Panel - Preteći znaci fundamentalizma

PRETEĆI ZNACI VERSKOG FUNDAMENTALIZMA, KONZERVATIVNIH I RETROGRADNIH TENDENCIJA U BIVŠOJ JUGOSLAVIJI

Panel diskusija održana u Novom Sadu, 23. aprila 2004. u organizaciji Žena u crnom, Beograd i Ženskih studija »Mileva Marić-Ajnštajn« iz Novog Sada

Moderatorke panela: Marija Perković i Adriana Zaharijević

Učestvovale/i su aktivistkinje i aktivisti iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srbije.

Marija Perković, aktivistkinja Žena u crnom, Vrbas


Mesec dana nakon konstituisanja nove Vlade imamo utisak da dolazi do restauracije prethodnog režima, kako ulaskom u Vladu SPS-a tako i jačanjem desničarske Srpske radikalne stranke (SRS) u Srbiji. Već nakon izbora 28. decembra 2003. upravo te noći dolazi do nacionalističkih eskalacija u Subotici, a kasnije i u drugim gradovima širom Vojvodine. Tokom marta dolazi do eskalacije nacionalističkih sukoba na Kosovu, a u znak odmazde u Beogradu i Nišu su spaljene džamije. Tada se donosi zakon o finansiranju haških optuženika i njihovih porodica, kao i dekret o plaćanju sveštenika koji čuvaju srpske manastire na Kosovu, itd.

Nakon 5. oktobra 2000. kada smo mislili da će se prekinuti sa dotadašnjim retrogradnim tendencijama, predsednik Koštunica odlazi u Hilandar i onda sve ono što je Milošević tajno mislio, a Šešelj javno zagovarao i izjavljivao postaje legitimno kao volja naroda, kao normalna stvar. A i ulice su bile naše dok smo solidarno šetali nadajući se demokratskim promenama. Sada su na ulici desničarske snage protiv kojih smo se borili do 5. oktobra verujući da se one ne mogu vratiti. Na žalost, poslednjih meseci vidimo da nacionalističkih ispada širom Vojvodine ima više no ikada, nadam se da ćemo danas naći snage da govorimo o tome. Sem toga, poslednja istraživanja agencije SKAN pokazuju da građani/ke u Srbiji najviše veruju Srpskoj pravoslavnoj crkvi – SPC (68%), na drugom je mestu vojska, dok Haškom tribunalu veruje svega 4% građana/ki. U Vojvodini je nedavno jedno istraživanje uradilo Izvršno veće Vojvodine i pokazalo se da preko 30% srednjoškolaca/ki ne želi da ima bilo kakve kontakte sa drugom nacijom, a Hrvate i Albance ne žele ni da vide kao turiste u Novom Sadu. Sve se ovo dešava u multietničkoj Vojvodini!


Adriana Zaharijević, aktivistkinja Žena u crnom, Beograd

Premda je rat završen, nacionalističko-militaristički mentalitet je i dalje dominantna kulturna matrica. Na prmer, politika nataliteta direktno je pod uticajem SPC, a omladinske organizacije različitih ogranaka koje se pozivaju na pravoslavlje, svojim delovanjem i uticajem dovode u pitanje ženska ljudska prava, a posebno reproduktivna i seksualna prava.

Novi sistem vrednosti zasnovan na korpusu konzervativnih, desničarskih ideja doveo je do toga da su se prve na udaru našle žene, tako da predlog zakona o abortusu početkom devedesetih godina umalo što nije prošao. Zajedno s odbacivanjem ideje »komunizma, titoizma i bratstva i jedinstva«, te vraćanjem »izvorno srpskim tradicionalnim vrednostima« Miloševićevo je koketiranje sa različitim ustanovama, ideološkim korpusima i simbolima, zajedno sa ratnom mašinerijom, militarizmom i otvorenom nacionalističkom politikom crkve oduzelo ženama prava i slobode koja su dotada osvojena. Ako ne de jure, sigurno de facto. Srpska pravoslavna crkva (SPC) je tu imala značajnu ulogu u promovisanju »tradicionalnih vrednosti«, apelujući na vraćanje žene u »privatnost«, u kuću, i slaveći njenu ulogu isključivo kao majke (majke vojnika i ratnika) i kao čuvarke tradicije.

Abortus je utoliko postao goruća tema. Kao osnovno reproduktivno pravo žene, abortus biva ugrožen retorički, medijski, politički. Poslanice patrijarha Pavla (božićne i uskršnje) obiluju stigmatizovanjem pacifista i »neodgovornih majki« koje »nisu rodile dovoljno sinova«. SPC takođe osuđuje ginekologe i ginekološkinje, kao i medicinske sestre koje obavljaju abortus ili asistiraju pri obavljanju abortusa.


Sanda Malbaša, aktivistkinja CESI-ja (Centar za edukaciju i savjetovanje), Zagreb

KLERIKALIZACIJA DRUŠTVA U HRVATSKOJ OD POČETKA DEVEDESETIH

Od 1990. na ovamo ima mnogo primera kako je crkva svojim fundamentalističkim uticajem delovala u Hrvatskoj. Nisu to radili samo neki fanatici nego važni, čelni ljudi crkve, a uz prećutnu dozvolu i blagonaklonost vlasti. Kada je HDZ bio na vlasti, crkva je bila veoma prisna sa njima, ali ta prisnost je ostala i nakon smene HDZ-a. Hrvatska je tada potpisala ugovor sa Vatikanom kojim crkva dobija posebno povlašćen položaj u državi. Tada se uvodi i veronauka u škole, crkva dobija povraćaj imovine, država odvaja i sredstva za finansiranje crkava, kao i mnoge druge pogodnosti. Tih 90-tih godina crkva je ta koja nameće svoje vrednosti kao univerzalne. U takvim okolnostima, nakon rata i osiromašenja, država je manje izdvajala za zdravstvenu zaštitu, što je umnogome pogodilo žensku populaciju. Prioritet je bila obnova i u tom kontekstu se mnogo govorilo o lošoj demografskoj situaciji u Hrvatskoj. 1992. god. pri Ministarstvu obnove imenovan je za demografsko pitanje Anto Baković, franjevački klerik, poznat kao sejač mržnje. Njegov glavni program je bio stvoriti jaku jednonacionalnu državu u kojoj Hrvatice treba da rađaju male Hrvate da bi se očuvao nacionalni identitet. Prvi lekovi skinuti sa liste su bili kontraceptivi, abortus nije bio zabranjen, ali su žene celu platu izdvajale za abortus. Lekari su imali pravo da se pozivaju na prigovor savesti kada je u pitanju abortus, tako da nisu radili u zvaničnim institucijama nego su privatno punili svoje džepove novcem zarađenim na abortusima. U Puli i Splitu nisu uopšte rađeni abortusi.

Pokrenuta je i inicijativa da se abortus kriminalizuje. Zagovornici ove inicijative su bile desne snage, katolički fundamentalisti pa čak i neke NVO. Dobili su ogroman publicitet u medijima. Održavani su okrugli stolovi bez žena. Preporuka je bila da svaka žena pre abortusa ode kod svećenika. Došlo se do podatka da su žene abortirale 180.000 nerođenih Hrvata.

Šta smo mi uradile tada? Nas 25 grupa je skupilo peticiju 20.000 žena da se ne slažemo da idemo kod svećenika, nego da se posavetujemo sa svojim lekarom i uspele smo.

Posebna je priča o filmu "Nijemi krik" koji se prikazivao na časovima veronauke u školama, gde se gleda sam čin abortusa, učenici ne mogu da napuste projekciju i ako im nije dobro.

Sada kada hoćemo u EU mnogo toga se našminkalo, usklađuju se zakoni sa zakonima EU, ali crkva se i dalje ne predaje.


Zilha Šiljak, Međunarodni multireligijski i interetnički centar, Sarajevo

ŽENA JE ZA FUNDAMENTALISTE MAŠINA ZA RAĐANJE A NE INDIVIDUA

U BIH je uticaj crkava i islamske verske zajednice takođe značajan, ali nema tako drastičnih primera kao recimo u Hrvatskoj. To je verovatno zbog toga što smo pod međunarodnim protektoratom, pa nije bilo posebnih državnih programa gde bi verske zajenice mogle doći do izražaja. Svakako da su sve tri religije patrijarhalne, a i značajan je uticaj koji dolazi kako iz Srbije tako i iz Hrvatske. U BIH je žena svakako diskriminisana. To je običajna tradicija koja tačno određuje mesto žene kako u porodici tako i u javnom životu. Takva je i islamska porodica, postavljena na patrijarhalnim osnovama koja muškarcu produžava dominaciju u svim sferama kako porodičnog tako i javnog života. Žena i žensko telo su uvek bile poligon za pokazivanje moći. Svaki pokušaj da se to menja nailazi na otpor fundamentalista. Takva pojava je naročito izražena u poslednjih 30 godina od Iranske revolucije.

Devedesetih godina nakon izbijanja ratova položaj žena se pogoršava, jačanjem nacionalizma žena se afirmiše kao majka nacije, ona nije individua, ona mora da rađa za naciju. Ove tendencije su došle iz Srbije i Hrvatske i trebalo je da se muslimanske žene takmiče sa ostalim ženama u broju rođene dece. Tada je bilo čudnih izjava zvaničnika kako iz politike tako i iz islamske zajednice koji su vršili pritisak na žene da rađaju. Tokom rata bilo je dosta silovanih žena, one nisu dobile moralnu podršku od islamske verske zajednice nego su proglašavane heroinama. Tokom svih ovih godina religija i nacija se stalno prepliću.

Nakon rata nije bilo kampanje protiv abortusa, ali je bilo istupa islamske verske zajednice u čijem sklopu rade veoma aktivno mnoge grupe koje svako veče možete videti na TV-u. Te grupe su aktivnije od ženskih grupa.


Ksenija Forca, Žene u crnom, Beograd

ABORTUS, SRPSTVO I PRAVOSLAVLJE

Nakon 5. oktobra kada na vlast dolazi Koštunica, crkva dobija veliki značaj u Srbiji. Srpska Pravoslavna Crkva (SPC) postaje deo obrazovnog sistema, verski rituali se izvode u javnim ustanovama kao sto su bolnice, škole, prostorije u kojim se sastaju određene stranke, itd., čime se krši sekularnost države. SPC tako dobija ogroman prostor delovanja i širenja svojih učenja, osnivaju se klero-nacionalističke organizacije: «Obraz», «Sveti Justin Filosof», «Dveri Srbske», koje imaju veliki uticaj u društvu a podržane su od strane političke, crkvene i, kako se to kaže, intelektualne elite. Kao rezultat ne samo toga možemo videti mlade ljude na ulicama kako uništavaju i/ili spaljuju sakralne objekte drugih religija, zavisno od povoda. Naravno, ove klero-nacionalističke snage su jačale svih godina pod režimom Slobodana Miloševića, sada samo još više šire svoju političku moć.

Jedno od jako važnih učenja koje SPC (i ne samo SPC, u ovome bi se mnoge religije mogle ujediniti) promoviše jeste da je abortus ubistvo. Treba pomenuti da patrijarh Pavle kao glasnogovornik SPC ne propušta priliku da u poslanicama «opomene» žene da je abortus čin ubistva i da ih podseti da to ne rade. Takođe, treba pomenuti da je ista ta SPC blagosiljala «srpske» ratnike, silovatelje, ubice tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije.

Crkva kao institucija, posebno njeni fundamentalisti, pokušavaju da zadobiju političku moć kako bi kontrolisali živote svih, a pre svega žena i uglavnom deluju u sferi morala, porodice, seksualnosti i reprodukcije.

Mitovi o abortusu

Pod pretpostavkom da je Bog stvorio sve i da se večno brine o poretku stvari, «o svakoj travci, pa tako i o ljudima» i zna šta je dobro za svakog od nas, borci protiv abortusa «argumentuju» na sledeći način:

Fetus je ljudsko biće, tj. ličnost – ljudsko biće se postaje začećem, a ne rađanjem.

Ovde se fetus potpuno izjednačava sa živom osobom, u odnosu na osobu koja je trudna izgleda kao da su u pitanju dva potpuno različita tela. Stvara se slika da fetus ne zavisi od žene koja je trudna, već da žena koja je trudna predstavlja samo jedan provodnik za hranjive materije fetusu devet meseci. Naravno da fetus potpuno zavisi od volje i života žene. Što se tiče crkve žena je u trudnoći važna samo kao taj provodnik, njene emocije, njeno socijalno stanje i njen život kao realne osobe uopšte se ne uzima u obzir.

Fetus je živi organizam koji ne može da se brani. Ovom rečenicom se uglavnom nastoji da izazove osećanje sažaljenja i predpostavljam krivice kod osoba koje žele ili su već abortirale i osuda od ostalih.

Abortus je nasilni prekid trudnoće, «argument» koji je praćen detaljnim opisivanjem abortusa kao komadanje deteta u utrobi, pa potom izvlačenja delova istog iz žene. Uobičajeni trik koji se provlači kroz tekstove protiv abortusa jeste opisivanje abortusa kao «seckanje živog deteta», bez obzira što postoje razni načini vršenja abortusa i što se oni obično sprovode dok fetus ni nema oblik koji smatramo ljudskim.

Abortus je deo vrednosnog sistema «novog svetskog poretka» koji izmišlja ljudska i ženska prava i slobode i time udara na porodicu, i sve tradicionalne vrednosti nacije. Abortus je deo jedne šire teorije zavere, to je samo još jedan način na koji tvorci tzv. novog svetskog poretka žele da vladaju svetom i da ih bude sve više. Sve počinje sa levičarima tj. Marksom, koji su izneli tezu da je Boga izmislio čovek, i napravili diskontinuitet sa dotadašnjim načinom mišljenja. Tvorci pomenutog poretka su uglavnom Jevreji, ali i izdajice svoga naroda i zavedeni (zavisi ko je autor teksta i gde živi), levičari na čelu sa Marksom, humanisti i naravno feministkinje, a svi oni zajedno ateisti-tj. satanisti. U Srbiji to su još i Romi, Hrvati, Albanci, Muslimani, lezbejke i kako oni kažu homoseksualci itd., svi za koje smatraju da mogu biti ne-pravoslavci, jer je vera i nacija po njihovom mišljenju isto, ili pak narušavaju ideju tradicionalne pravoslavne porodice. U knjizi Abortus –još jedna humanistička vodenica smrti (izdao IHTUS) ukoliko je citirani lekar Jevrejin, to je u fusnoti obavezno navedeno.

Argumenti za abortus kao što su nezaposlenost, siromaštvo, nedostatak stambenog prostor, kao i karijera umesto materinstva deo su vrednosnog sistema novog svetskog poretka koji stavlja «čoveka» u ulogu Boga. Uz ovakve argumente se još navodi da Bog ima plan za sve i ako je žena trudna to znači da Bog ima plan za nju i da ona treba da rodi, bez obzira, i ako nema gde da živi; SPC optužuje žene da "ignorišu" materinski instinkt i biraju karijeru zato što su sebične i kao što smo već rekli zavedene idejom da je centar svega «čovek» a ne Bog.

Abortus je ubistvo nacije. Ovim se pozivaju sve zavedene i zavedeni da prekinu sa abortusima jer je Srba i pravoslavaca sve manje. Ova rečenica je vrlo eksplicitna u desničarskim tekstovima, ali često se u raznim medijima pojavljuju ne tako eksplicitni sadržaji koji nose ovu poruku.

Novi način prinošenja žrtve Đavolu. Kao što sam već pomenula svi koji su ne-vernici/ce (ovde se može čitati i kao ne – pravoslavni/e) bilo da se izjašnjavaju kao ateisti ili ne su automatski protiv boga a to znači da (vodeći se dobro poznatom logikom ako nisi sa nama onda si protiv nas tzv. «ili – ili» politika) veruju u đavola i onda tu nastavljaju sa teorijama zavere u koje ne želim ovde da ulazim, ali je važno da se koriste postojećim predrasudama u društvu, fantastikom horor filmova, emotivnim ucenjivanjem i manipulacijom.

Pravo žene da raspolaže svojim telom

Ono što je ključno u ovim tekstovima jeste da abortus nije samo ubistvo živog bića, već da je to udar na naciju, na veru, na natalitet, na moral društva itd. Svi ovi mitovi koje promovišu glasnogovornici SPC-a i klero-desničarskih organizacija u skladu su sa idejama populacione politike sa ciljem da podstaknu žene da rađaju za potrebe države, nacije, rase, klase, vere. Ovakva vrsta pronatalitetne populacione politike koristi se mehanizme emotivnog ucenjivanja, zaplašivanja, bazirana je na već postojećim predrasudama, a u društvu kao što je ovo ima sjajnu bazu. Plašim se da je pitanje vremena kada će represivne mere ove politike postati zvanični zakoni.

Zajedničko u tekstovima SPC-a i desničarske omladine vezano za ženu:

Žena kao subjekat ne postoji
Njeni interesi ne postoje, to su interesi nacije, države, crkve ...
Njeno telo pripada naciji, državi, crkvi, mužu, fetusu, detetu, samo ne njoj...

S obzirom da je patrijarhat dominantan vrednosni sistem u crkvenim učenjima kao i tekstovima klero-nacionalista, potpuno je jasno da je ženina uloga na zemlji i u društvu da bude majka i služavka porodici. Zakoni koji zabranjuju abortus vraćaju žene u njihove tradicionalne uloge majki i dadilja, definišu ih preko reproduktivnih sposobnosti a u isto vreme osporavaju važnost žena za učešće u politici, ekonomiji, društvenom i kulturnom životu društva. U proglasu Sestrinstva Manastira Sv. Stefan Lipovac kažu «Što se same žene tiče, njena istinska sloboda zapravo i nije ugrožena zabranom abortusa. Slobodu svoga bića ona bi najbolje ostvarila upravo zaštitom detinjeg života. Tako bi ona štitila ono božansko opredeljenje ženskog tela od Boga dato ženi, da rađa i samo time išla evanđelskim putem spasenja.» Zaključak je jasan, postoje dve uloge za ženu po učenjima SPC-a, jedna je da rađa u crkvenom braku, druga je bude monahinja.

Brojne međunarodni konvencije garantuje ženama pravo na zdravlje, i svaka država je dužna da građanima i građankama obezbedi kvalitetne, dostupne, potpune i sigurne zdravstvene usluge. Na žalost, stvarnost je veoma daleko od usvojenih rezolucija.

Abortus je u ovoj zemlji legalizovan 1952. godine, ali je u čak i u vreme SFRJ bio jedina medicinska intervencija koju su naplaćivali. I to je bio vid kažnjavanja žena. Situacija je danas neuporedivo teža: žene i dalje plaćaju abortus u državnim bolnicama, uslovi u njima su katastrofalni i još su izmislili procedure koje ohrabruju žene da zadrže dete «po svaku cenu». Abortusi po privatnim klinikama su jako skupi, većini žena nedostupni, takođe ovi abortusi često nisu zvanično zabeleženi i mogu se tretirati kao nelegalni, uglavnom se odigravaju kao na pokretnoj traci i ne uzimaju se u obzir ženini strahovi. Poslednje reforme u zdravstvu (ovo se ne odnosi na privatne ordinacije) omogućavaju ženama besplatan abortus u slučaju da je silovana (uključujući incest), da je ugroženo zdravlje budućeg deteta i/ili žene, a u slučaju da su u pitanju socijalno-ekonomski razlozi onda ona mora da plaća i za sada to nije velika suma. Ovde postoji više problema: osim što je očigledno kontradiktorno da žena koja odlučuje da abortira jer npr. nema novca i uslova da rodi mora da plaća, ovakav pristup implicira moralistički/osuđujući stav i ugrožava autonomnu odluku žene i njeno pravo na abortus. Reproduktivna prava podrazumevaju pravo žene da samostalno odlučuje da li će imati decu ili ne i kada, bez obzira na nacionalnost, klasu, rasu, starosno doba, religiju, invaliditet, različitost, seksualni izbor ili bračni status – u ekonomskim, socijalnim i političkim uslovima koji će omogućiti donošenje odluke.

Milioni žena abortiraju i u slučajevima kada je abortus nelegalan. Takođe i smrtnost žena je ogromna prilikom nelegalnih abortusa. Kada su suočene sa neželjenom trudnoćom siromašne žene u zemljama gde je zabranjen abortus obično same provociraju abortus ili odlaze kod osoba koje vrše abortuse bez završenog bilo kakvog medicinskog kursa. Ovo povećava rizik po zdravlje, i žene ako prežive ovakav abortus kasnije trpe posledice. Nelegalan abortus znači legalnu smrt žena. SPC ne želi da prihvati i sagleda iskustva žena, naprotiv.

Žene naravno ne odlučuju da abortiraju iz zadovoljstva i abortus je samo jedan od načina za prekid trudnoće. Ono što je jednako važno jesu dostupna kontraceptivna sredstva i seksualno obrazovanje. U Srbiji se pak, u skladu sa fantastikom horor filmova, smatra važnijim da mladi ljudi u zvaničnim školama budu upoznati sa nemogućnošću ljudskog razuma da shvati tajnu svetog trojstva na časovima veronauke, nego sa svojim telima, polnim organima, načinima da se zaštite od polno prenosivih bolesti i neželjene trudnoće a posebno ne o reproduktivnim pravima koja se odnose na žene ...

Zbog svega ovoga mislim da je važno da kada govorimo o abortusu imamo holistički pristup ženskom zdravlju, a u borbi za reproduktivna prava uvek imamo u centru interese žene.


Boban Stojanović, aktivista Žena u crnom i Mreže za prigovor savesti, Beograd

RETROGRADNE TENDENCIJE KOD MLADIH

Pre nekoliko dana jedna devojka u gradskom autobusu objašnjavala je svojoj majci kako su na nekom času imali simulaciju dva oblika porodice: moderne i tradicionalne. Objašnjavala je tom prilikom veoma precizno šta koji model nudi, da bi na kraju konstatovala da joj se više dopada tradicionalna porodica jer se lepo vidi ko je ko, ko je muškarac, a ko žena, ko je otac, ko se deca. Ne bi bilo čudno da je to izgovarala u pravoslavnom kodeksu čedne devojke, smerne i mile, već je to govorila jedna veoma alternativno obučena cura, sa nekoliko minđuša u uhu, sa gomilom narukvica i drečavo zelenom torbom. Da sam je sreo na ulici, poverovao bih da je ona predstavnica Druge Srbije, ne samo politički korektnije, već i mnogo alternativnije i manje tradicionalne. Međutim imao sam predrasudu da ono što je ona spolja pokazuje ono što je iznutra i da Drugost ima i svoj vizuelni momenat po kome se neki ljudi mogu prepoznati. Međutim ljudima na prostoru Srbije, ali i skoro na svim prostorima bivše Yu, ne nedostaju oni idoli i idolkinje koji će im promovisati lude modne stilove i načine na koje se može biti šatro individualan/na. Međutim, kada ti isti mladi ljudi počnu da razmišljaju o nekim stvarima, za koje se može reći da su politički važne, brojna pitanja koja se nameću, sasvim logično traže odgovor. Sticanje određenih političkih mišljenja veoma često se dobija iz okruženja, bez neke posebne namere da se na neko pitanje nađe nužan odgovor, pa nije čuditi se kada mladić od 19 godina kaže Hrvate treba pobiti, Kosovo je srce Srbije, pedere u logore... a da ga pitate odakle mu ta informacija, možda bi odgovor bio grafit sa obližnjeg zida. Upravo u toj bezazlenoj svakodnevnici leže brojni odgovori na pitanje zašto posle svega što se ovde dešavalo mladi neguju neke od retrogradnih ideja, Odgovor nije samo na pomenutom zidu, već se može tražiti u brojnim nametnutim trendovima koji spadaju u promotivnu kampanju novog nacionalnog identiteta. Naime, ratovi na teritoriji bivše SFRJ mogu se okarakterisati kao ratovi etniciteta. Iz tih ratova bilo je važno stvoriti nove i zdrave nacije pa tako i neku novu srpsku naciju. Za stvaranje takve nacije pored dobrovoljaca koji su želeli da krv proliju na srpskoj zemlji za srpsku ideju, bilo je važno stvoriti nove generacije mladih Srba i Srpkinja koji će osvetlati obraz Srpstva, opravdati ratove, opravdati svu mržnju koja se plasira od strane intelektualno-fašističkih pozicija jer ko može da poveruje mladima i njihovom nacionalizmu, ako već kažemo da vladika Atanasije preteruje.

Glavni promoteri nazadnih ideja su SPC i mnoštvo desničarskih klero-fašističkih nastrojenih stranaka i organizacija koje se, uz blagoslov i podršku, infiltriraju upravo na onim mestima identiteta koji su najranjiviji: identitet pripadanja i osećanja usamljenosti, zaštićenosti i sigurnosti. Biti isti/a znači sigurnost. Pripadanjem velikoj grupi ljude stiče se sigurnost. Ideja sigurnosti ovde je važna zato što ona obezbeđuje svakodnevnu egzistenciju, i pripadnost grupi iz tog razloga nije isto što i pripadnost grupi zarad neke ideje.

Koji principi podrazumevaju pripadnost takvoj grupi?

Glavni princip je patriotizam koja podrazumeva spremnost da se živi i gine za svoju otadžbinu i da se poštuju nacionalni autoriteti: u sklopu države sve državne institucije gde naravno spada i Crkva. Ona je posebno važna, jer se ona odražava na suptilni deo ličnosti, na onaj deo sa kojim se često borimo iznutra: emocije i osećanja, ispravno-neispravno, moralno-nemoralno, individualno-kolektivno... Crkva iz te pozicije predstavlja autoritet koji kontroliše emocije, moralnost i vrednost promovišući ih kroz principe ispravnosti, pripadnosti, tradicije često u istorijskom konteksu opstanka srpskog naciona vekovima unazad. Sve te ideje imaju za cilj da opravdaju ratne zločine i podstiču sumnju u sve što je Drugo i Različito, bilo da je u pitanju druga nacija, vera, seksualna orijentacija, političko mišljenje i slično, a takva sumnja je odličan sistem za kontrolisanje i manipulaciju velikom grupom ljudi.

Koje su to retrogradne tendencije?

Pre svega to su: nacionalizam i klerikalizam. Oni pretstavljaju dva najvažnija činioca koja, imputirana kroz različite institucije države, doživljavaju svoj revival i to u najstrašnijem mogućem smislu.

Novi srpski nacionalizam je institucionalizovan: to se može videti u uvođenju veronauke u škole, kroz rad Srpske akademije nauka i umetnosti, u udžbenicima istorije ali i u obasutosti prodavaca stvarima kao što su: Pravoslavni bukvari, vaskršnje slagalice i slične sitnice, dok su malo starijima na raspolaganju brojne omladinske organizacije kao što su: Sveti Justin Filosof, Obraz, Dveri Srpske i druge koje okupljaju pretežno populaciju studenata/kinja, onu populaciju koja treba javnosti da pokaže pravo lice Srbije. Studenti, kao napredni mladi ljudi kojima se veruje, predstavljaju budućnost zemlje, samim tim budućnost nacije i sasvim je logično da se u njih uzdaju njihove porodice, uže i šire familije, komšije, drugovi/rice. Postoji nekoliko veoma važnih odrednica na kojima se temelje ideje, a to su:

Crkva veoma precizno propisuje kako treba da se ponaša i izgleda devojka tj. žena a kako mladić. tj. muškarac, pritom vodeći računa da se sankcionišu određeni prestupi: tako dobijamo kampanju crkve protiv abortusa, veštačke oplodnje, ravnopravnosti polova, gejeva i lezbejki, seksualnih sloboda, žena koje odluče da rode van braka, protiv onih koji nisu udati i oženjeni (pre nekoliko godina vodila se kampanja da se uvedu porezi za neudate/neoženjene), propagiraju da se žene pokrivaju pri ulasku u crkvu, imamo nedovoljno dobre sinove i kćeri, stimulisanje rađanja, kvalitete kao što su: čednost, smernost, vernost, odanost, hrabrost, ćutanje...

Mladima se kroz nacionalizam nudi školski primer militantnih vrednosti i vrednosti rodnog žrtvovanja: autoritarnost, hijerarhija, odnos podređenosti/nadređenosti i mačizam koji se ogledaju u patrijarhalnom odnosu prema muškarcu, u izjednačavanju autoriteta Boga na nebu, muža u kući, davanja vrednosti odnosima pozicije moći, hijerarhije i vlasti. Odnos vojske i Crkve je zabrinjavajući. Ove dve institucije podržavaju i opravdavaju jedna drugu, što se najeksplicitnije odražava kroz opravdavanje ratova, ratnih zločina i zločinaca i kroz neprestano propagiranje njihove organske povezanosti. Takođe, tu su i neki veoma tradicionalistički momenti kao što je pristajanje na vernost ratniku tj. dečaku koji je u vojsci, jer neverovatno je koliko devojaka smatra sebe vrednijom ako ga čeka dok je u vojsci. To ima jedan simbolički značaj, saučestvovanja u odbrani zemlje, ona ne sme da razočara ratnika jer je on taj od koga njen život zavisi. Neke od ovih stvari zvuče gotovo nestvarno, ali one su postojeće i zato se ovde govori o retrogradnosti.

Nasilje prema Drugima i Različitima je jedan od veoma vidljivih posledica podržavanja ideje nacionalizma i klerikalizma: 2001. godine posle prvog Pride-a u Beogradu, Atanasije Jeftić konstatuje da je prebijanje ljudi na ulici za nešto dobro, to je ujedinjenje zdrave srpske omladine partizanovaca i zvezdaša koji su tukli gejeve i lezbejke tj. nezdravi deo Srbije. Kada su nedavno zapaljene džamije Amfilohije je pozvao na razumevanje srpske mladeži, jer "deci je žao što im ruše svetinje pa su ljuta". Veoma je važan i momenat koji propagira telesno i mentalno zdravlje kao osnovu nacije i isključivanja onih koji ne mogu da ispune potrebe tako kontrolisanog društva.

Uniformnost podrazumeva, pre svega, nepristajanje na različitost. Ona može biti veoma opasna jer se podrazumeva jedan obrazac u okviru našeg naciona ili grupe, već tu istu sliku podrazumevamo unutar druge grupe. Tako se vade koreni, tradicija trudimo se da budemo dobri, pošteni, iskreni, bogougodni i sve što krasi jednog mladog i zdravog Srbina. Kako ne mogu svi biti prvi, a naša grupa je uvek bolja od druge, onda smo i mi malo bolji od drugih, tj. imamo višu vrednost. Tako sve što se ne uklapa u jedan obrazac, automatski isključuje drugi. Uniformnost je jedan od važnih razloga zašto mladi ljudi isključuju Različitost, i neretko se dešava da nekoga prebiju na ulici jer je samo malo drugačije obučen.

Kontrolisanje kroz društvene predrasude: kroz promovisanje određenog sistema vrednosti, pojačavaju se presrasude, a mladi ljudi koji su u fazi intenzivnog preispitivanja svojih političkih stavova, seksualnosti, Drugosti, istovremeno traže veliki broj novih informacija koje će ih usmeriti i dati im neka objašnjenja. Na žalost ono što je mainstream je Vladika Nikolaj Velimirović i kampanja, koji nam se smeškaju iza svakog ćoška i nude nam odgovore o Jevrejima, Holokaustu, ljudskim pravima, kapitalizmu, homoseksualnosti, gresima i širok spektar drugih informacija.

S obzirom na veoma crnu sliku koju nam pokazuju retrogradni trendovi među mladim ljudima u Srbiji, teško je dati bilo kakav konkretan predlog za njegovo rešavanje. Veoma je važno da svi koji percipiramo i osećamo refleksije takvih tendencija, budemo spremni da javno govorimo i osuđujemo ih. Kao predstavnici/ce civilnog društva moramo da se uzajamno podržavamo i ohrabrujemo kako bismo stvorili/e jedan prostor poverenja u koji mogu da uđu one osobe koje civilne vrednosti osećaju, ali se sa njima teško snalaze u društvu. Takođe, veoma je važno da budemo spremni na samokritiku i kritiku unutar naših krugova, jer se isuviše često tapšemo po ramenu, divimo se silnim centrima i organizacijama za ovo ili ono, ali veoma često na direktan ili indirektan način podržavamo neke momente koji ne promovišu civilitet, a koji više promovišu elitizam i ekskluzivnost. Upornost i strpljivost su veoma važni faktori u angažovanju na izgradnji civilnog sektora jer je to jedan veliki i dugotrajan proces.


Slobodan Sadžakov, Filozofski fakultet, Novi Sad i Evropski pokret u Srbiji

FUNDAMENTALIZAM U SRBIJI

Današnja Evropa nastala je na osnovu procesa sekularizacije. Prva fundamentalna odrednica u procesu sekularizacije bila je eksproprijacija crkvene imovine u feudalnom poretku Crkva je posedovala jednu trećinu imovine/, zatim procesi obrazovanja i razvoja društva i treće, o čemu ću više govoriti, razdvajanje Crkve od države. Ovi procesi doveli su do toga da je religioznost postala pitanje privatne slobode, vlastitog uverenja i izbora, pitanje osnovnog ljudskog prava. Ta prava su regulisana Ustavom koji daje slobodu izbora verovanja, a takođe i neverovanja. Moderan svet priznaje pravo na različitost. Poštuje se svaki identitet i postoji maksimalna tolerancija prema Drugosti, kako se danas kaže, dok je fundamentalizam jedno insistiranje, obično sa pozicije desničarskih, plemenskih i patrijarhalnih struktura, na isključivo jednom identitetu, nametanje tog identiteta kao istinitog, pravog i jedino mogućeg. To je primitivni i neosvešćeni vid reagovanja na sve ono što donosi građansko društvo. To je jednostavno negiranje principa kojim je krenuo tok evropske civilizacije i svega onoga što su vrednosti modernog Zapada.

Postavlja se pitanje: Kako se suprotstaviti svemu tome, šta mi vidimo, šta sve nose moderne tendencije društva? Nasuprot tendencijama da se kod nas izgradi građansko društvo, fundamentalisti pokušavaju da afirmišu koncept anahronih nacionalnih država Balkana, s insistiranjem na jednoj naciji, na jednom nacionalnom interesu, jednom vođi, jednoj Crkvi, na sabornosti, jedinstvu, a to potire i samu mogućnost da se poštuju drugačiji interesi, pre svega pojedinačni ljudski interesi, kao i mogućnost da se slobodno dođe do svog identiteta. Tako iza monopola jedne nacije, jednog vođe, jedne Crkve, bujaju pljačka, nacionalizam, dominacija Crkve. Za razliku od crkve u modernom društvu koja nema mogućnosti da na osnovu nekog svog povlašćenog položaja utiče na formiranje politike u državi, verski fundamentalizam iskazuje se kao neprestani prelazak SPC u sferu države. Crkva koja deluje na fundamentalistički način vrši preko svojih vernika neprestani uticaj na javno mnjenje, nastojeći da kreira državnu politiku. Konkretno imamo npr. problem sekti koji se stalno poteže kao ozbiljan državni problem. Ja mislim da je taj problem marginalan i da se njime treba baviti krivični zakon. SPC ima monopol da određuje koje su vere "prave", iako su u građanskom društvu sve vere po definiciji prave, samo ako počivaju na slobodnom izboru pojedinca i ne krše zakon. Kod nas nisu problem sekte već srpski nacionalizam, koji prožima sfere javnog, kulturnog i političkog života u društvu.

Kakva je uloga SPC u tom organizovanom ludilu koje se zove srpski nacionalizam, a koji i danas traje na čelu s ovim političkim frankenštajnom? Ona je velika, a obeležena je primitivizmom, anahronizmom i nacionalizmom. Kada su u pitanju visoki sveštenici SPC mi imamo jedan potpuno neopravdani respekt da kritički govorimo o njima, pa govorimo u rukavicama, dok oni ne biraju sredstva kada politički utiču na ovo društvo. Većina sveštenika SPC nisu sveštenici već političari i tako nastupaju javno. Mi bismo, dakle, morali da imamo potpuno pravo da se prema njima ponašamo kao prema političarima i da ih kritikujemo. A pitanje je koliko je SPC hrišćanska ako se tako ponaša, da i ne govorimo o osvešćavanju kockarnica, trgovinskih centara, prostorija političkih stranaka itd; koji su to principi i kanoni hrišćanstva?

Verski fundamentalizam jeste sve ono što želi da u društvu i državi nametne svoj duhovni monopol. SPC obilato koristi svoje privilegije i mogućnosti, potpuno bez mere, i to je ono na šta svi moramo biti spremni. Čini se da će doći će do velike radikalizacije našeg društva i mi bismo ovde mogli tumarati kao nekakvi glineni golubovi za odstrel od strane fundamentalista. Zbog toga moramo napraviti dobru strategiju za zajedničko delovanje svih segmenata civilnog društva protiv narastajućeg fundamentalizma.


Jelka Kljajić- Imširović, Beogradski ženski lobi, Beograd

SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA –RAT–SUOČAVANJE S PROŠLOŠĆU

Ja ću govoriti o fundamentalizmu SPC. Da je ovde sada neki visoki pravoslavni zvaničnik, rekao bi mi da sam ja jedna obična neznalica, jer oni fundamentalizam isključivo vezuju za islam, znači srpski fundamentalizam dakle uopšte ne postoji. Mene bi proglasili ateistkinjom, tj. kako i u školama objašnjavaju, nekoga ko ne samo da ne veruje u Boga nego radi protiv Boga.

Matrica delovanja SPC početkom 80-tih je svetosavski nacionalizam, a kod uticajnih teologa i u crkvenim knjigama koristi se izraz organski i jevanđeoski nacionalizam. Koji su to principi? Jedan narod, jedna Crkva, jedna Država. Drgi princip na kom deluje SPC je trojični, domaćinski princip: otac-domaćin, kralj-car-država i Bog vaseljenski. Te principe je usvojila SPC na Vidovdan 1989. godine, na već nama poznatom skupu. Taj svetosavski nacionalizam bio je važan faktor za raspirivanje nacionalne mržnje i prethodio je izbijanju ratova na ovim prostorima. Patrijarh Pavle, koji važi za umerenijeg jerarha, opravdavao je sve ratove i govorio da su oni pravedni i odbrambeni. Kada su ga jednom prilikom novinari upitali da li postoji hrišćanska podela na pravedne i nepravedne ratove, on je odgovorio da se i na nebu vode ratovi i da je odbrambeni rat Hristova reč. Treba istaći da SPC nikada nije osudila nijedan rat, da bi nakon bombardovanja izjavio da smo se mi branili, ali da smo mogli i drugačije da postupimo.

Milošević je tokom svoje vladavine često dolazio u sukob sa SPC, ali je zato crkveni kler imao dobre odnose sa rukovodstvom Republike Srpske (Karadžić, Mladić). Biljana Plavšić je bila Kosovka devojka, a kada se udaljila progasili su je »histeričnom babom«. Važno je napomenuti da su Atanasije Jeftić i Amfilohije Radović govorili o ratu u Bosni, tvrdeći da se tamo brani pravda i duša celoga sveta.

Kada su u pitanju ratni zločini, po našim teolozima toga je bilo tu i tamo, a više sa druge strane, tako da je Arkan bio naročito omiljen, pa je sve u punoj ratnoj opremi ulazio u Crkve, a jednom prilikom je izjavio da je njegov vrhovni komadant sam patrijarh Pavle. O razaranju gradova Crkva nikada nije prozborila niti osudila, kada je Vukovar pao kazala je da je oslobođen, ali ne i od koga. U Banja Luci, u kojoj nije bilo ratnih operacija srušeno je 16 verskih objekata, a da Crkva nikada to nije ni spomenula, a kamoli osudila, naprotiv već sledeće godine nakon rušenja bogomolja 1994. održala je u tom gradu Sveti arhijerejski Sabor.

Osvrnula bih se na maj 2001. god. kada je postavljan kamen temeljac u Banja Luci za Ferhadi džamiju. Tada je došlo do nemira koje su izazvale razjarene nacionalističke mase, a SPC nije reagovala. Kada je tokom marta ove godine došlo do paljenja Bajrakli džamije u Beogradu SPC je reagovala, što je pozitivan pomak, ali nije dobro to što je ta razjarena omladina u stvari omladina Crkve i na određeni način ona jeste rezultat socijalno-političkog delovanja i uticaja Crkve tokom svih ovih godina.

Nakon petog oktobra SPC menja svoju strategiju, malo je ublažava, tako da sada ne zagovara Veliku Srbiju, već Visoku Srbiju, gde će pod tim visokim krovom svi biti pravoslavni vernici. Drugo, Crkva jača kroz institucije uvođenjem veronauke u škole, ona ulazi na velika vrata i u vojsku, bolnice itd. Najnoviji mozaik verskog fundamentalizma je i poruka vladike Pahomija da žene rađaju, a Crkva će podizati decu, da je Srbin čovek, da su komunisti Turci, da Srbi nisu zločinci itd.


Staša Zajović, Žene u crnom, Beograd

IMA LI ALTERNATIVA FUNDAMENTALIZMU?

Polazeći od ustavnog principa odvojenosti crkve od države (što je ustanovljeno u ustavima svih evropskih zemalja sem Grčke), potrebno je izvršiti evaluaciju delovanja verskih zajednica. U tom smislu, mogu se postaviti sledeći kriterijumi:

1. Koga predstavlja ta zajednica? U čije ime govori? Da li se populacija u čije ime govori slaže sa tim?

Srpska pravoslavna crkva (SPC) tvrdi da u Srbiji ima 95% pravoslavaca/vki u ukupnoj srpskoj populaciji, oslanjajući se na inače još neobjavljene podatke iz popisa stanovništva (2003). To uopšte ne znači da su svi koji su se tako izjasnili zaista vernici/ce.

2. Da li su podaci koje iznose predstavnici te verske zajednice tačni i validni?

Naime, SPC namerno prenebregava činjenicu o procentu pripadnika/ca drugih verskih zajednica. Sem toga, SPC nikad ne uzima u obzir ateiste/kinje i agnostike/kinje. Ne samo ankete koje smo uradile tokom poslednje tri godine (2002, 2003 i 2004) o abortusu i uopšte o reproduktivnim pravima, nego i brojna druga istraživanja, govore da sve pravoslavne vernice ne smatraju da je abortus ubistvo. Postavlja se pitanje: da li SPC smatra da su one loše vernice? One same to ne smatraju, već se za razliku od SPC, zalažu za kontrolu nad vlastitim telom i za pravo na samoopredeljenje.

3. Da li predlozi SPC i političara koji krše ustavni princip odvojenosti crkve od države poštuju prava svih osoba, to jest, svih građana/ki i da li služe zajedničkom dobru? Ili: da li poštuju ostale religije, da li neguju pluralizam i toleranciju?

Evo par primera koji svedoče o potpunom kršenju ustavnih principa, kao i o nepoštovanju demokratskih tekovina:

- Ministar kulture Srbije, Dragan Kojadinović je u svojoj izjavi o restauraciji manastira Hilandar nakon požara, apelovao da u tome ne učestvuju radnici drugih verskih pripadnosti sem pravoslavne, što je ekstremni primer diskriminacije.
- Milan Protić, bivši ambasador SR Jugoslavije u SAD-u, dao je 2001. godine da se prostorije ambasade osveštaju po pravoslavnim običajima, što je primer očigledne teokratizacije države.
- Vladeta Janković, ambasador SRJ u Velikoj Britaniji u prostorijama ambasade drži portret patrijarha Pavla, vrhovnog poglavara SPC, što je takođe primer teokratizacije države i gubljenje njenog sekularnog karaktera, itd.

4. Da li su to ostvarljive politike?

Tradicionalna narodna manifestacija Kobasicijada koja se održava u vojvođanskom selu Turija poklopila se 2004. godine sa prvom nedeljom velikog uskršnjeg posta. Nakon što SPC nije uspela da zabrani tu manifestaciju, mesno nadležni vladika Irinej naredio je zatvaranje lokalne crkve tokom Kobasicijade, s tim da se svakih petnaest minuta oglašava mrtvačko zvono. Svi učesnici Kobasicijade kažnjeni su jednogodišnjom zabranom učešća u sveštenim radnjama (s izuzetkom krštenja novorođene dece). Još je radikalniji bio vladika Filaret, koji je jednaku kaznu izrekao svima koji bi u toku posta priređivali slave i druge svečanosti. Ovi primeri pokazuju ne samo represiju SPC-a nad nedisciplinovanim vernicima/ama, već i to da su ti vernici obavili svoju tradiconalnu manifestaciju, ne obazirući se na zabrane SPC-a.
Model seksualnosti koji zagovara SPC kao što se, naprimer, neki crkveni velikodostojnici zalažu protiv upražnjavanja seksa pre braka, nema nikakve veze s iskustvom i stvarnošću celokupne populacije a posebno mladih u ovoj zemlji.
Budući da SPC kao i sve ostale verske zajednice pretenduju na monopol nad moralom, oni svode duhovnost samo na svoje versko nasleđe i pokušavaju da vrše uticaj na javno mnjenje u cilju nametanja sopstvenih moralnih principa. Država i njeni predstavnici, kao i civilno društvo su faktori koji treba da osujete mešanje crkve u državne poslove, kako je to propisano ustavom.

Zato se državnim vlastima mogu postaviti sledeća pitanja:

- Zašto ne poštuju ustavni princip odvojenosti crkve od države?
- Zašto se verskim zajednicama dozvoljava da se mešaju u državna i politička pitanja?

U slučaju Srbije, konkretno im se može postaviti pitanje: zašto idu kod patrijarha Pavla uoči nekog važnog političkog događaja ili skupa? Naravno, mogu da idu, ali isključivo kao privatna lica i to ne bi trebalo da ima javni karakter.

- Zašto politički lideri i političke institucije tretiraju crkvene velikodostojnike kao političke sagovornike kad su oni zaduženi isključivo za pitanja vere?

Na primer, nakon nasilja izazvanog od strane albanskih ekstremista tokom marta 2004, u Beogradu je vlada Srbije organizovala takozvane litije i molebane, u kojima su u prvim redovima bili predstavnici crkve i države. I to je očigledan primer stapanja crkve i države kao i znak klerikalizacije društvenog života.

- Zašto se civilne vlasti prilagođavaju moralnom učenju crkve?

Najbolji primer je uvođenje veronauke u državne škole.

Šta raditi? Koje su alternative?

- Insistirati na odvojenosti crkve od države, to jest, na poštovanju Ustava Republike Srbije u kojem je jasno definisan laički karakter države. A to znači da verske zajednice nemaju nikakve ingerencije u odnosu na institucije. To znači da predstavnici verskih zajednica ne mogu o javnim a još manje o državnim stvarima govoriti kao crkveni velikodostojnici, već isključivo kao građani. Na primer: Risto Radović, poznat kao vladika Amfilohije, ima pravo da govori isključivo kao građanin, a država ga mora tretirati kao građanina. Međutim, činjenica je da se pomenuta osoba neprestano izjašnjava o svim državnim pitanjima i to isključivo u svojstvu crkvenog velikodostojnika.

- Instistirati na sekularnom karakteru društva. Naime, državni poslovi se ne mogu uređivati u skladu sa verskim principima. Religija je privatna stvar svake individue, pa je čak nepristojno isticati svoju religioznost u javnoj sferi ili to pak, smatrati prednošću, kao što je stalna praksa u Srbiji. Ili ono što je veoma važno sa stanovišta žena: raste broj lekara/ki koji se u državnim bolnicama zalažu za ograničavanje ili i za zabranu abortusa. U laičkoj državi, oni/e se mogu zalagati za takav vid prigovora savesti, ali kao službenici/e države imaju obavezu da vrše abortus, budući da je on legalizovan. Valja ponoviti, abortus je još 1952. legalizovan u Federativnom Narodnoj Republici Jugoslaviji i predstavlja jedno od fundamentalnih ženskih ljudskih prava.

Gordana Čomić, Novi Sad, poslanica Demokratske stranke u Narodnoj skupštini Republike Srbije

AMALGAM CRKVE I DRŽAVE

Proces amalgiranja crkve u državu je završen, kao napravljen je slučajno. To je veoma opasno jer vi ne vidite ko vam je politički protivnik; političari misle da je u redu udvarati se Crkvi, a crkveni kler misli da ima političare u šaci. I jedni i drugi lažu, a ja mislim da je to idealan trenutak za civilni sektor.

Na žalost, u skorijoj budućnosti vidim da će ta konfuzija biti i žešća, biće skandala i raznih neprijatnih situacija, a to će dati sliku bahatosti vlasti. To ne može dugo trajati jer će građani prepoznati da vlastima nije stalo do samih građana, a Crkva ovim svojim ponašanjem pokazuje da je nesposobna da se bavi svojim poslom, ne bavi se religijom već nacijom. Paradoks je da moje političke poruke nisu prihvatljive, mada ja za sebe mislim da sam veća hrišćanka od njih.