Ako se setimo događaja pre izbijanja ratova na tlu bivše SFRJ devedesetih godina, lako ćemo zaključiti da je Srpska pravoslavna crkva (SPC) odigrala jednu od ključnih uloga u stvaranju ratnohuškačke atmosfere, nacionalističkih strasti i mržnje prema drugima i različitima. Po svim budućim ratištima i stratištima hodale su litije sa moštima svetog cara Lazara (bez glave), zapenušani “osvetnici” su vadili kosti iz jama iz vremena II svetskog rata. Kada ovakvim ruljama zakrvavljenih očiju i ruku željnih oružija, dodamo mnoge intelektualce i akademike, dobijamo strahovit bilans stotine hiljada mrtvih, osakaćenih, izbeglih…
Posle promena od 5. oktobra 2000. godine, činilo se kao da su mnogi problemi rešeni. Ali, izvestan broj organizacija civilnog društva, a od prvog trenutka Žene u crnom, znali su da su problemi malo umireni, zataškani, i da će doći trenutak kada će ponovo izbiti svom žestinom, kao da 5. oktobra i nije bilo!
O ulozi i organizovanom delovanju moćnog krila SPC pokušali su da kažu i objasne svi oni koji znaju da bez ograničenog uticaja crkve nema napretka niti približavanja Evropi i svetu. Na ovom panelu su svoj doprinos dali: Bogdan Đurović iz Odbora za građansku inicijativu iz Niša, Zibija Šarenkapić iz Kulturnog centra “DamaD” iz Novog Pazara, Nada Dabić, predstavnica Lige socijaldemokrata Vojvodine iz Novog Sada, Suzana Antić Ristić, iz Odbora za prava čoveka iz Vranja, Staša Zajović, Žene u crnom iz Beograda.
Bogdan Đurović:
Po našem Ustavu crkva je odvojena od države, sto znači da crkva ne može učestvovati u donošenju najznačajnijih odluka na nivou države, a samim tim ni na nivou društva. Međutim, crkva ima pravo da iznosi svoje stavove u javnost. Mogu da daju svoje mišljenje ili da izraze svoje neslaganje sa nekom političkom odlukom, ali ne mogu, niti bi smeli da utiču na donošenje važnih političkih odluka. Problem je što se kod nas odvija proces desekularizacije i proces vraćanja sakralnih elemenata u politiku i uticaj dominantnih crkava. Desekularizacija ne bi mogla da bude izvedena da nije orkestrirana od strane određene grupe političara, političkih partija, medija, vojske. Takvi procesi postoje i na Zapadu ali desekularizacija ne zadire u politiku, već samo u sferu javnog života.
Šta nam je činiti?
Mi, iz civilnog društva, jesmo za toleranciju, odnosno da se stavovi crkve pojavljuju u javnosti, ali im se mora ograničiti mogućnost da donose najznačajnije društvene odluke.
Moćna struja SPS, Amfilohije Radović, Irinej Bulović, Atanasije Jeftić, pa najčesće i sam patrijarh Pavle, vode ka simbiozi crkve i države, odnosno njihovog spajanja po tzv. Teoduliji (koncept Nikolaja Velimirovića). Onda imate naciju-crkvu-državu, a na poslednjem mestu društvo. To predstavlja zaokruženu celinu koja se može nazvati-totalitarizam. Moramo se solidarno boriti protiv ovakvih pojava na svaki način.
Zibija Šarenkapić:
Pokušaću da vas informišem o tome kako na prostoru Sandžaka Islamska zajednica pokušava da gradi budući teokratski prostor i teokratska vlast.
Preraspodela moći od 5. oktobra 2000. na ovamo nije izvršena u onako vidljivoj meri kao na državnom nivou. Na lokalnom i regionalnom nivou imamo legitimno izabrane predstavnike vlasti koje se sa nivoa Republike ne uvažavaju preterano, legalno izabranog ministra koga na lokalnom nivou ne uvažavaju i jedan potpuno brisani prostor koji popunjava Islamska zajednica. Ona se istovremeno pojavljuje kao medijator i kao politički faktor, pa čak i kao alternative u društvu.
S tim u vezi je bilo uvođenje veronauke (kao fakultativnog predmeta) na mala vrata i pokojnog premijera Đinđića smatram najodgovornijim za to. To je suptilniji način da se izvrši vrednosna preorijentacija stanovništva, pa su od prošle godine uveli da je to izborni predmet. Ne bi me čudilo da od jeseni ili naredne školske godine to bude obavezan predmet. Takvim pristupom krše se i jedan i drugi Ustav, narušavaju se prava i sloboda savesti i veroispovesti. Crkva zaboravlja da znanje i saznanje u oblasi religije nije isto što i veronauka.
Završiću odnosom političara/ki i međunarodne zajednice prema Sandžaku. Kada neki general dođe da poseti Sandžak, neizostavno obiđe oca Petra u manastiru Sopoćani i Đurđevi stupovi i poseti muftiju sandžačkog. I kada Gordana Čomić dođe u Novi Pazar neizostavno poseti muftiju i predstavnika Islamske i Pravoslavne crkve, a na tribini kaže da nije imala susret sa predstavnicima NVO. Pa, o čemu se ovde radi?
U najnovije vesti ovog meseca, u Novom Pazaru svakako spada saznanje da u ovom gradu deluje jedna NVO sa programom edukacije mladih ateističke orijentacije. Ona ima posebnu ulogu da izoluje islamski fundamentalizam i obuzda Islamsku zajednicu. Priča se javno da ova organizacija ima podršku lokalne uprave, njen poverenik je protiv bosanskog jezika, a ljudi na ovom prostoru se plaše da neće moći da izučavaju svoju književnost na bosanskom jeziku, u reformisanom sistemu obrazovanja.
Nada Dabić:
Poseban problem cvetanje neonacistickih grupa kao Obraz, Krv i čast, Svetosavska omladina … ima ih jako puno. Oni su našli uporište u vrhu crkve i države. Okupljeni su oko ljotićevske misli i ideologije, tzv. Nove srpske desnice. Trend je povezan sa političkim strankama, pre svega sa DSS i DHSS, pokušavaju da se novokomponovanim pravoslavljem predstave kao borci za “srpsku” stvar. Oni se usmeravaju na “duhovno zdravlje srpske omladine”, na roditelje koji bi trebalo da prihvate njihove fašističke ideje i usmere svoju decu na njih.
Sem toga, učestali su napadi na protestantske crkve u Vojvodini, u julu 2001. godine i to u Bačkoj Palanci, Vrbasu, Novom Sadu, gde su ove crkve demolirane. Interesantno je to da se u tim slučajevima, dobije preteće pismo sa adresom, ali SUP ne reaguje, navodno zato što ne znaju ko je autor! Rad ovih organizacija se može lepo videti preko protojereja Žarka Gavrilovića. Mnogi već zaboravljaju da je 30. juna 2001. godine on bio na čelu omladine, pripadnika Obraza, Svetosavske omladine, nacističke grupe Krv i cast, navijača Crvene zvezde i Partizana koji su tukli i maltretirali ljude na gay paradi u Beogradu. Taj isti Žarko Gavrilović je formirao Sabor srpske desnice na čijem je čelu. Pored Srpske svetosavske stranke, tu je i pokret Draže Mihajlovića i Otačastveni pokret Obraz. To je formirano krajem aprila 2000 godine.
Po svim pravilima oni nisu smeli biti registrovani i niko ne zna da kaže ko ih je registrovao.
Suzana Ristić
Problemi u okviru SPC odražavaju se na razne načine. Izneću slučaj episkopa Pahomija, čije je svetovno ime Tomislav Gačić, iz eparhije vranjske.
Sve je počelo onda kada su tri dečaka otišla kod advokata i prijavili episkopa Pahomija kako je nad njima vršio bludne radnje. Dečaci su bili uzrasta 13-15 godina što je bitno zbog orijentacije o njihovoj psihoičkoj zrelosti kada se sve to dešavalo. Protiv Tomislava Gačića, alijas episkopa Pahomija vranjskog podignuta je krivična prijava u kojoj se sumnjiči za bludne radnje, protivprirodni blud i bludne radnje nad maloletnicima. Ova prijava je pretočena u optužni predlog, a zatim je sud konstatovao da se nešto dešavalo mimo zakona, što jedino predstavlja veliki pomak za ovu državu.
Policija je, inače, od 1994. godine imala pojedine prijave jos nekih dečaka, ali nikada niko na to nije reagovao. Ali, sve se odvijalo tako što se zamenik javnog tužioca Milan Sarajlić izvinio pismom Sinodu SPC zbog situacije koja je nastala. Za sve to vreme, porodice dečaka doživljavaju različite pritiske, prepuštene su sebi i nemaju nikakvu podršku ni javnosti, ni institucija. Ovo je jedan od drastičnih primera kako je nekim velikodostojnicima sve dozvoljeno, preko krivičnih dela se olako prolazi, a o drugim uticajima na javnost i na državne poslove da i ne govorimo.
Stasa Zajović:
Mi smo, eto, videli način delovanja onih koje ću nazvati fundamentalistima. Oni zloupotrebljavaju kulturno nasleđe i religiju da bi oslabili moć civilnog drustva. Imaju i političke pretenzije, teže da zadobiju ili očuvaju političku moć kako bi kontrolisali živote žena. Ali, oni ne djeluju izolovano, vec deluju kao eho velikih globalnih kretanja. Jedno od najjačih njihovih uporišta je obrazovni sistem i tu nastoje da ostvare najviši uticaj.
Drugo polje delovanja fundamentalista je sfera porodice. Oni jako vole da se obraćaju porodici, jer misle da u školi ima dosta neposlušnih profesora i profesorki koji njihovu poruku neće da prihvate. Oni vole da se obraćaju naročito roditeljima manje dece, jer smatraju da im treba usaditi određene vrednosti dok su mala, a sve to zadire u sferu intimnosti, morala, seksualnosti. Mi iz NVO sektora moramo da insistiramo i govorimo političkim predstavnicima da je crkva odvojena od države, da je ovo sekularna država i crkva može da se izjašnjava o javnim poslovima, ali nema pravo da utiče na zakonodavne projekte i na parlamentarne stavove. Mi, kao civilno društvo, možemo da pitamo državu, da pitamo političare i političarke, institucije koje su odgovorne pred nama, građanima i građankama, da li oni prihvataju ili ne takve tendencije crkve. U stvari, osnovno pitanje je zašto vlasti, zašto ministarstvo prosvete, prihvata takve stavove, zasto krši ustavni princip odvojenosti crkve od države? Zašto se crkvenim velikodostojnicima ustupa prostor u političkom procesu?
U razgovoru koji je otvoren posle izlaganja, učestvovalo je više prisutnih na ovom panelu.
