Rađanje i rat

U periodu nakon II svetskog rata u bivšoj Jugoslaviji (SFRJ) žene su bile dostigle značajan nivo emancipacije, pre svega ekonomske i socijalne. Učešće žena u javnoj sferi, posebno u svetu rada, bilo je na zavidnom nivou. Međutim, vladajući (komunistički) establishment smatrao je da emancipacija nema rodno odredenje. Naime, vladalo je uverenje da se emancipacijom radničke klase jedino može dostići emancipacija žena. Premda je ekonomska i pravna jednakost muskaraca i žena ublažila patrijarhalne odnose, oni su se i dalje snažno perpetuirali u vidu autoritarne porodice. Činjenica je da je partijska država dekretima usvajala zakone koji su išli u prilog ženama (abortus je legalizovan još početkom 1951. godine), ali samoupravni socijalizam nije dovodio u pitanje porodiči patrijarhat. Č­njenica je da se pravni položaj žene menjao, ali je takođe činjenica da su se kulturne predstave o ženi vrlo sporo menjale, a u mnogim segmentima nije bilo nikakvih promena. Glorifikacija materinstva je nastavljena, žena je bila posmatrana kroz reproduktivnu funkciju (reproduktorka radničke klase). Poltika svođenja žene na ulogu majke i supruge nije samo vesania za porast nacionalizma, već je prisutna i od ranije. Na primer, u Titovo vreme, negde 50-ih godina, muško stanovništvo izginulo u ratu, trebalo je obnoviti novim generacijama, pre svega sinovima. Da bi se stimuliao rast stanovništa, ženama su dodeljivane i medalje. Tito je bio kum svakom dejetom detetu koje bi rodila majka.

Brak su zagovarali kao jedini normalan oblik zajednice, Svi oblici organizovanja žena bili su unutar zadatih institucionalnih okvira; autonomne feminističke inicijative koje su se pojavile u bivšoj Jugoslaviji (SFRJ) početkom 80-ih godina bile su kvalifikovane kao “buržoaski uvoz sa Zapada”.

Autoritarna matrica proizvodnje neprijatelja (klasnog), isključivanja drugih i različitih nastavljena je i učvršćivanjem nacionalizma kao vladajuće ideologije, krajem 80-tih godina u Srbiji. ,,S. Miloše­vić je izrastao iz komunističke elite, ali je masovnu podršku dobio na nacionalističkim idejama. Zajedničko i komunizmu (uslovno do 1990) i nacionalizmu (uslovno od 1990) je pojednostavljena slika stvarnosti koja je bila preduslov za homogenizaciju i (komunističko i nacionalističko) jednoumlje. Predrasude i na njima nastali stereotipi bili su isti iako su se ideologije menjale a subjekti stereotipa dijametralno razlikovali".

Umesto klasnog neprijatelja, sada se postavlja etnički neprijatelj; ženama je, umesto da kao pre budu reproduktorke radničke klase, dodeljena uloga reproduktorki svoje nacije, uloga čuvarki morala, tradicije i porodice.
PROJEKTI ZA MAJKE I SUPRUGE: Sve žene su majke, ali poželjan okvir za rađanje jeste brak. Uporedo sa zaoštravanjem ekonomske krize, još pre izbijanja ratova, umnožavaju se pozivi ženama ,,da se vrate kući i porodici". Početkom 1990. demografi i lekari, uz svesrdnu podršku režmskih institucija kao i režimskih medija, nude zakonske projekte u ,,pravcu reafirmacije porodice". Naprimer, lekar i samozvani demograf Ivan Knajtner, traži uvodenje poreza za neudate i neoženjene, ali i razvedene osobe koje imaju preko 30 godina starosti. Autor projekta predlaže da se tim ,,nepoćudnim osobama" za kaznu odbije 10% od plate. Cilj projekta je da se spreči katastrofalan pad nataliteta u Srbiji". Ovaj projekat su zdušno podržali i srpski akademici. Neki među njima, kao što je demograf Marko Mladenović, zagovarali su sledeće: ,,U uslovima kada država ne može svima da obezbedi zaposlenje, trebalo bi stimulisati majke da rađaju i da im to bude životni poziv". Pošto za patrijarhalna očekivanja nije dovoljno da sve žene budu majke, već je poželjno da to ostvare i u određenom okviru, zagovara se da od trenutka udaje, supruzi teče radni staž, ,,brak bi joj bio radno mesto".
Pored nastojanja da spreče katastro-alnan pad nataliteta ovi i drugi srpski naučnici rukovode se i dodatnim motivima: oni objašnjavaju opravdanost zakonskog projekta i na sledeći način: ,,Ovim predlozima bi se omogućilo otvaranje velikog broja radnih mesta". Naravno, za muškarce koji su bili mobilisani za front i odbranu ,,majke-nacije".
Koji je cilj takve propagande i lažnih obećanja lisenih bilo kakve realne osnove? Motivi su među ostalima i sledeći: degradacija žena, redukcijom njenog identiteta na ulogu majke i supruge kao nacionalne i patriotske dužnosti, amortizovanje socijalnog nezadovoljstva zbog mašovnog otpuštanja radnika (žene su uvek prve među otpuštenima), isključivanje žena iz sfere javnog, a pre svega iz donošenja odluka o dolazećim ratovima. I, naravno, cilj je osujećivanje civilnog društva u nastajanju koje bi moglo da bude brana ratu i rastućoj etničkoj homogenizaciji.

IDEOLOŠKO OPRAVDAVANJE MODELA VRAĆANJA ŽENA ,,U OKRILJE PORODICE": kad je domovina u opasnosti, žene moraju da se žrtvuju...
U autoritarnim društvima, kao što je bilo i, nažalost, još uvek jeste društvo u Srbiji, gde žene imaju istovemeno ulogu žrtvi i ulogu kolaboratorki, nacionalističko-militaristička kolonizacija žena i uopšte, civilnog stanovništva ne bi bila izvediva bez njihovog učešća.
U propagandi idealizovanja porodice i braka učestvuju sve relevantne institucije, koje svojim naučnim radom jačaju konzervativna i retrogradna strujanja. Naprimer, Centar za demografska istraživanja Instituta društvenih nauka iz Beograda, sproveo je 1996. godine istraživanja po kojima ,,danas u Srbiji postoje bitne pretpostavke za rehabilitaciju rađanja. Pre svega zbog poznavanja demografskih problema i osetljivosti na njih". Ne uzimajući nimalo u obzir potrebe i želje žena, a pre svega iskustva žena, tako se uvodi populaciono poželjno ponašanje u etničkoj i patriotskoj perspektivi. Autorka pomenutih istraživanja Mirjana Rašević navodno zapaža vrednost etničke populacione svesti kod žena, što se ,,ispoljava u visokom vrednovanju pronatalitetne politike na skali društvenih vrednosti". A žene, bez obzira na ideološko opredeljenje, uključujući i ekstremno nacionalističko, rukovode se - nezavisno od sve te propagande - više praktičnim moralom i ne rađaju za naciju i državu.
Celi timovi psihologa, lekara, akademika sugerišu da je ženi osnovna uloga da bu­de ,,anđeo porodičnog ognjišta",da su ,,deca najvrednija diploma koju može dobiti u vreme sveopšteg otuđenja" Predstave o ženi kao heroini/žrtvi, model ,,žrtvenog roditeljstva" propovedaju i akademici i mediji, ne uzimajući u obzir svakodnevni život žena. Stvarnost žena kojima je obraćaju predstavnici relevantnih nacionalnih institucija (čiji sinovi i ćerke u pravilu studiraju vani jer ih režim bogato nagraduje za propagandu protiv žena) je da:
- žene ne mogu da ishrane ni već rođenu decu, izlaze na ulice i protestuju zbog godinama neplaćenog dečjeg dodatka, čak ni za treće dete (kao što su akade­mici i država obećali);
- žene su su godinama bile pod permanentnim stresom (zbog otpuštanja s posla, siromaštva, izbeglica u kući - Srbija ima najviše izbeglica u Evropi, preko 700.000, Srbija ima i najviše invalida u Evropi, preko 70.000) zbog straha od to­ga da im muški srodnici ne budu odvedeni na ratište;
- pojačana agresivnost i nasilje u porodici: otažbinski front se spojio sa porodičnim a nasilje na frontu se prenelo i na kuću, nasilje je srž svih odnosa, i privatnih i javnih; nasilje je norma i suština situacije;
- žene žive u porodičnim zadrugama proširenim porodicama) ne zbog ,,vraćanja korenima i tradiciji" već zato što nemaju mogućnost izbora.
Ovakva propagandistička represija, posebno vidljiva za vreme režima S. Milošević nije, nažlost, nestala sa odlaskom Miloševića; ona je služila a i dalje služi za:
- kupovanje socijalnog mira u državi i to patrijarhalnom represijom nad ženama: nametanjem uloge reproduktorke nacije, čuvarke porodičnog mira čime se kupuje i socijalni mir u državi;
- sprečavanje učešća žena u javnoj sferi, u demokratskim procesima: i ženskim grupama se sugeriše da preuzmu ulogu servisa države, da se ne ,,bave politikom", da smiruju socijalne tenzije a ne da huškaju na njih.

“FEMINISTKINJE SU KRIVE ZA PAD NATALITETA SRPSKE NACIJE": žene koje se bore za pravo na izbor, žene koje preskaču etničke zidove i ne poštuju ognjište, izdajnice su i neprijateljice...

Akademici, lekari, pravnici, crkveni velikodostojnici, mediji...već od početka devedesetih godina optužuju žene većinske nacije za pad nataliteta. Evo optužbi moralističko-etničko-patriotskog karaktera:
- Ne rađaju iz egoizma, konformizma, jer su ženama data preterana ovlašćenja, kao naprimer ,,slobodno roditeljstva": ,,Nas čovek neće da rađa jer sreću vidi u kolima, vikendici. To je egoizam" ili je uzrok depupulacije ,,hedonizam – želja za karijerom i drugim ličnim zadovoljstvima...", kašto je tvrdila Gordana Matković 1994., aktuelna ministarka za rad i socijalno staranje.
- ,,Feministkinje su za ubijanje nerođene dece. Na sreću one nemaju nikakve veze sa bićem srpskog naroda" kazao je Vasilije Kačavenda, vladika zvorničko-tuzlanski;
- ,,Ove feministkinje odavde vrlo dobro su povezane sa feministkinjama iz Zagreba koje propovedaju odumiranje srpskog naroda";
- ,,Vi niste Srpkinje, jer da ste Srpkinje rađale biste srpske sinove za srpsku osvetu...vi ste jalove Jugoslovenke, vi hoćete, kao komunisti, da uništite srpsku naciju" ili „ Čedomorke, nerotkinje, jalo­ve lezbejke..." (optužbe Ženama u crnom od strane prolaznika/ca tokom protesta);
Osim mržnje i osude, crkva propisuje kazne prirode za žene koje ne rađaju: ,,Žene koje rađaju retko oboljevaju od raka. I što više rađaju, sve su imunije na tu strašnu bolest. Devojke usedelice i žene koje sprečavaju rađanje boluju 40% više od raka, i to naročito raka dojki, od žena koje radaju".
Marina Blagojević, možda jedina feministička demografkinja u Srbiji, sasvim drugačije posmatra problem nataliteta: ,,Egocentrizam i feminizam nisu uzrok pada nataliteta već nizak standard i - nepovoljan položaj žena".
Dobar deo predstavnika vlasti, nakon pada S. Miločevića (5. oktobra 2000.) uopšte se u nizu stvari ne razlikuje od prethodnih, ima isti jezik mržnje i praksu demonizacije drugih i drugačijih. Evo šta je kazao nedavno Marijan Rističević, poslanik u Skupštini Srbiji, kao i u Skupštini SR Jugoslavije:

,,Lezbejke su najopasnije, zbog toga što s najkrivlje za pad nataliteta. Za razliku od pedera, koji jesu zlo, ali ne ugrožavaju natalitet, lezbejke bih sudski gonio..."

Različite demografske situacije na teritoriji Srbije su iskorišćene kao deo psihološke pripreme za rat a ne za poboljšanje uslova u kojima će žene imati reproduktivni izbor. Ovakva propaganda nije samo instrument patrijarhalne degradacije žena, već predstavlja veoma opasan in­strument diskriminacije žena na etničkoj osnovi, oruđe za proizvodnju mržnje me­đu narodima i među ženama.

PATRIOTSKA MOBILIZACIJA: sve žene su majke, ali sve majke ne doprinose podjednako nacionalnoj bezbednosti - nacionalna bezbednost zavisi samo od majki koje rađaju sinove određene etničke pripadnosti (većinske-srpske)...
Propaganda o rađanju u cilju suzbijanja ,,bele kuge", prepliće se sa propagandom o rađanju sinova za odbranu otadžbine i sukob sa ,,neprijateljskim narodima".
Početkom devedestih godina, uporedo sa prvim ratnim pohodima vojske JNA), uporedo sa nasilnom mobilizacijom mla­dića za rat, nacionalisti-militaristi traže da porodilišta postanu neka vrsta regrutnih centara: ,,Za svakog poginulog srpskog mladića u Sloveniji, srpske majke moraju roditi još sto vojnika".
Ovakva militaristička kolonizacija žena, kult herojskih majki koje nude svoje sinove na oltar domovine, izražava se u mnogobrojnim izjavama žena, među kojima navodimo sledeću: ,,Srpkinjama je svojstveno da hrane i šalju decu u rat. Srpkinjama je svojstveno da tu istu decu u sanducima dostojanstveno sahranjuju, ali Srpkinjama nije svojstveno da decu šalju u bratoubilački rat. Ohrabrio nas je naš predsednik Milošević koji je nama garant mira i visoko je zavijorio zastavu srpstva da nam se porod ne okuplja pod zastavama onih koji nas ubijaju".
Stvarnost je bila drugačija. Više stotina hiljada mladića bežalo od vojne mobilizacije a najveću podršku su im pružale upravo majke tako da je gore navedena izjava služila za izazivanje krivice kod že­na i za mobilizaciju celokupnog stanovništva za rat.

Nacionalistički demografi, spajajući rađanje i ratovanje, precizno računaju da­tume nadiranja ,,bezbrojnih neprijatelja srpskog naroda": ,,Poslednji Srbi braniće se 2091. na Kalemegdanskoj tvrdavi (staro jezgro Beograda). Taj poslednji obračun bi mogao da se dogodi i pre tog datuma...".

I nacionalistički naučnici i isti takvi mediji su izrazavali potrebu da Srbija bude ,,etnički cista", da Srbija postane ,,prava etnička država" , da ,,Srbi ne postanu manjina u svojoj državi jer već danas svaki treći žitelj Srbije nije pripadnik državotvornog naroda. Moramo da zadržimo naše teritorije i svete zemlje (Kosovo, Sandžak) kako upražnjeni prostor ne bi popunili Šiptari, muslimani..."

Nacionalno svesne estradne umetnice takođe se bave državotvornim pitanjem i stvaranjem Velike Srbije: ,,Ako se ne zaustavi pad nataliteta u Srbiji i Republici Srpskoj, za pedeset godina Srbi ce biti manjinski narod u sopstvenoj zemlji".
Mediji su nudili apokaliptične vizije ,,turobne Srbije bez beba: šetaju starci po srpskim gradovima, idu po sahranama, nema porođaja... ili ,,Nad našim narodom se nadvila crna kuga - holokaust...kolevke leleću za bebama..."

Ovakva propaganda je doprinosila širenju ,,kuge emocionalnog fašizma" (Virdžinija Vulf), proizvodnji neprijatelja, oličenog pre svega u drugim narodima, ali i u svima drugačije mislećima unutar sopstvene nacije. Na planu konkretne realizacije projekata nije se odmakao dalje od retorike praznih obećanja, od permanentnih skupova o ,,beloj kugi", od umnožavanja saveta, komisija, direkcija za obnavljanju stanovništva. Većina od njih insistirala je na finansijskoj pomoći, članarini kao najboljem načinu za ,,suzbijanju bele kuge", što navodi na pomisao da će ih takvih fondova ,,sav srpski narod da kupi svijetlo oružje kako bi se ispunilo da svi Srbi počivaju u jednoj državi".

Ipak, neki predlozi su se pretvarali u praksu, u cilju ublažavanja ,,reproduktivne tragedije". Navešću tri primera, koji poprimaju tragikomične dimenzije:
MEDALJE ZA PLODNE MAJKE Srpska pravoslavna crkva (SPC) dodeljuje, po prvi put juna 1993.godine na Kosovu Polju, medalje ratnicima i majkama koje imaju četvoro i više dece: ,,Da bi se u našem narodu više rađalo, mi smo ustanovili orden Majke Jugovića". Tada su dodelili 16 zlatnih i 14 srebrnih medaIja. Pošto nije bio zadovoljan učinkom, jedan od crkvenih velikodostojnika Artemije, raško-prizrenski episkop, uputio je prekor: ,,Majke su pre mogle da opreme i po devet sinova u carevu vojsku, da se bore za slobodu otadžbine i svoje vere pravoslavne. I danas ima takvih majki, mada vrlo retko". Već sledeće, 1994. dodeljivano je manje medalja a otada je SPC više ne upražnjava ritual, besna što ,,Srpkinje sve manje rađaju a Srbi sve ma­nje idu u vojsku".

REPRODUKTIVNI TURIZAM :Uvoz etnički podobnog materijala...
Početkom 1998. pojavila se u Srbiji međunarodna organizacija za sklapanje braka, zvana ,,Seoski prag" i režimski mediji su bili puni sledećih naslova: ,,Ukrajinke - potencijalne udavače stigle u Srbiju"; ,,SPC se ljuti na uvozne snajke i više bi volela naše snajke", itd. Naime, pomenuta agencija se bavila uvozom Ukrajinki ili pravoslavnog reproduktivnog materijala. ,,Sela su ispražnjena, u njima se organizuju neženje, devojke ne žele da se udaju i da žive na selu, tako da prema podacima ,,Seoskog praga" u Srbiji ima 160.000 neženja. Međutim, pojavio se problem jer su uvezene Ukrajinke živele pored Černobila, to su ,,ozračene neveste" kako kaže štampa. Počeli su da tvrde da je sve to ,,zavera" protiv srpskog naroda jer hoće da postanemo degenerisan narod. Nesto slično se dešava i u Hrvatskoj. I tamo uvoze Ukrajinke, ali katoličke veroispovesti.
MOBA ili radno - zabavna akcija za tranzicionu reproduktivnost...
Nakon smene režima, međunarodni i odgovorni faktori postavljaju zahteve ko­je nove vlasti moraju da ispunjavaju, tako da je reproduktivni turizam u opasnosti. Ukrajinke i uopšte žene iz bivših zemalja Sovjetskog Saveza, prve su na udaru trgovine belim robljem (Sex trafficking). Međunarodne fondacije i agencije za razvoj finansiraju projekte (naravno, uglavnom iz bezbedonosnih razloga - da Ukrajinke ne odu na Zapad) a mnogo manje iz brige za ženska ljudska prava. Umesto reproduktivnog turizma, pronađeno je ne­što novo: ovog leta (2002.) organizovana je, po prvi put, Moba ili ,,radnozabavna akcija koja okuplja mlade Srbe i Srpkinje iz dijaspore i iz matice zemlje. Pomenutu akciju organizuje ,,srpska država, srpska crkve i dijaspora". Cilj ove radno-zabavne akcije sastoji se u sledećem ,,Obnova srpskih hramova i manastira u domovini, izgradnja prijateljstva za ceo život i zajedničkog krova". Mediji prate Mobu i naglašavaju da na akciji ,,ima mnogo više ljubavi nego žuljeva...".

SMENA REŽIMA- NE ZNAČI PROMENU NAČINA MIŠLJENJA...

Novi režim, ustanovljen nakon 5 oktobra 2000. nije doneo očekivane promene. To ne znači da smenjivanje S. Miloševića i njegov odlazak u Hag nije doveo do nekih pomaka. Ogromna je promena u tome što je u zemlji nestao strah. No, odlaskom jednog čoveka nije nestao način mišljenja koji proizveo mržnju, ratove i nasilje u proteklih deset godina. Nacionalizam je dominantna matrica značajnog dela nove političke elite. Nove vlasti nisu napravile diskoninuitet sa politikom rata i ratnih zločina bivšeg režima. ,,Srbija je danas, još jednom, izabrala tradiciju nacionalizma, ali oslobođena Miloševićevog balasta”.

Znatan deo predstavnika novih vlasti i dalje smatra da Srbija treba da bude etnička država, da je nacija-država preduslov demokratije. SPC postaje sve vise politički faktor, postoji opasnost da Srbija postane teokratska država, jer mešanje SPC u gotove sve sfere javnog zivota, posebno u obrazovnu sferu, dovodi u pitanje sekularni karakter države. Ovo postaje utoliko ozbiljnije jer sva ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da su SPC i vojska jedine institucije kojima građani u Srbiji najviše veruju.Sveštenici SPC na čelu sa Svetim arhijerejskim sinodom propagiraju na državnim medijima uvođenje prigovora savesti za ,,hrišćane na radnom mestu": ,,Lekari vernici treba da ispunjavaju svoju hrišćansku dužnost" tj. da ne abortus jer je Sveti arhijerejski sinod još početkom 2000. zatražio ,,da se dozvoli pričešće babicama i lekarima da vrše abortuse sve dok se isti ne pokaju.

Sveštenici SPC organizuju po aulama pravnih fakulteta tribine na kojima se osuđuje ponašanje ,,modernih, emancipovanih žena", na kojima se dele lekcije o tome ,,šta treba da zna svaka pravoslavna devojčica...", na kojima visoki crkveni velikodostojnici i ultranacionalistička udruženja ,,pravoslavne mladeži (,,Srpske dveri", ,Justin filozof", itd.) poručuju da je ,,najpreči zadatak Srba da se obože, slože i umnože...". Neki među sveštenicima SPC, kao na primer vladika Pahomije, predlažu neku vrstu Srpskog Lebensborna - prihvatnog ognjišta" tj. da bi crkva trebala da usvaja decu bez roditeljskog staranja...
ZAKONQDAVSTVO KOJE FAVORIZUJE “POPULACIONO NE/KOREKTNO PONAŠANJE"
Politika etničkih kriterijuma je, na žalost, dominantna i u merama državne politike. Najočigledniji primer je i nedavno usvojen zakon (aprila 2002.) o finansijskoj podršci porodicama sa decom, tj. roditeljski dodatak za drugo, treće i četvrto dete, sa obrazloženjem da samo u sedam opština u Srbiji (koja ima oko 120 opština) ima pozitivan priraštaj. Peto i svako sledeće dete neće primati dečji dodatak i u obrazloženju Ministarstva za socijalna pitanja ,,nefunkcionalne porodice nije potrebno podsticati", što je direktni nastavak politike proizvodnje etničke netrpeljivosti iz vremena bivšeg režima. Zna se da u Srbiji četvoro i više dece imaju porodi­ce albanske, romske, bošnjacke etničke pripadnosti i da ovakve mere samo podstiču etničku mržnju i diskriminaciju.

Zakonodavci objašnjavaju da je cilj ovog zakona: stimulisanje nataliteta, po istim kriterijumima kao i u bivšem režimu: rađanje za potrebe države ima etničku vrednost: nije dovoljno da žene rađaju već država očekuje da to budu željeni proizvodi određenog etničkog kvaliteta. Istraživanja javnog mnjenja su pokazala da deo žena smatra da je to ,,atak države na slobodu individue" i da ,,država ne treba da se meša u stvari..." a feminističke grupe su organizovale više akcija protiv takve politike.

Rad pripremljen za medunarodnu konferenciju o zenskom zdravlju odrzanoj u Torontu (Kanada) od 12. do 16. avgusta 2002. godine