Međunarodna konferencija «Globalizacija solidarnosti i socijalne pravde» održana je 7, 8. i 9. marta 2003. u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu u organizaciji Žene u crnom, Ženskih studija i Društva studentkinja i studenata filozofije Filonus. Konferenciji su prisustvovale/i aktivistkinje i aktivisti iz više od dvadeset gradova Srbije i Crne Gore, kao i iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Nemačke, Italije. Tokom konferencije organizovano je mnoštvo aktivnosti: izložbi, promocija, uličnih marševa. U nastavku prenosimo delove iz panel diskusija.
Kulturne i političke dimenzije globalizacije
U ovoj panel diskusiji uvodne napomene su dali/e:
Miroslav Pečujlić, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, autor knjige «Dva lika globalizacije» (2002)
Dragan Ambrozić, menadžer za promociju radio programa B92
Biljana Kovačević-Vučo, predsednica Komiteta pravnika za ljudska prava iz Beograda
Snježana Milivojević, profesorica Fakulteta političkih nauka u Beogradu
Lino Veljak, profesor Filozofskog fakulteta u Zagrebu
Budući da pitanje globalizacije zauzima jedno od centralnih mesta u raspravama na kraju XX veka, iz diskusije izdvajamo one delove koji se tiču posledica dominantnog tipa globalizacije (neoliberalne), protivrečnosti fenomena globalizacije. Značajan deo posvećujemo onome što je tokom diskusije rečeno o alternativama dominantnom tipu globalizacije, kako na globalnom tako i na regionalnom i lokalnom planu.
O posledicama
«Globalizacija za jedne predstavlja istorijsku nužnost, novu putanju u civilizacijskom napretku prema opštoj dobrobiti čovečanstva, a drugi u njoj vide rasprostiranje siromaštva zasnovano na strategiji dominacije Zapada, novi vid imperijalne politike potčinjavanja. Do istine o globalizaciji ne možemo dopreti isključivim uvažavanjem jednih i ignorisanjem drugih obeležja već samo zahvatanjem njenog duboko protivrečnog karaktera, jer globalizacija poput stare indijske boginje Šive ima različite, gotovo nespojive likove. Stvaranjem sve gušće mreže povezanosti i međuzavisnosti sve brže se smanjuju vremenske distance potrebne za sve razgranatije komunikacije, sve bržim ritmom stvara se globalna ekonomija, gigantska masa transnacionalnog finansijskog kapitala i transnacionalne korporacije dopiru do poslednjeg kutka planete. Svet je na neki način bez granica. Uporedo stupaju u život i najfinije kulturne niti koje individue i društva povezuju u svetsko društvo. Informatičko-elektronska revolucija dovodi do homogenizacije ukusa, zabave, hrane i životnih stilova, formirajući kosmopolitsku kulturu. Nadalje, mreža moćnih nadnacionalnih institucija kao i rasprostiranje ljudskih prava i demokratije octravaju obrise novog globalnog političkog poretka. No, da li proces globalizacije znači postepeno rasprostiranje ekonomske dobrobiti ili globalizaciju siromaštva, da li vodi međusobnom obogaćivanju ili pak poništavanju kulturnih razlika ili sukobu civilizacija, da li se kreće prema globalnoj demokratiji ili prema stvaranju autoritarne svetske države? Autoritarna globalizacija ne predstavlja gvozdenu nužnost, ona je plod interesa i pogleda na svet vladajućeg krila globalne elite. Nasuprot tolerancije i međusobnog ukrštanja kultura to krilo podstiče netolerantnost, ekstremizme i fundamentalizme, kao i nezadrživ poriv ka stvaranju monokulture kulturnog hegemonizma, uniformnosti i standardizacije životnih stilova; kao što u političkoj sferi proklamuju smrt države, tako hiperglobalisti obznanjuju smrt lokalnih kultura. Nasuprot tome javlja se kao odgovor potpuna retribalizacija sveta, koja vodi ratu među kulturama. Danas najveću pretnju globalizaciji predstavlja ona forma globalizacije koja u sebi sadrži seme vlastite destrukcije. Gubitnici globalizacije, tj. velika većina stanovništva sveta, izloženi su iskušenju izolacije. Ali izolacija nije životvoran odgovor na autoritarnu formu globalizacije, ona je samo povoljan milje za održavanje represivne vlasti lokalnih elita. Odgovor je u neophodnosti demokratizacije globalnog poretka, afirmaciji humanijeg lika globalizacije, dakle globalizacije mira i stvaranje pravednijeg i solidarnijeg sveta, gde od napretka imaju koristi svi a ne samo neki, što se postiže otpisivanjem dugova najsiromašnijih zemalja, minimalnim bazičnim dohotkom za sve, smanjivanjem a ne povećavanjem razlika unutar pojedinih društava, podvrgavanjem korporacija većoj odgovornosti za prava radnika, reprezentativnijem učešću svih zemalja u nadnacionalnim institucijama, smanjivanjem kršenja ljudskih prava, međusobnim obogaćivanjem kultura i jačanjem tolerancije. Opredeljenje za ili protiv globalizacije je dakle lažna dilema.» (Miroslav Pečujlić)
«Globalizacija je višeslojan i višeznačan proces. S ukidanjem socijalne države dolazi do restrukturiranja državnih budžeta tako da sve veći dio u budžetima nacionalnih i nadnacionalnih institucija imaju vojni troškovi, kao i troškovi za bezbednost koji se opravdavaju potrebom borbe protiv terorizma. Ovo povećanje izdataka u vojne i bezbedonosne svrhe s jedne strane jača tendenciju militarizacije svijeta a s druge strane, smanjuje razinu socijalnih prava i socijalnih dostignuća. Ovo se ispoljava i u razvijenim i u nerazvijenim zemljama svijeta. To podstiče jačanje rodne neravnopravnosti budući da su, zbog smanjivanja socijalnih izdataka, prve žrtve žene. Rast nezaposlenosti žena, kao i gubitak odgovarajuće socijalne pomoći, posebno u razvijenim zemljama, dolazi do jačanja patrijarhalnih modela ili retradicionalizacije društvene uloge žena - sve veći broj žena se vraća u kuću. Militarizacija svijeta dovodi i do tzv. konzervativne modernizacije a to znači sljedeće: u cilju svog održanja i jačanja, najkonzervativniji, nejreakcionarniji fundamentalitički režimi koriste najmoderniju informatičku tehnologiju. Ili u najrazvijenim državama najnovija dostignuća medicine, psihologije, farmakologije koriste se u borbi protiv terorizma ili kao sredstvo represije nad političkim zatvorenicima ili protiv političkih protivnika. Kao što su nekada nacistički koncentracioni logori bili organizirani u skladu sa modernom organizacijom industrijskog rada, tako se i danas najveća tehnološka dostignuća koriste u svrhe uništavanja ‘manje vrijednih ljudskih bića’.» (Lino Veljak)
«U militarizaciji sveta, jako je važno na koji su način ratovi pakovani i prodavani populaciji koja treba da podrži vladu u njihovim ratnim podruhvatima. Nakon Vijetnamskog rata razvijeni svet nije vodio više nijedan takav rat. Ustanovljena je oficijelna doktrina o menadžmentu informacija. Vlade više ne rizikuju da se rat spontano ulije u domove ljudi koji tamo sede u dnevnoj sobi i antiratno reaguju na svaku takvu situaciju. U V. Britaniji je bilo zatvoreno izveštavanje o invaziji na Grenadu. Zalivskim ratom (1991) Amerikanci su spektakularizovali rat na način video-igrice, čime je onemogućeno saosećanje sa ljudima žrtvama rata i to je u jednom trenutku potpuno paralisalo antiratni pokret koji nije smisli strategije otpora tako dizajniranom ratu u kome nema žrtava, sa sintetizovanim, pacifikovanim jezikom koji ne podstiče saosećanje (‘pametne bombe’, ‘legitimne mete’). U slučaju intervencije na SRJ (1999) intervencija je bila ‘upakovana’ i branjena humanitarnim razlozima, ali i pored žestokih napada da su pristalice režima mučitelja, antiratni pokret se organizovao. Uvek će vlade u uslovima ratne opasnosti, realne ili proizvedene, nametnuti lažne dileme, uvek će pokušati da ritualizuju način na koji se posreduje rat, ali se i antiratni pokret organizuje i globalizuje. Nije uopšte neophodno da se deo energije troši na optužbe za povezanost sa konzervativnim, autoritarnim, fašističkim režimima, već razotkriti načine na koji je rat upakovan kao i način na koji se stanovništvo mobiliše za militarizam.» (Snježana Milivojević).
«Odlaganje radioaktivnih otpada i uopšte štetnih materija u siromašne zemlje predstavljaju faktičku nejednakost moći između bogatih i siromašnih. To je tipična situacija ucene i uz pomoć korumpiranih lokalnih vlada, cele regije se pretvaraju u svetska smetlišta. Veoma je ohrabrujuće to da u zemljama izvoznicama ovih opasnih materija raste otpor i to u onim segmentima društva koji su usko vezani za antiratni pokret.» (Ljiljana Radovanović, Beograd).
O protivrečnostima
«Globalne mreže, kao što je naprimer, Međunarodna mreža Žena u crnom, jesu proizvod protivrečnih odnosa unutar same globalizacije.» (Staša Zajović, Beograd)
«Eksplozija komunikacionih tehnologija u nekoliko poslednjih godina stvorila je novu globalnu mrežu društvenih odnosa i nove integracije čije pravila se tek uspostavljaju. Sem toga, na izvestan način globalizacija ukida nacionalnu državu jer ona onemogućava univerzalizaciju ljudskih prava. Pitanje je da li u situaciji diktata sile, ovaj proces jača civilno društvo kako na lokalnom tako i na planetarnom nivou. U svakom slučaju, jedno od rešenja jeste jačanje globalnog civilnog društva.» (Dragan Ambrozić)
«Univerzalnost pravde i dostignuća koje nam je dvadeseti vek doneo preko određenih pravnih dokumenata jeste najbolji zavet i vid otpora neoliberalnoj globalizaciji. Jedan od najvećih doprinosa univerzalnosti pravde jeste osnivanje Međunarodnog suda za ratne zločine u Hagu. Činjenica je da smo time izgubili deo suvereniteta, što kritičarima Haškog tribunala služi kao argument o selektivnosti pravde dok meni, kao zagovornici globalizacije pravde služi kao argument stavu da tako shvaćen suverenitet predstavlja prepreku univerzalnosti pravde i ljudskih prava. Naime, kad su zločini u pitanju suverenitet ne predstavlja ništa. Nijedna država ne sme da dozvoli da u ime suvereniteta štiti ratne zločince. Međutim, problem je u poštovanju određenih međunarodnih dokumenata, a posebno u realizaciji pravde. Naime, činjenica da SAD nisu potpisale Međunarodni krivični sud (MKS osnovan u Rimu 2000. godine) predstavlja rušenje univerzalnosti ljudskih prava, negiranje samog smisla postojanja međunarodnih dokumenata o ljudskim pravima. Isto tako, zahtev koji SAD postavljaju pojedinim zemljama, posebno onima u tranziciji, da potpišu bilateralne ugovore o neizručivanju američkih državljana MKS-u, predstavlja kršenje principa univerzalne pravde i svi istinski borci za ljudska prava to moraju da odbiju.» (Biljana Kovačević Vučo)
«Kad se govori o globalizaciji obično se misli da par velikih magnata diktiraju čitavim procesom. Međutim, postoji mogućnost horizontalnog povezivanja učesnika u kominikaciji bez mogćunosti kontrole. To uznemirava i one koji pretenduju da vrše kontrolu i pored ekonomskog aspekta, to ima i socijalne i kulturne posledice. Tu se radi o planetarnoj socijalizaciji iskustva, kao i o načinu na koji ovo sažimanje vremena i prostora utiče na naša osećanja. Neki teoretičari govore o osećanju iskorenjenosti koja ima ozbiljne posledice na individualne i kolektivne identitete. Naime, oni koji sanjaju o fiksnim nacionalnim, etničkim identitetima, vide da se kroz direktne prenose nekih globalnih događaja, ti identiteti rastapaju pa i nestaju, osećanje pripadnosti jednoj zajednici dramatično se menja. Ljudi se osećaju pripadnicima različitih mreža, različitih zajednica koje se ne mogu teritorijalno identifikovati sa državama u kojima fizički žive i to dramatično menja način na koji se danas živi na planeti. Zahvaljujući kontradikcijama unutar same globalizacije, teško je ostvarljiva homogenizacija sveta. Pomenuću dva smisla kontradikcije: bez obzira što mediji univerzalizuju znanje i nude recepte publici koja u večernjim satima gleda na primer vesti, mediji funkcionišu i na afirmaciji različitosti, što je uznemirujuće za svet čiji status quo simbolički čuvaju mediji. Naravno, moć onih koji primaju poruke od onih koji mogu da ih aktivno kreiraju daleko je manja, ali ona ukazuje na način na koji se komunikacijski sistemi mogu koristiti za pravljenje boljeg sveta, što danas koriste svi pokreti koji pokušavaju da ospore dominantnu definiciju koju mediji-nosioci globalističke ideje tako uporno fabrikuju i brane.» (Snježana Milivojević)
