997. IFOR je započeo sa programima za žene u cilju podrške mirovnim aktivnostima žena i demontiranju militarizma kao jedne od osnovnih prepreka za mir.
Posebno nakon terorističkog napada na Njujork 11. septembra 2001. godine, vojni i politički lideri širom sveta veruju da vojna industrija može obezbediti trajan mir, da se bezbednost i stabilnost mogu garantovati upotrebom vojne sile, čime opravdavaju ogromna budžetska sredstva koja se izdvajaju u te svrhe.
S jedne strane rastuća militarizacija sveta posebno pogađa žene a s druge strane žene se sve više organizuju protiv toga. Aktivistkinje za mir često rizikuju vlastiti život prelazeći i preskačući religijske, etničke, državne granice, ublažavajući etničke konflikte. Iako su u ovom procesu izgradnje mira žene, napori žena su bili ignorisani.
Međutim, prva Rezolucija Saveta bezbednosti UN (1325, oktobar 2000) o ženama, miru i bezbednosti predstavlja priznanje da se mir i bezbednost ne mogu postići ni unaprediti bez aktivnog učešća žena. Bez obzira što sve veći broj međunarodnih institucija postaje svestan neophodnosti uključivanja rodne perspektive u konflikte i izgradnju mira, i dalje postoji ogroman jaz između ideologije i prakse, dokumenata i stvarnosti. Dakle, potpisani su važni dokumenti, ali njihova primena u praksi izostaje zbog nedostatka materijalnih resursa i zbog nedostatka političke volje.
U XX veku karakter rata se veoma izmenio: na početku veka oko 5% žrtava rata su bili civili, u oružanim formacijama su uglavnom bili muškarci, dok na kraju XX veka oko 75% žrtava rata su civili a sve veći broj žena učestvuje u vojnim formacijama.
U ratnim sukobima žene imaju četiri osnovne uloge:
1. Uloga žrtve je najčešća. Žene su žrtve silovanja i nasilnih trudnoća kao instrumenta rata; žene i deca čine oko 80% izbeglica i raseljenih lica; uloga žene kao žrtve se koristi u propagandne svrhe u cilju opravdavanja i proizvodnje nasilja.
2. Uloga žena u sprečavanju i rešavanju sukoba kao i u građenju mira. Sve se više žena angažuje na prevenciji nasilja i u programima za pomirenje. Uloga žena u mirovnim procesima je veoma složena i odražava složenu ulogu koju žene imaju u društvu: žene stvaraju mir ne samo kao aktivistkinje u ženskim ili mešovitim organizacijama civilnog društva već su i najaktivnije u edukaciji za mir u prosveti, kao i u porodičnom okruženju.
3. Uloga žene u oružanim formacijama. U zemljama kao što su SAD, Rusija, Kanada, Australija, Izrael, Kenija, Libija, itd. žene čine 10% ljudskih resursa u regularnim armijama, dok u gerilskim formacijama učestvuje više od 1/3 žena. Masovna proizvodnja malog lakog naoružanja utiče na porast dečaka i devojčica u ratnim okršajima, posebno u Kolumbiji, Ugandi, Sijera Leoneu. Žene učestvuju u oružanim formacijama bilo dobrovoljno tražeći osvetu ili izvor zarade ili prisilno kao žrtve otmica ili nasilnih mobilizacija. Ratnice često nisu obuhvaćene procesima demobilizacije nakon rata, izložene su osudama, izolaciji i besu u svojoj sredini jer su prekršile tradicionalne ženske uloge. Dakle, izuzetno je važno da se i muškarci i žene koje/i su učestvoval/e u oružanim formacijama ponovo integrišu u društvo.
4. Uloga žena kao ratnih huškačica. Neke žene aktivno zagovaraju rat, aktivno promovišu oružano nasilje ili huškaju muškarce na rat. Navešću samo dva primera: žene iz Hindu zajednice u Indiji ohrabrivale su muškarce da napadaju muslimanke u Gudžaratu; Kondoliza Rajs, savetnica za nacionalnu bezbednost SAD-a aktivno je zagovarala i zagovara tzv. preventivni rat (Avganistan, Irak).
Jadranka Miličević, Žene ženama, Sarajevo/ Žene u crnom, Beograd:
Kad sam 8. februara 2004. godine poslala na adresu 120 nevladinih organizacija u Bosni i Hercegovini prijedlog za priključivanje regionalnoj ženskoj inicijativi «Ne u naše ime, ne s našim novcem», samo je dvanaest nevladinih organizacija dalo svoj pristanak. Šta to znači naspram 8450 NVO-a evidentiranih u Ministarstvu pravde u BiH?
S još par primera pokušaću da ilustrujem aktuelnu situaciju u BiH:
- BiH je poslala svoje vojnike u sastav okupacijskih snaga u Irak. Predsjedništvo države je to ovako objasnilo: »Radi se samo o jedinicama za razminirivanje, a mi u Bosni znamo koliki su problemi mine!» Bilo bi zanimljivo pitati ih kako bi reagovali da je sredinom 1993. kad su srpske snage držale pod okupacijom 2/3 BiH, predsednik Bjelorusije Lukašenko, poslao jednu deminersku jedinicu u tako «human» angažman pod komandom Ratka Mladića (vrhovni komandant oružanih snaga RS)?
- Državni vrh BiH ima potpuno podanički stav prema suludim vanjskopolitičkim avanturama Bušove adminstracije. Naprimer, BiH je unatoč protivljenju Evropske unije potpisala bilateralni sporazum sa SAD-om o izuzimanju američkih državljana pred Stalnim međunarodnim krivičnim sudom. Predsjedništvo BiH je svoj stav pravdalo «potrebom očuvanja američkog vojnog prisustva u BiH», kao i strahom od mogućih američkih sankcija u slučaju nepotpisivanja sporazuma. Međutim, pogledajmo rezultat: Hrvatska je odbila potpisati sporazum i nikakvih sankcija nije bilo. S druge strane, NATO i američki vojnici već krajem 2004. godine odlaze iz BiH, a na njihovo mjesto dolaze vojne snage Evropske unije.
- Ogromna sredstva se troše na reprezentaciju i putovanja: samo dva predstavnika u Ministarstvu spoljnih poslova BiH (Mladen Ivanić i Lidija Topić) potrošili su u 2003. preko 200.000 KM (100 000 evra)?!
- Vojska je podijeljena po etničkoj i entitetskoj osnovi; vojni budžet je tajna. U Federaciji vojni rok traje 4 mjeseca, civilno služenje 6 mjeseci. U drugom etnitetu, Republici Srpskoj, vojni rok traje 6, a civilno služenje 12 mjeseci. Zbog ovakvih drastičnih razlika neophodno je donijeti jedinstveni državni zakon. Bez obzira što BiH navodno ima zajedničku komandu (koju čine jedan Srbin, Bošnjak i Hrvat) vojska je podijeljena. Bez obzira na sve pokušaje, ne uspijevamo da dobijemo informacije o raspodjeli i visini budžeta za vojsku.
Ruža Ćirković: Beograd, novinarka nedeljnika NIN:
Što se tiče veze između vojnih troškova i ekonomije rezultati istraživanja su oskudni i kontroverzni, posebno na globalnom nivou.
Ako posmatramo stanje na nivou pojedinih zemalja i tu su rezultati vrlo kontroverzni. Nemačka i Japan su posle II svetskog rata doživele veliki bum, a to su bile zemlje kojima su, kao zemljama gubitnicama u ratu, bila drastično ograničena ulaganja u vojsku. Upravo zato što u vojsku nisu ulagale, one su mogle da dožive ekonomski bum. Iz toga se može zaključiti da ne postoji pozitivna veza između vojnih ulaganja i ekonomskog rasta, čak i ako zanemarimo velike ljudske žrtve i uništavanje materijalnih dobara koja izazivaju vojna ulaganja.
Kod nas je vrlo teško praviti tu analizu, jer se, kao i u drugim zemljama, vojna ulaganja drže pod izvesnom tajnom, uvek postoji sumnja da postoji i neki tajni fond. Vlada SCG je pre neki dan usvojila uredbu o fondu za reformu vojske koji ide mimo budžeta: Objašnjeno je da će se taj fond puniti tako što će vojska produktivno koristiti svoju imovinu koju je stekla prethodnih decenija ili je prodavati.
Po svojoj političkoj poziciji u svetu i onim što je zaslužila u poslednjih deset godina, Srbija ne može sama odlučivati o vojnim troškovima. Srbija je ekonomski propala, poslednjih deset godina društveni proizvod je više nego prepolovljen tako da, na osnovu toga, ulaganja u vojsku su morala da opadnu iako je vojni budžet dugo vremena oduzimao 70% saveznog budžeta.
I pored toga što je Srbija politički propala i što je Dejtonskim sporazumom preuzela obaveze da svoje naoružanje i vojsku drastično smanji, i posle 5. oktobra 2000. međunarodne finansijske institucije su od Srbije tražile da se troškovi smanje. Dakle, u vojsku se više ne ulaže kao ranije. Evo primera: ranije je (pre 1991) vojska vodila novinare u Karađorđevo (elitno vojno odmaralište) da joj pomognu da izdejstvuje usvajanje budžeta od 2 miliona dolara za kupovinu rasplodnih grla konja. Danas vojska vodi novinare na skupove žaleći se kako je više od 20 hiljada zaposlenih u vojsci bez stana.
Iako je materijalni položaj vojske drastično pogoršan, sumnja se da postoji neki tajni fond. Drugo, posle Dejtonskog sporazuma, što Milošević nije ni krio, država je preusmerila deo svojih vojnih ulaganja u policiju, koja je preuzela neke funkcije vojske. Čak i nova vlast u Srbiji pokazuje daleko veću fascinaciju policijom nego vojskom, mada naš narod pokazuje fascinaciju i vojskom i policijom. Srbija neće sama odlučivati o tome koliko će trošiti na vojsku, pacifisti mogu da budu zadovoljni smanjenjem vojnih troškova.
Međutim, sadašnji ministar odbrane, inače stručnjak za razoružanje, kao i grupa koja je sada preuzela vojsku zalažu se za ulazak u Partnerstvo za mir. Vojska će biti smanjena brojčano, ali se mora za taj ulazak pripremiti tehnički, i on smatra da će nas te reforme vojske koštati 7-8 miliona dolara, koje će vojska pokriti iz te imovine koju ima – u šta ja naravno vrlo duboko sumnjam.
Postoje otpori u javnosti našem ulasku u Partnerstvo za mir, samo Bosna i Hercegovina i Srbija i Crna Gora nisu njegove članice. Naš ministar tvrdi da su ulaskom u Partnerstvo za mir Češka, Poljska i Mađarska povećale obim stranih investicija za otprilike tri puta. Uzimajući i obzir događaje u Iraku, a videli smo i iz intervencije u Zalivu, može se reći da se vojska, vojni troškovi koriste u ekonomske svrhe.
Naša sadašnja vlada smatra da Srbija neće voditi bilo kakve ratove, da napad ili odbrana više nisu u našem fokusu, ali zato jeste borba protiv terorizma.
