Mi smo

Od početka rata u Jugoslaviji ja sam bolesna, bolesna u duši. Ja sam protiv rasizma, rata i nasilja. Uvek isto pitanje: šta ja mogu uraditi protiv toga? Ja nisam vozač kamiona da vozim humanitarmi pomoć, nisam domaćica da pakujem hranu, nisam medicinska sestra. Ja sam režiserka i dramaturškiinja. Zašto ne u izbeglički kamp? Da izbavim ljude iz njihove letargije. Da prekrate vreme i razbiju dosadu. Preraditi ono što su doživeli u ratu i pokušati ponovo probuditi njihovu vlastitu kulturu, kreativnost i fantazijii, da bi ponovo našli sebe.
Kada, sam u Zurichu upoznala Jadranku iz ,,Žena u crnom", bila sam oduševljena. I pored toga što se nismo poznavale, realizovale smo zajedno ovaj projekat. Teško je sada ovde izneti sve moje utiske. Misao na Main Krsnu izaziva u meni sećanja kqja nemaju kraja. Takođe, tu su bila dva različita ugla posmatranja. Sa jedne strane, imala sam vremena, praktično celi dan, za život u kampu. Sa druge strane, zbog škole, probe smo imali tek kasno uveče. I to ne svako veče. Tako se dogodilo da su se privatan život i naporan rad na predstavi međusobno preplitali. Prve dve nedelje, samo moja žilavost i neverovatna snaga volje održavala je naš rad aktivnim. Ideje su bile slabe, retke. Diskutovali smo kako da intenziviramo rad. Početak je uvek bio sa jednim satom zakašnjenja, i uvek je neko imao nešto negde da radi. Ali, na kraju, ono što su ovi mladi ljudi u ove tri nedelje pokazali na pozornici jeste jedna snaga emocija od koje me i danas hvata jeza. Jedan potpuno zaokružen komad. Skoro jedan sat. Tako reći ni iz čega smo stvarali rekvizite, kojima smo bili više nego zadovoljni. Kostime smo skupljali po celom kam­pu i prepravljali ih, i na kraju dobijali celinu.
Priča, sadržaj komada, isto tako izaziva niz snažnih utisaka. Dosta rata, konačno mir za sve. Da živimo svi zajedno. Kao simbol - Sarajevo, multikulturalni olimpijski grad. U prilog tome tri scene iz života u kampu, snažne, upečatljive. Bake koje su došle stare i bespomoćne, ovde po­novo bivaju uposlene. Mladi sa svojim problemima, bez prostorija za zajednički boravak, bez TV-antene. Žene bez veš mašine Vlastita noćna svetiljka, za čitanje ili učenje, postaje stvar od neprocenjive vrednosti. Smrt počinje predstavu. Debela i gojazna vuče se po pozornici. Ona (smrt) živi jedino zalivaljujuci ljudskom mesu. Ali sada se ona prežderala i rasplinula se. Četvoro mladih ljudi skaču napred, raduju se, igraju i pevaju. MI SMO.

Izvodi iz mog dnevniha

3. oktobar 1995.
Posle prijatnog leta, preko austrijskih brda, Mađarske, stižem u Beograd. predivan doček: ,,Znaš, prvo ostani dva dana s nama, pa onda idi u kamp".

6. oktobar 1995.
Vozimo se. Kukuruz stoji tužan, neobran. Polja bez ljudi. Uvek bučni traktori sa prikolicama. Natovareni do vrha. Prazan pogled. Ruke koje miruju, vire ispod plastičnih cerada. I tada se zaustavljamo. Izbeglički kamp. Betonska građevina velikili dimenzija, u oblikii slova L. Levo, jedna mala kućica, zajednička kuhinja. Tu sam, i tu treba da ostanem tri nedelje. Upravnik kampa, državni službenik, postavljen od strane Crvenog krsta, dočekuje me hladno. Gleda me pravo u oči, pitajući: ,,Da li je jasno? Bez politike!" Ljudi oknižuju naš auto. Pored haljina, čarapa, džempera i vune za žene, svi dobijaju na svoje ime po sapun, četkicu za zube sa pastom, rolnu toalet papira. Mlađe devojke, 12 do 16 godina pričaju sa mnom na iznenađujuće dobrom francuskom i engleskom. Jedna starija žena mi trese ruku ,,davno pre Nemačka - mnoge godine rada - rat - natrag Jugoslavija - ponovo rat - sve smo izgubili". Suze. Klimam glavom, kao znak da razumem. Ne nalazim reči utehe. Odmah pored mene jedan starac, izboranog tužnog lica, u rukama jedna mala piramida crvenih jabuka. Ja mislim - moj bože, ne nudi valjda on to mene. Moj frižider je prepun hrane. Centralno grejanje radi. Orman sa haljinama i džemperima se ne može zatvoriti. Pas i mačka nahranjeni. ,,Molim...molim", nu­di starac mene, ja mrmljam ,,hvala lepo, hvala lepo", a jabuka je već u mojoj ruci.
Ideja sa pozorišnom predstavom je naišla na veliki odziv. ,,Super" - da upotrebim njihovu omiljenu reč.
Posle jedne, već ohladene, supe od pasulja i paradajz salate, pozivaju me u goste u ,,njihove kuće". Četiri kreveta na sprat na dvadeset kvadratnih metara. Četvrtast sto. Četiri stolice. Slobodan prostor u sobi
i gornji kreveti su zatrpani ličnim stvarima. Levo od zida spavaju Jagoda i njen dvoipogodišnji sin Stefan. Desno do zida Dušan, jedan stariji, ćutljivi čovek. Preko puta prozora - Jovo. Veseo i uvek spreman za šalu. Do Jagode, okrenut glavom prema prozoru, je moj krevet.

7. oktobar
Perem zube. U umivaoniku talog od kafe, zajedno sa drugim otpacima. Odvod je zapušen. Ništa ne radi. Jedna žena pokušava da ga otpuši nekim tankim crevom. Sedam, od deset, slavina ne radi. Zavese od tuša vise, pocepane, poluzakačene. Vešernica je zatvorena posle podne i uveče. Treba vremena da se rezervoar napuni toplom vodom.
Za doručak vodnjikavo mleko u prahu. Hleb. ,,Dobro jutro... gut geschlafen... Bonjur... Good morgen." Toplica, šefova desna ruka, osoba je zadužena za me­ne. Govori tečno engleski. Dvadeset i dve godine, ranije vojnik, sada je ekonom u kampu. On organizuje prvi sastanak o pozorištu za ponedeljak 9. oktobar u 8 sati uvece. Tri izgubljena dana.
Stalno me pozivaju u goste. Oni su došli iz Mostara, Tuzle, Srebrenice, Sarajeva i drugih meni nepoznatih mesta. Jedna žena ima šećernu bolest. Drugi čo­vek ima oboljenje jetre. Nedostaju lekovi. Stariji ljudi nemaju zube, nemaju naočare. Njihovo psihičko stanje je loše, ali i pored toga iznenađuje me njihova veselost.

8. oktobar
Ljilja, mlada bibliotekarka i ja putujemo za Beograd. ,,Žene u crnom" slave četiri godine od osnivanja. Četiri duge go­dine protestuju javno protiv rata; hrabro stoje svake srede na glavnom trgu u Beogradu. Četiri duge godine napornog rada, borbe za mir, socijalne i humanitarne podrške izbeglicama. One imaju razlog za slavlje. Mali stan je prepun. Pored Jugoslovenki, tu su i gošće, žene iz raznili krajeva sveta. Usred toga je mala saksija: pasulj iz Švajcarske. Radost, gužva. Poslednji napisani plakat: ,,Prestanite sa ratom u Bosni" nameće teinu: ,,Ima li šanse za mir u Bosni ili će rat i dalje da traje?" Niko od nas ne veruje u mir, u vlade koje su ga potpisale. Samo američka igračica bejzbola veruje u vesti . Smeh, i onda me odjednom obuzima talas besa. Jedna debela žena, sa večitim osmehom na usnama, dolazi sa Isusom. Pometnja u mojoj glavi. Da li je Bog ikad pobedio, zaustavio neki rat. On se po legendi pokoravao jačem, bio ponizan. U stvari, on je giibitnik. Ali mi, današnje žene, ne damo se tako lako razapeti na krst. Ja verujem u Boga, ali ne mogu njega učiniti odgovornim za rat. Svaka religija, nezavisno da li je islamska, katolička, pravoslavna, budistička, jevrejska itd, ima istu poruku - NE UBIJ. Da smo se toga svi pridržavali, svuda u svetu bi bio mir. ,,Dragi Bože učini nam ovo... dragi Bože pomozi nam za... dragi Bože daj nam...", ali, u suštini, MI sami moramo... Meci lete kroz zemlju, a ona govori o Isusu. Bože gospode! Ja odlazim i prepuštam se Mariji, da me kiilinarski razmazi. Nikada do sada nisam uživala u toliko različitih jela, napravljenih sa toliko ljubavi, jela iz svili delova Jugoslavije.

9. oktobar
Konačno prvi sastanak o pozorištu. Deset devojaka (12-16) i tri mladića (15-19). One sve žele da budu kraljice, dobre nimfe, bogate i lepe. Samo jedna hoće da bude umetnica, da brine o očuvanju kulture. Momci: borci, gazde, vođe. Ali svi imaju nešto zajedničko. Želju da poprave svet, žive u slobodi. Na pitanje zašto ,,Borac" odgovara: ,,Because I like!". ,,Gazda" bi voleo da ništa ne radi, a ,,Vođa"...da bude slobodan čovek, da ima svojn zemlju i bude neko. Na pitanje: ,,Šta bi poručio svetu kad bi za to imao prilikn?" - tišina i bespomoćnost. Nisu navikli da dele sa drugima svoje misli. Strah, zatvorenost, ili: politički je bolje ne reći ništa. Žele da razmisle do sutra.

10. oktobar
Stefanova soba za igranje je gornji sprat kreveta. Svako veče ga podignu gore i on pokazuje na auto pa na pod... brum, jam. peng, kraš. Na tako malom prostoru, teško je vaspitati dete. Da bude čist i da ostane zdrav u tako teškim uslovima života. Čim izađe napolje, on brzo uči od starije dece Oni se igraju ,,rata - ubijaju se", udaraju motkama po glavi, gađaju kamenicama. Na kraju, Stefan pada, ,,Jagodaaa...", presvlačenje i nakon 10 minuta opet, do sledeć bare. Jagoda čisti sobu za sve nas. Kuva na malom rešou za nas troje, veze stolnjake za par dinara i uvek me nakon probe čekaju kafa i kolači, koje je sama umesila., kao što su božanstveni kolač od jabuka i palačinke. Jagoda - moj anđeo na zemlji.
Čekamo skoro sat vremena da se svi okupe. Brbljaju, ogovaraju, smeju se i malo misle. Govorimo engleski. Boris i Marinko prevode. Gestikuliraju, služe se mimikom i crtežima, loši pokušaji upotrebe vremena glagola. ,,Ja misliti... slušati... gledati...", ruše se polako prepreke i stid, počinjem lako da ih razumem, direktni su. Kad mi je dosta njihove larme, dreknem ,,stop", tri minuta pažnje i onda sve iz početka. Ipak: prvu scenu, pojavu Smrti, već improvizujemo.

11. oktobar
Klozeti tipa ,,čučavci" su uvek pod vodom. Izmet razmazan po zidovima ili u gomilama leži ispred rupe. Ispiranje WC-a je pokvareno. Napuniš lavor vodom, pa ga snažnim zamahom prospeš još sa vrata, onda čučnes, paziš na tregere pantalona, ponovo napuniš lavor i prospeš. Umivaonici u WC-u su ponovo zapušeni.
Toplica mora obavezno da mi da vunenu ćebad za kostim Smrti. Bun se i misli da se to može uraditi i sa ofarbanim čaršavima. Ja se pitam još i danas, ko, kako i gde bi to uradio. Jagoda i Milisav šiju kostim. Uveče s tim probamo. Odgovara. Devojke su dobro maskirane u torn kostimu. Dragan - ,,Borac" nas iznenađuje svojom idejom. Otac njegovog prijatelja ima golubove - pismonoše. Mogli bismo na kraju pustiti jednog da leti.

13. oktobar
Nelagodan događaj. Moram da promenim sobu, da bill imala veći komfor. Ali meni ne treba veći komfor, ja se dobro osećam i kod Jagode. Toplica insistira. Ja plačem, držeci u rukama mlado kuče. ,,Evo ti tvoj ključ." Pojavljuje se veliki šef. Toplica i izima ključ natrag, ,,možeš da ostaneš". Čemu to sve, razmišljam. Veći komfor? U sobi na ,,mojoj" stolici sedi jedna krhka stara žena. Šest nedelja u koloni izbeglica. Iz Slavonije je. Imala je malo seosko domaćinstvo: krave, svinje, kokoške, a sad njen sedamdesetogodišnji život u jednoj kvadratnoj kutiji. Jagoda kaže: ,,Baba Marija... ti spavati..." i pokazuje nagornji krevet. Sve je jasno. Naravno, rado se penjem gore. Jedan pogled, jedan srdačan stisak ruke, MOJA baba.

14. oktobar
Uvek jedan kasni. Događaj sa babom dao mi je ideju za sledeću scenu. „Su­per", ocenjuju oni i mi improvizujemo. Zadatatak za sutra: Pronaći naziv predstave i ime grupe.
Da bismo uopšte mogli da proba­mo, moramo da uzmemo ključ od zajedničke kuhinje. I ovaj prostor se zaključava odmah nakon obroka noću. Stolove na stolove. Stolice na stranu, iznosimo iz kuhinje krompir i povrće. Boško, radnik obezbeđenja, ne da nam ključ. Smetamo mu, nije ga briga, kakvo je to pa pozorište. Besnim i vičem na njega. ,,Ti radiš svoj posao, ja radim moj, pa molim te da mi ga daš." Rasprava, diskusija i najzad ključ! To utiče i na raspoloženje. Prazno filozofiranje, rasprava i pro­ba nekako bez volje. Odlazemo probu za sutra. Nedeljno popodne.
Još dva puta se Boško igra ove igre sa ključevima. Sledeći put, prostorija treba očnom lekam za ordinaciju. Vreme nas pritiska. Probe dugo traju, sve se razvlači i svaki početak probe je uvek, nekako, bez volje.

23. oktobar
Čekam Toplicu. Šta ćemo uraditi sa premijerom? Organizovati je u zajedničkoj kuhinji? Stolice, osvetljenje, početak? Savetujemo se sa pravim šefom, Sašom, i on odjednom postaje zainteresovan za po­zorište. Ne obaveštavajući nas, on kontaktira sa jednim malim pozorištem. Tako se premijera odigrava na pravoj pozornici, u susednom selu. Samo jos treba naći osve­tljenje. Toplica odjednom postaje aktivniji. Kostim za Smrt se šije poslednje noći pred premijeru. Tri žene šiju na ruke. Baba takođe pomaze. Kostim, nov, od teške ćebadi je konačno sašiven. Poslednjeg dana pravimo rekvizite, lepimo, crtamo i bojimo kulise skoro sasvim osušenim flomasterima. Prva i istovremeno jedina proba predstave u kostimima je završena.

27. oktobar
Galama je skoro neizdrzžva. Zvučnik radi sve vreme, baterije su skoro potrošene, samo zato sto devojke žele muziku uz svoju pesmu. S mukom objašnjavam da moraju prestati sa tim ekstra zahtevima. I upravo to se dešava: Borisova scena skoro propada, jer zvučnik neina više snage. Ali Boris u velikom stilu, bez problema uspeva to da prevaziđe. Vedrana, po stoti put, zaboravlja da se obrati publici. Ali sve su to sitnice, pa ovi mladi ljudi su prvi put na pozornici, prvi put glume. Za samo tri nedelje uraditi sve ovo i postaviti predstavu zaslužuje: ,,Alal vera i bravo!"
Ceo izbeglički kamp, čak i Boško. celo selo, ,,Žene u cniom", lokalna TV, svi su tu.
POZORISNA GRUPA MALA KRSNA igra u prepunoj sali svoju vlastitu, ni iz čega nastalu, a ipak očaravajuću pozorišnu predstavu: MI SMO APLAUZ, APLAUZ, APLAUZ.

Tscherina Sylvia von Moss
Ch -Ziirich