Univerzalno nije u istosti – univerzalno je u različitosti...
Zagorka Golubović, antopološkinja i sociološkinja, profesorica Filozofskog fakulteta u Beogradu, osvrnula se na negativne efekte neoliberalne ekonomske globalizacije kroz pitanja i odgovore, koje ćemo rezimirati na sledeći način:
Da li se vrednosti koje su proklamovane kao univerzalne mogu primeniti na sve delove sveta, na sve članice svetske zajednice? Da li je ovakav model globalizacije most između različitih kultura?
- Ne: Koncept individualizma pretenduje da bude univerzalni model. Sve se meri po tome koliko su razvijena ljudska prava, građanska prava u pojedinim zemljama; legitimna je i vojna intervencija ukoliko se ta prava ne poštuju. U Kini, u Indiji, posebno u Africi pored problema gladi i «malih» ratova koje često podstiču velike sile, ne postoji elementarna bezbednost a elementarno ljudsko pravo na život je ugroženo. Teško je nametati princip ljudskih prava tamo gde ljudi nemaju mogućnost da opstanu, ako je prosečni životni vek 30 godina i ako njihova deca masovno umiru od gladi. Sem toga, problem univerzalizacije ljudskih prava mora se posmatrati i relativno s obzirom na kulturnu tradiciju i civilizacijske vrednosti. Univerzalno nije suprotno diversifikaciji, univerzalno se pojavljuje u različitim vidovima i u skladu sa specifičnostima kulture i tradicije, to univerzalno mora da se prilagođava. U hiljadugodišnjim civilizacijama, kao što su Indija i Kina, problem zajedništva i solidarnosti je važniji od posesivnog individualizma. Individualna prava su temeljna ljudska prava, ali kad se istrgnu iz problema zajedništva i solidarnosti, ekonomskih i socijalnih prava, onda to postaje posesivni individualizam, koji služi kao opravdavanje teze – ljudi su odgovorni i samo individualno odgovorni za svoju situaciju. To jest, siromašni su siromašni zato što se nisu dobro prilagodili. Prisilni koncept globalizacije, koji nameće ekspanzija divljeg kapitalizma neoliberalne koncepcije, ne vodi dovoljno računa o raznovrsnosti sveta i kultura, nameće kao posledicu retradicionalizaciju, što je posebno vidno u manje razvijenim zemljama. Takođe dovodi do obnove nacionalizma i religioznog fundamentalizma, što je posebno očigledno u muslimanskom svetu i što jača sa zaoštravanjem borbe protiv terorizma.
Da li je slobodno tržište stvarno slobodno i globalno? Ko kontroliše to globalno tržište na svetskoj sceni? Da li su sve države u mogućnosti da podjednako participiraju i u kontroli i u upravljanju ili se pokazuju neke tendencije dominacije?
- Globalizacija se nameće kao dominantan model, koji pretenduje da bude prevazilaženje perifernih modela i vrednosnih sistema, a u stvari nameće dominantan evroamerički model i sistem vrednosti kao univerzalni. Multinacionalne kompanije su kontrolori ekonomskog procesa na svetskom planu. Globalizacija intenzivira ekonomske procese, prevazilazi ograničenosti, zatvorenosti nacionalnih tržišta, nacionalnih ekonomija, podstiče proizvodnu ekspanziju i protok kapitala. Međutim, distribucija moći i dobara je nejednaka; onaj ko raspolaže resursima i ima kontrolu nad dobrima, poseduje ne samo ekonomsku već i političku moć. To ilustruju i cifre: u periodu intenzivne globalizacije, 1,6 milijardi stanovnika sveta nalazi se u stanju stagnacije i ekonomskog nazadovanja; više od 1,3 milijarde stanovnika na svetu živi u potpunoj bedi; jaz između najbogatijih i najsiromašnijih zemalja je sve veći- od 1960. do 1990. on se uvećao za nekoliko puta; u razvijenim zemljama raste jaz između siromašnih i bogatih - dok bogati postaju sve bogatiji, siromašniji postaju sve siromašniji.Ukratko, globalizacija ne donosi svuda prosperitet, enormna proizvodnja materijalnih dobara nije na korist svih naroda i ljudi sveta, ona je potpuno nejednako raspoređena.
Da li je globalizacija transnacionalna integracija fragmentarnih nacionalnih država?
- Uporedo sa procesom globalizacije, teku novi procesi fragmentacije, stvaranja novi manjih država. To nije slučaj samo sa bivšom Jugoslavijom ili bivšim Sovjetskim Savezom, to se događa i u razvijenom svetu. Trend obnove nacionalizma je prisutan svuda: to nije samo naš specijalitet, toga ima u Španiji, Engleskoj, Francuskoj. Sužava ne samo prostor nacionalnog suvereniteta, vrlo često potpuno uništava nacionalni suverenitet. Ovde se postavlja važno pitanje zloupotreba u ime nacionalnog suvereniteta, tradicije. Na izvestan način globalizacija dovodi do krize identiteta i jedna od reakcija je i retradicionalizacija. Tradicionalizam je nekritički odnos prema tradiciji, sa tradicijom je neophodno kritičko obračunavanje, ali je neophodno napraviti neki balans između individualnog i zajedničkog.
U kojoj meri i na koji način globalizacija jača međuzavisnost sveta i osećaj zajedništva ?
- Porast međuzavisnosti sveta je očigledan, ali nema samo pozitivan karakter. Međutim, mnoge analize pokazuju da postojeći model globalizacije smanjuje osećanje zajedništva, smanjuje osećanje solidarnosti. Jedan autor konstatuje: »Mi smo sve više informisani o onome što se događa hiljadama kilometrima daleko od nas i sa tim saosećamo, a sve manje saosećamo sa onim što se dešava među susedima i onima koji su nam najbliži. Sve manje imamo osećanje zajedništva.»
Zašto se u zemljama u tranziciji, posebno u bivšim socijalističkim zemljama nekritički prihvata model neoliberalne globalizacije?
- To je paradoks: dok se na Zapadu sve više čuju kritičke ocene ovakvog koncepta globalizacije, u zemljama u tranziciji, on se veoma kritički prihvata. Zemlje koje su navodno bile socijalističke, prihvataju ekstreman neoliberalni koncept globalizacije.
Lino Veljak smatra da se radi o sledećem procesu:
Nakon II svetskog rata, Sovjetski Savez je praktično okupirao zemlje Istočne Evrope, što je imalo za posledicu stvaranje dominantnog sluganskog mentaliteta, kako političke tako i intelektualne elite. U tim zemljama se nije uspjela oblikovati građanska svijest i civilno društvo, koje preuzima odgovornost, kako za vlastitu budućnost tako i za budućnost svijeta. Zbog svega toga na procese međunarodne integracije se gleda s jedne strane sa usko egoističnog a s druge strane sa sluganskog stanovišta. Nekada se slušalo što če reći Moskva, nije bilo diskusije o odlukama Kremlja, malobrojni disidenti nisu mogli da utiču na glavni politički tok. Danas se na isti način gleda na Brisel ili Vašington. Dakle, zadržan je isti mentalitet, koji bi moglo demontirati jedino razvijeno civilno društvo koje u tim zemljama još uvijek bitno izostaje. U tome je osnovna razlika između Zapadne i Istočne Evrope po pitanju neoliberalnog modela globalizacije, rata u Iraku, itd.
Za globalizaciju socijalne pravde a ne bede...
Jagoda Milidrag-Šmid, feminističko-pacifistička aktivistkinja iz Zagreba, koordinatorka Foruma žena pri Savezu samostalnih sindikata Hrvatske govorila je o moći transnacionalnih kompanija, o impaktu neoliberalne globalizacije na radna prava.
Nejednaka raspodela bogatstva na svetu:
- u više od 100 zemalja dohodak po osobi je niži nego pre 15 godina;
- 20% najbogatijih na svetu raspolaže sa preko 80% svetskog dohotka;
- 20% najsiromašnijih na svetu raspolažu sa svega 1,4% svetskog dohotka;
- u zemljama Istočne Evrope, u periodu od 1988. do 1994. siromaštvo je povećano sedam puta;
- više od 4 miliona dece svake godine umire od bolesti uzrokovanih zagađenom vodom;
- svake godine u zemljama u razvoju žene provedu 40 milijardi sati noseći vodu;
- između 70-80% svih izbeglica su žene i deca;
- 40% žena u svetu je nepismeno, itd.
Koje zahteve postavljaju međunarodne finansijske institucije?
- Privatizacija nacionalne industrije i nacionalnih dobara: to uključuje vodoprivredu, javni transport, elektroprivedu, sve.
Koje su posledice?
- Tržišno određivanje cena, tj. enorman rast cena koji predstavlja udar na osiromašeno stanovništvo;
- fleksibilizacija tržišta rada, što dovodi do smanjivanja radničkih prava, pojeftinjenja cijene rada i liberalizacije otkaza;
- smanjivanje javne potrošnje ili dezintegracija socijalne države, smanjenje socijalnih prava, privatizacija socijalne sigurnost;
- porast nezaposlenosti, rast socijalnih razlika;
- fleksibilizacija radnog mesta, radnog vremena, plaća – sve je podređeno maksimizaciji profita.
Najveću cenu plaća radno zavisno stanovništvo, a posebno žene: “Općenito žene, a posebno mlade žene postaju nepoželjna radna snaga, naprosto zbog tereta obiteljskih obaveza izloženije su atipičnim oblicima rada. Ovo se ne dešava samo u tranzicijskim zemljama nego i u Evropi.”
Marija Lukić, feministička advokatkinja, aktivistkinja “Glasa razlike” analizirala je nedostatke izveštaja Svetske banke.
Svetska banka je 2002. godine prezentovala izveštaj Rod i tranzicija. Izveštaj obuhvata zemlje Istočne i Centralne Evrope, kao i Centralne Azije i sproveden je sa ciljem da ukaže na neophodnost rodne analize prilikom formulisanja ekonomskih i socijalnih politika. Izveštaj polazi od dve pretpostavke: da su prava stečena u predtranzicionom periodu ugrožena ili izgubljena i da je process tranzicije različito uticao na položaj žena i muškaraca.
U čemu su osnovni nedostaci ovog izveštaja?
- Smanjivanje podrške institucijama brige za decu, koja prebacuje svu odgovornost na ženu nije relevantan za tržište, produktivnost, efikasnost;
- domen privatnog je tržišno irelevantan i neprepoznatljiv: aktivnosti koje žena obavlja u kući( dvostruki teret) nevažan je sa stanovišta novog tržišnog ekonomskog ambijenta;
- izveštaj potencira formalnu nejednakost i zanemaruje stvarnu, suštinsku nejednakost.
Feministička ekonomija i međunarodne finansijske institucije razmišljaju u dijameralno suprotnim kategorijama jer:
- Za Svetsku banku je važan makroekonomski pristup a za feminističke ekonomistkinje je važno da se odredi, pre nego što se definiše makroekonomska politika sledeće: ko poseduje moć u kući? Koliko sati ko provodi čuvajući decu, perući sudove, peglajući? Ukratko, neophodno je analizirati na koji način odnos moći direktno utiče na nejednak pristup kreditima, materijalnim dobrima, na mogućnost pokretanja manjih ili srednjih preduzeća, itd.
- Politika Svetske banke temelji se na efikasnosti, dok feministkinje smatraju da se ne može postići ni efikasnost ni konkuretnost ukoliko se ne uporede različite pozicije muškaraca i žena, ukoliko se ne obuhvate koreni diskriminacije, nasilje koje žena trpi;
- neoliberalizam potencira pravo i mogućnost slobodnog izbora, dok feministkinje smatraju da su izbori pojedinaca/ki utemeljeni u socijalne strukture sistema vrednosti i u ideologiju. Na primer, problem strukturnog prilagođavanja viđen iz pozicije nejednakosti žena, predstavlja višestruk problem: prva njegova dimenzija odnosi se na uskraćivanje podrške ženama, kako bi one bile u stanju da dođu na tržište i konkurišu muškarcima; druga dimenzija koja potpuno izostaje iz izveštaja Svetske banke, kao i iz perspektive vodećih međunarodnih finansijksih institucija jeste vrednovanje privatnog domena, formulisanje društvenih i ekonomskih prioriteta ne samo kroz ekonomske mehanizme već i kroz mehanizme društvene koristi, kroz ono što mi vrednujemo kao ljudska bića živeći u zajednici. Dakle, pravo pitanje je: kako vrednovati ženski rad, kako odnose moći u domaćinstvu učiniti važnim za politiku jednakih mogućnosti,
- metodi merenja siromaštva od strane Svetske banke nisu objektivni: na primer za Hrvatsku je to 8%, čak daleko ispod oficijelnih podataka, u Srbiji 10% siromašnih dok sociološka istraživanje govore da je najmanje 1/3 stanovništva siromašno.
Nevladin sektor – servis Svetske banke?
Tokom diskusije postavljeno je i pitanje učešća nevladinih organizacija, a posebno ženskih u realizaciji nekih projekata Svetske banke (kao na primer programi za smanjivanje siromaštva) u zemljama u tranziciji budući da je to sa stanovšta SB daleko profitabilnije, jeftinije sa ekonomskog stanovišta dok je sa profesionalnog daleko bolje jer se radi o stručnijoj radnoj snazi nego na nivou države? Šta to znači za ženske nevladine organizacije?
- Odluka NV0 sektora da učestvuje u programima SB jeste političkog karaktera: mora da zavisi od toga koliko mi možemo da utičemo na procese i uslove pod kojima se sprovodi neki program; da li možemo da redefinišemo koji su prioriteti, ciljne grupe. U tom smislu radi se više o retorici i promeni imidža nego o promeni suštinskih stvari. Ako će, na primer, NVO da servisiraju programe SB u korist žena, onda moramo da promenimo kriterije za merenje siromaštva. Teško da se tu može govoriti o nekom partnerstvu, pokušavamo da budemo lobistkinje i kreatorke, s vremena na vreme nam daju po neko zrno, ali mi suštinski ne preispitujemo paradigmu, samo pokušavamo da negde sprečimo strahote, da amortizujemo negativne posledice. Na primer, to što su žene u Srbiji dobile mogućnost da i njihovi muškarci odu na porodiljsko odsustvo, ne znači ništa ako nema posla i to je realnost. (Marija Lukić)
- U izradi strategije za smanjivanje siromaštva u Bosni i Hercegovini, učestvovale su i NVO. SB je organizovale sastanke u najskupljem hotelu u Sarajevu (Holiday-inn), nakon par sastanaka shvatili smo da smo izmanipulisani/e, povukli smo se iz toga. Oni koji prave tu strategiju (međunarodne NVO kao što su Star World, ICVA, CRS, itd.) samo koriste naš rad, sakupljaju od nas informacije, i dalje organizuju sastanke, troše ogromna sredstva i zato vam ne preporučujem da ni na papiru ne učestvujete u izradi takvih strategija. Ne samo što je lažno, već je i cinično kazati da su u izradi učestvovale lokalne NVO. Zato vas upozoravam na vrijeme. (Jadranka Miličević, Žene ženama, Sarajevo/Žene u crnom, Beograd)
Da li su samo bogati ljudi slobodni ljudi?
Tokom razgovora postavljeno je pitanje slobode i siromaštva, kao i teza da je “samo bogat čovek slobodan čovek” na koju je odgovorila Zagorka Golubović na sledeći način:
“Režim u kojem smo donedavno živeli i ne znam da li smo ga sasvim prevazišli, imao je politiku sistematskog siromašenja društva. U situaciji bede i preživljavanja, teško da se može misliti o ljudskim pravima i slobodi. U takvoj situaciji priče nas intelektualaca o slobodi padale su u prazno. Nisu imale odjeka, prosto zato što čovek koji brine o tome da li će preživeti od danas do sutra, ne mari za slobodu. Međutim, sasvim je druga teza da je samo bogat čovek slobodan čovek. Pitanje je: kako se postaje bogat? Mi imamo enormno bogate ljude koji su bogatsvo stekli na krajnje nelegalan način. Ne treba težiti da ostanemo siromašni već da postanemo bogata, uređena zemlja i za to treba stvarati socijalne, ekonomske i kulturne uslove. Bogatstvo čoveka se ne meri samo materijalnim vrednostima, nego se meri i kulturnim vrednostima. Bogat čovek je onaj koji ima razvijen kulturni horizont, koji ima sposobnost razmišljanja, refleksivnog mišljenja. Materijalno bogatstvo po sebi ne može da obezbedi slobodu. Ima ljudi koji se krajnje intimno osećaju neslobodnim iako su vrlo bogati u materijalnom smislu. Od socijalnih, političkih i kulturnih uslova zavisi koliko će ljudi uspeti da osvoje slobodu. Obično se misli da je sloboda nešto što stoji pred nama, da samo treba da pružimo ruku i da je dohvatimo. Međutim, za slobodu se treba boriti. Biti slobodan nije baš tako jednostavno i lako. Biti slobodan znači biti odgovoran a primiti odgovornost na svoja pleća je teže nego prebaciti odgovornost na drugoga. Zbog toga možemo da objasnimo zašto često pojedinci i narodi pristaju da budu neodgovorni. Zašto često pristaju da budu u poziciji podanika koji nemaju nikakva elementarna ljudska prava i slobode, jer je lakše reći kriv je ovaj, onaj, kriva je država, kriv je vođa nego prihvatiti odgovornost na sebe. Mi smo odgovorni za društvo u kojem živimo. Na primer, ako dozvolimo da se privatizuje elektroprivreda kao elementarno javno dobro, ako dozvolimo da to prođe mimo nas, dotle nismo slobodni.”
SOS telefon za diskriminaciju žena na radnom mestu
Na konferenciji su učestvovale i aktivistkinje SOS telefona za diskriminaciju žena na radnom mestu koje deluju kao Sekcija žena pri sindikatu Nezavisnost. SOS telefon pruža pravnu pomoć zaposlenim ženama, stupa u pregovore sa poslodavcima, vrši intervencije kod nadležnih organa, pokreće sudske postupke. SOS telefon pokreće niz aktivnosti kao što je izdavanje brošura i publikacija, kao što su “Srbija u tranziciji i žene”, “Emancipacija počinje u ženskoj duši”, izdate 2002. godine. Sekcija žena, kao i ceo sindikat Nezavisnost sarađuje sa sindikatima u celoj bivšoj Jugoslaviji, organizuje susrete, seminare o globalizaciji, privatizaciji, itd.
O iskustvima rada na SOS telefonu i diskriminaciji žena na radnom mestu govorila je koordinatorka Ljiljana Dobrosavljević:
“U periodu pre 5. oktobra 2000. godine zaposlene žene su najviše bile pogođene neredovnim ili potpunim neuplaćivanjem zarada, neuplaćivanjem dažbina za penziono i zdravstveno osiguranje, neisplaćivanjem materinskih i porodiljskih dodataka, izbacivanjem s posla samohranih majki, kao i socijalno ugroženih žena. Prema podacima, posle Nato bombardovanja od svih otpuštenih radnika 80% su bile žene.
Posle 5. oktobra diskriminacija žena nije prestala. Najčešće se radi o premeštanju na neadekvatna radna mesta, tj. na ona sa nižim zaradama; bilo je slučajeva nezakonitog otpuštanja za vreme porodiljskog odsustva, što je dovelo do sveopšteg straha žena da će biti otpuštene ako ostanu u drugom stanju; ima slučajeva ne samo seksualnog uznemiravanja već i seksualnih ucena na radnom mestu. Žene se plaše da o tome govore i kada govore, zahtevaju da to bude anonimno. Zajedno sa Komitetom pravnika za ljudska prava kao i sa ženskom pravnom organizacijom Glas razlike podnele smo amandmane na Zakon o radu koji bi zakonski sankcionisao ovaj delikt. Naravno da ima slučajeva i direktnog fizičkog nasilja. Po novom Zakonu o radu poslodavci imaju pravo na tzv. upozorenje pred otpuštanje. To je praćeno premeštanjem na neodgovarajuće radno mesto, gde radnice ne mogu da ispune normu. Mnogi poslodavci ne samo što su smanjivali zarade već su zahtevali od radnica koje ne ispune normu da potpišu izjavu o sabotaži. Svi ovi podaci se odnose na Beograd jer nemamo finansijkih mogućnosti da otvorimo SOS telefone u celoj Srbiji. Situacija u gradovima širom Srbije je gora nego u Beogradu. Zato organizujemo okrugle stolove u celoj Srbiji gde upoznajemo žene sa radnim pravima, tim pravnica tumači pravne odredbe. U 2000. godini organizovale smo osam ovakvih okruglih stolova, koji nailaze na odličan odziv kod žena. Svaki uspeh SOS telefona je ohrabrenje za žene. Našim radom želimo da pokažemo da sindikalni angažman ima svrhe, želimo da podstaknemo žene da se bore za svoja radna prava.”
