Sreda - radionica, a onda, kao i uvek, čitamo pisma i poruke naših prijateljica. Sura iz ,,Suncokreta" sa Rijeke moli nas da posetimo jednog dečaka u beogradskoj bolnici. Njegova baka živi na Rijeci, dečak je u Brčkom stradao od granate, a ovde nema nikoga. Zove se Akif Piskavica. Dogovaramo se da ga posetim. Akif se leči u Zavodu za protetiku - odeljenje A, soba 1.
Četvrtak - ulazim u sobu 1 - na krevetu ispod prozora sedi crnokosi dečak. Da, to je on. Ne treba pitati. Jedini je mlado lice - ostali su stariji ljudi.
Upoznajemo se. Objašnjavam mu ko sam, ko me šalje, kakva smo organizacija. I tako svih sledećih četvrtaka, nepunih godinu dana.
Saznajem kako je stradao. Akif, njegova sestra od tetke i njihov drug bili su na balkonu kada je pala granata. Sestra i drug su poginuli, a Akif je ostao bez noge i vida na jedno oko. Prebačen je helikopterom za Beograd. Urađeno je nekoliko operacija, jer je i druga noga teško povređena. U zavodu je smesten da bi mu napravili protezu.Akif brine za porodicu, roditelje, mlađeg brata i sestru. Najtužniji je kada govori o sestri koja ne može da prežali što joj je granata raznela klavir, jer zna da roditelji više nikada neće moći da joj kupe drudi, a bila je izuzetno talentovana, jedna od najboljih u muzičkoj školi.
Došlo je leto i Akifov 18-ti rođendan. Njegovo punoletstvo. Želim da to na lep način obeležimo. Dvadeset osmog jula neću biti u Beogradu, ali su mu zato naše prijateljice, Ljuba i Majda, u ime Žena u crnom, odnele na poklon rođendansku tortu i knjigu Na Drini ćuprija. Akif mi je kasnije pričao da je bio veoma dirnut njihovom posetom i poklonom, osećanjem da u ovom gradu nije sam.
Konačno, posle svih mera, proba i čekanja, dobija protezu. Ali, ležiste ne odgovara. Nestrpljiv je. Lekar ga ohrabruje, teši i obećava da ce učiniti sve da dobije protezu iz uvoza. Treba samo čekati.
Ali, postavlja se pitanje - gde i kuda kad dobije protezu i napusti bolnicu. Postoje tri mogućnosti: na razmenu, pa kod roditelja koji su izbegli na muslimansku teritoriju u blizini Brčkog; kod bake na Rijeku; kod stričeva koji su izbjegli u Frankfuirt na početku rata. Akif mora da donese odluku. Kuda?
Posle svih pisama i razgovora sa roditeljima, stričevima, doktorom, odluka je - Frankfurt.
Odmah kontaktiram UNHCR, Save the Children Fond, kako bi se pribavila sva potrebna dokumenta, jer Akif nema ništa o svom identitetu, sem onoga što je sam izjavio.
Dok čeka na dobijanje dokumenata, vize, Akif uči nemački sa kaseta, jer je i u srednjoj školi učio taj jezik. Odnosim mu papir, tempere i četkice za slikanje. Slikanje ga smiruje, opušta. Dolaze prvi jesenji dani i Akif dobija protezu iz Finske. Odgovara mu - dobro je. Brzo se privikava na nju. Zadovoljan je i on i njegov mladi doktor Grbić koji je vremenom postao Akifov najbolji prijatelj u bolnici.
Došlo je vreme da Akif može da upozna grad u kojem je tako dugo, a nije ga uopšte video. Želimo da se sretne sa nekim svojim vršnjacima i da odavde ponese i neke lepe uspomene, sem onih bolnih, bolničkih.
Prvi put je u šetnji kroz Beograd. Idemo na sokić kod ,,Konja", Knez-Mihajlovom do Kalemegdana. Pokazujemo mu ono što je još uvek lepo u ovom gradu. Sa nama sn deca naših prijatelja - Dunja, Milica, Hana. Mladi imaju svoje priče, Akif se polako uklapa n njihovo društvo. Ugovaramo sledeće viđenje. To će biti kod Ljube.
Došla je mlađarija, a i mi stariji. Hit je Balaševićev koncert snimljen na videu. Svi se super zabavljamo. Slično druženje organizujemo i za Novu godinu.
Vreme ipak prolazi i stiže odobrenje za vizu. Svi smo uzbuđeni, ali i pomalo tužni zbog skorog rastanka, jer Akif je dečak koji svakom priraste za srce, vec pri prvom susretu. Oproštajno veče, svi smo na okupu, mali darovi, slikanje za uspomenu... A sutra - aerodrom.
Januar je, a dan - pravi prolećni. Kao da i priroda hoće da isprati Akifa na lepo i toplo. Da osuši suze u nasim očima. jer sa Akifom se ne možes rastati a da ne zaplačeš.
Vidimo se Akife u Brčkom, Beogradu ili bilo gde drugde.
Četvrtak - ulazim u sobu 1 - na krevetu ispod prozora sedi crnokosi dečak. Da, to je on. Ne treba pitati. Jedini je mlado lice - ostali su stariji ljudi.
Upoznajemo se. Objašnjavam mu ko sam, ko me šalje, kakva smo organizacija. I tako svih sledećih četvrtaka, nepunih godinu dana.
Saznajem kako je stradao. Akif, njegova sestra od tetke i njihov drug bili su na balkonu kada je pala granata. Sestra i drug su poginuli, a Akif je ostao bez noge i vida na jedno oko. Prebačen je helikopterom za Beograd. Urađeno je nekoliko operacija, jer je i druga noga teško povređena. U zavodu je smesten da bi mu napravili protezu.Akif brine za porodicu, roditelje, mlađeg brata i sestru. Najtužniji je kada govori o sestri koja ne može da prežali što joj je granata raznela klavir, jer zna da roditelji više nikada neće moći da joj kupe drudi, a bila je izuzetno talentovana, jedna od najboljih u muzičkoj školi.
Došlo je leto i Akifov 18-ti rođendan. Njegovo punoletstvo. Želim da to na lep način obeležimo. Dvadeset osmog jula neću biti u Beogradu, ali su mu zato naše prijateljice, Ljuba i Majda, u ime Žena u crnom, odnele na poklon rođendansku tortu i knjigu Na Drini ćuprija. Akif mi je kasnije pričao da je bio veoma dirnut njihovom posetom i poklonom, osećanjem da u ovom gradu nije sam.
Konačno, posle svih mera, proba i čekanja, dobija protezu. Ali, ležiste ne odgovara. Nestrpljiv je. Lekar ga ohrabruje, teši i obećava da ce učiniti sve da dobije protezu iz uvoza. Treba samo čekati.
Ali, postavlja se pitanje - gde i kuda kad dobije protezu i napusti bolnicu. Postoje tri mogućnosti: na razmenu, pa kod roditelja koji su izbegli na muslimansku teritoriju u blizini Brčkog; kod bake na Rijeku; kod stričeva koji su izbjegli u Frankfuirt na početku rata. Akif mora da donese odluku. Kuda?
Posle svih pisama i razgovora sa roditeljima, stričevima, doktorom, odluka je - Frankfurt.
Odmah kontaktiram UNHCR, Save the Children Fond, kako bi se pribavila sva potrebna dokumenta, jer Akif nema ništa o svom identitetu, sem onoga što je sam izjavio.
Dok čeka na dobijanje dokumenata, vize, Akif uči nemački sa kaseta, jer je i u srednjoj školi učio taj jezik. Odnosim mu papir, tempere i četkice za slikanje. Slikanje ga smiruje, opušta. Dolaze prvi jesenji dani i Akif dobija protezu iz Finske. Odgovara mu - dobro je. Brzo se privikava na nju. Zadovoljan je i on i njegov mladi doktor Grbić koji je vremenom postao Akifov najbolji prijatelj u bolnici.
Došlo je vreme da Akif može da upozna grad u kojem je tako dugo, a nije ga uopšte video. Želimo da se sretne sa nekim svojim vršnjacima i da odavde ponese i neke lepe uspomene, sem onih bolnih, bolničkih.
Prvi put je u šetnji kroz Beograd. Idemo na sokić kod ,,Konja", Knez-Mihajlovom do Kalemegdana. Pokazujemo mu ono što je još uvek lepo u ovom gradu. Sa nama sn deca naših prijatelja - Dunja, Milica, Hana. Mladi imaju svoje priče, Akif se polako uklapa n njihovo društvo. Ugovaramo sledeće viđenje. To će biti kod Ljube.
Došla je mlađarija, a i mi stariji. Hit je Balaševićev koncert snimljen na videu. Svi se super zabavljamo. Slično druženje organizujemo i za Novu godinu.
Vreme ipak prolazi i stiže odobrenje za vizu. Svi smo uzbuđeni, ali i pomalo tužni zbog skorog rastanka, jer Akif je dečak koji svakom priraste za srce, vec pri prvom susretu. Oproštajno veče, svi smo na okupu, mali darovi, slikanje za uspomenu... A sutra - aerodrom.
Januar je, a dan - pravi prolećni. Kao da i priroda hoće da isprati Akifa na lepo i toplo. Da osuši suze u nasim očima. jer sa Akifom se ne možes rastati a da ne zaplačeš.
Vidimo se Akife u Brčkom, Beogradu ili bilo gde drugde.
| Borka |
februar 1996.
