Marijana Komarčević
Govorim iz iskustva življenja u zemlji u kojoj je bilo najmanje 4 rata u proteklih 12 godina:
patrijarhat preduslov i uzrok rata, vertikalna struktura drštva je okvir za one koji žele rat a većina zemalja na planeti poseduje ovaj preduslov.
Šta je još potrebno da se započne rat?
Neko mora da pritisne dugme siromaštva, a siromaštvo je rasprostranjeno širom sveta.
ALI bilo da živite u siromašnom ili bogatom društvu, uvek možete da računate i na moć nacionalizma, militarizma, fundamentalizma, antisemitizma, ksenofobije, homofobije i diskriminacije.
I NARAVNO, ako posedujete ogromnu moć, možete jednostavno da pritisnete dugme: MI ŽELIMO NAFTU.
ALI šta god da izaberete, uvek birate i nasilje nad ženama.
Govoreći o ratu na Balkanu, ne želim SADA da govorim o odgovornosti međunarodne zajednice. Želim da kažem: MI smo proizveli mržnju i nacionalizam. Nacionalizam i militarizam ne mogu biti nametnuti spolja; i srpski režim je bio najodgovorniji za to.
Žene u crnom su 1991. godine u Beogradu počele vidljivo da saopštavaju režimu:
Ne govorite u naše ime, mi to činimo same!
U nedeljnim stajanjima smo poručivale: Svaki rat je zločin; svaki rat je nepravedan i neopravdan, svaka vojska je destruktivna i tlačiteljska.
Ono što se dogodilo i što se događalo na prostoru bivše Jugoslavije takođe se dešavalo i drugde. Ipak, pošto se odvijala u jednom delu Evrope, balkanska tragedija privukla je više pažnje, probudila više emocija nego ratovi i ljudske patnje u drugim regionima, kao što su Somalija, Kolumbija, Ruanda, Kašmir, Čečenija koji su skoro pali u zaborav.
Naime, stav prema ratu, ljudskoj patnji i ratnoj bedi ima rasne, klasne, etničke i rodne dimenzije. Taj stav takođe zavisi od naših ideoloških i kulturnih afiniteta.
Različiti standardi prema ratu i upotrebi nasilja su cinični, okrutni, čak nemoralni.
Danas u bivšoj Jugoslaviji imamo ORUŽANI mir, protektorat zaštićen od strane preko 55000 trupa, pretežno iz zemalja članica NATO.
ORUŽANI mir je mir sveden na odsustvo rata.
Međunarodna zajednica legalizovala je etničko čišćenje i usvojila etničku podelu kao instrument uspostavljanja mira. U političkom smislu, dala je legitimitet onima koji su teritorije čistili po etničkom osnovu, mržnjom, nasiljem i ubijanjima. Intervencija NATO (1999) na Kosovu i u Srbiji dovela je do još veće militarizacije regiona. I nije zaustavila etničko čišćenje.
Dakle, pitanje je: Kakvim sredstvima se može graditi mir?
Za nas, Žene u crnom, nenasilje je etički princip i osnova svih mirovnih aktivnosti.
Mi, feministkinje sa ratnim iskustvom znamo da:
NASILJE NE MOŽE ZAUSTAVITI NASILJE.
Tokom 12 godina, upotrebljavale smo nenasilnu metodologiju, u svom jeziku, u svojim aktivnostima: u 48 knjiga na 4 jezika, na više od 20 međunarodnih i regionalnih susreta, u preko 500 javnih protesta i kroz nedeljne radionice u više od 50 gradova u Srbiji i Crnoj Gori. Naša obaveza je izgradnja kulture mira. Znamo da nenasilje nije uobičajeno za moderno društvo, verujemo da je nenasilje mnogo moćnije od nasilja. Za nas je nenasilje izazov.
Izgradnja kulture mira je svakodnevni izazov.
Poslužiću se situacijom koja mi se desila juče.
Kada je čovek u ESF saznao da sam iz Srbije, pretpostavio je da bi mi bilo veoma drago kada bih znala da je on išao u Hag da podrži Miloševića. U deliću sekunde osetila sam se kao da nisam u Evropi već usred Srbije. Ponašao se kao da bolje od mene zna kako moj život izgleda, dok sam ja ta koja je živela pod Miloševićevim režimom, a ne on.
Sledeći princip je: transformacija osećanja KRIVICE u preuzimanje odgovornosti, odgovornosti za bol i patnju koju je srpski režim nanosio drugima.
Ohrabrivanje građana u prihvatanju odgovornosti: odnosno, u prevazilaženju uloge žrtve i saučesništva sa režimom koji je vodio rat.
Još jedan princip je solidarnost izvan granica. IZGRADNJA POVERENJA sa ženama druge nacije, sa »druge strane«, naročito sa onima koje su se bunile protiv rata i protiv »SVOJE strane«.
Uz solidarnost i podršku naših prijateljica iz celog sveta, započele smo Međunarodnu mrežu ženske solidarnosti protiv rata. Ova mreža unapređuje žensku solidarnost izvan svih državnih, etničkih, rasnih i religijskih podela i granica; osnažuje stvaranje međuetničkih/međukulturnih mirovnih koalicija i učešće žena u nenasilnom rešavanju konflikata mirovnim pregovorima, razotkrivanje opšteg i globalnog militarizma, ukazivanje na povezanost feminizma i antimilitarizma, itd.
Podrška dezerterima i prigovaračima savesti:
oni su NAŠI saveznici u promeni patrijarhalnog mentaliteta.
Još u oktobru 1991, javno smo izrazile svoju solidarnost sa svima koji se protive ratu, sa svim muškarcima koji su odbili da idu na front, zahtevajući amnestiju za dezertere i prekidanje prisilne mobilizacije.
Već 12 godina zahtevamo kažnjavanje svih koji su planirali rat i onih koji su naredili i počinili ratne zločine. Ne postoji selektivna pravda, svi zločini i svaki pojedinačan zločin moraju podlegati kazni. Obelodanjivanje istine o zločinima je preduslov za pomirenje. Svi osumnjičeni za ratne zločine, bez obzira na njihovu nacionalnost, treba da budu izručeni tribunalu u Hagu. KADA bi svako počistio u »SOPSTVENOM dvorištu« pomirenje bi bilo mnogo brže.
I, poslednja rečenica:
Iz perspektive ženske autonomije, nije jedino važno sprečiti IH da GOVORE u naše ime, već ih takođe sprečiti da DELUJU u naše ime.
(Ovo je prezentovano na Drugom Evropskom socijalnom formumu održanom u Parizu, novembar, 2003.)
