Naime, sa Ženama u crnom sreo sam se pre tri godine na jednom od njihovih seminara. Znao sam da je to neka mirovna grupa, da se zalaže za prigovor savesti i da podržavaju dezertere. Toliko. Posle tog prvog iskustva, moja interesovanja su porasla, bio sam fasciniran svakim tekstom, svakom knjigom, svakim principom grupe... I onda je počelo. Zapravo ja sam počeo da osobama oko mene govorim o Ženama u crnom. Neočekivana gomila predrasuda od strane drugih, ali najveća je bila: Kako mogu ja, kao muškarac, da budem u nekoj grupi žena?
Ovo pitanje postavljam sebi tek posle tri godine aktivizma kod Žena u crnom.
Ipak, posle nekoliko godina iskustva, zaključio sam da postoji nekoliko veoma važnih tačaka koje u feminističko-antimilitarističkom angažmanu spajaju žene i muškarce.
Prvo: Feminizam i antimilitarizam nisu pitanje jednog pola ili roda.
Svaki rat se jednako surovo odnosi prema ženama i muškarcima, s tim što su žene spremnije da to uvide i prihvate kao strašnu činjenicu. Sa duge strane, pored (većine) muškaraca koji ratuju, postoji i deo onih koji se ratu odupiru i ne osećaju nasilje kao svoju prirodnost. Takođe, žene osim što uviđaju, one i govore o iskustvu rata. Ova činjenica je veoma važna. Živimo u svetu u kome se o ratu zapravo ćuti, naročito iz perspektive roda. Iako od spolja izgleda kao da se o ratu govori, malo je onih koji će se njemu suprotstaviti, posebno kada su muškarci u pitanju. Model koji su nam ponudile žene da o ratu govorimo iz sopstvenog iskustva ili emocija je model koji ohrabruje i koji menja. Menja u smislu rodnog osvešćivanja muškaraca da vojnikovanje i rat nisu prirodne datosti već izbor destrukcije.
Drugo: Žene i Drugačiji muškarci su neprestano pod presijom patrijarhata.
Žene su, sasvim sigurno, najveća marginalizovana grupa na svetu. Posle njih to su Drugi muškarci. Drugost se kod muškaraca ogleda u mnogo stvari, ali unutar politike militarizma (kao jedne od vodećih politika maskuliniteta), važni aspekti su odbijanje rata, muška svest o ratu, odgovornost prema miru, dezerterstvo, prigovor savesti...kao i ostale važne razlike unutar jednog roda poput gay muškaraca, senziblisanih, antiseksista, antinacionalista...Geografski gledano, prostor na kome deluju Žene u crnom iz Beograda je više od decenije kontaminiran ratovima i militarizacijom, pa je stoga stepen u kome se Drugost ne prihvata veoma veliki. Već godinama lično iskustvo aktivista Žena u crnom to dokazuje. Bez obzira na seksualnu orjentaciju ili bilo koju drugu pripadnost, svaki aktivista je osetio neki vid patrijarhalne represije: omalovažavanje, nasilje, mobilizaciju, isključivanje... Ipak, svi zajedno ostajemo sa Ženama u crnom upravo iz tog razloga – odupreti se patrijarhatu (naročito ako ga osetiš na svojoj koži), poljuljati njegove temelje, destabilizovati ga neprestano, ukazivati na njega i transformisati svoju Drugost u element političkog delovanja. Tako je jedna od specifičnosti Žena u crnom da je grupa oduvek privlačila gay muškarce i to gay pacifiste, koji su davali političku dimenziju represiji nad svojom seksualnošću, pre svega uključujući militarizam/rat kao veoma važne faktore te represije. Demilitarizacija se može vršiti na mnogo načina, a jedan od najvažnijih je promovisanje Drugačijeg mišljenja u odnosu na većinsko. Muškarci koji su aktivisti Žena u crnom to neprestano čine.
Treće: Edukativni prostor – prostor promena
Mnoge feminističke grupe su veoma zatvorene za muškarce. Žene u crnom su jedna od retkih grupa koje prihvataju muškarce. Ovo je takođe veoma važno. Žene menjaju žene, jedna je od omiljenih feminističkih parola, ali žene na jednak način mogu da menjaju i muškarce. Svi smo prepuni predrasuda, posebno o nama samima, ali ako postoji prostor u kome nam se bez okrivljavanja daje mogućnost da prepoznajemo sebe same i menjamo se, postoji prostor koji utiče na širu promenu društva. Žene u crnom ukazuju na paternalizam, seksizam, homofobiju, nacionalizam, militantnost, mačo pozicije, moć...ali istovremeno rade i dve važne stvari: ne okrivljuju i pružaju prostor i vreme za prepoznavanje i promenu. Mnogi muškarci su se unutra grupe prvi put sreli sa gay muškarcima, upoznali različite Druge muškarce. Na ovaj način jedan ženski prostor koji prihvata muškarce istovremeno postaje prostor u kome muškarci menjaju muškarce. Ovo svakako treba iskoristiti (ali ne i zloupotrebiti), jer prostor Žena u crnom je prostor feminističkog iskustva, onog u kome se unutar istog pola/roda menjaju vrednosti. Danas, muškarci koji su unutar grupe upravo to čine: prepoznaju se u patrijarhatu, uče, menjaju sebe i na kraju menjaju muškarce oko sebe.
Četvrto: Promocija univerzalnih vrednosti
Vrednosti fenimizma i antimilitarizma nisu samo tzv.ženske vrednosti. Posebno je važno ponovo pomenuti činjenicu da je (anti)militarizam veoma važan faktor koji spaja žene i muškarce unutar Žena u crnom. Promocija vrednosti antilmilitarizma i feminizma stavljena u kontekst opšte odgovornosti oba pola/roda je jedan od karakteristika Žena u crnom. Feminističko apelovanje na jednakopravnost, unutar grupe promoviše se kroz jednake obaveze prema miru i nenasilju, drugačijem svetu bez diskriminacija bilo koje vrste. Takođe, veoma je važna promocija vrednosti ljudskog bića (koja nažalost, za mnoge grupe ili organizacije nije svojstvena), a ogleda se u pružanju jednake šanse svima da doprinesu radu grupe bez obzira na godine, stepen obrazovanja, poreklo...
Peto: Slobodan prostor za Drugačije muškarce.
Unutar mnogih mešovitih ili muških grupa (kao što su gay grupe), postoje problemi kojih ostali muškarci ne žele da budu ili ne osećaju političku bliskost sa tim grupama/organizacijama. Recimo, ponekad se u gay grupama insistira na prihvatanju određenih rodnih normi ili ponašanja, ili se isključuje politička odgovornost van LGBT problematike, ili je vladajuća patrijarhalna hijerarhija i sistem vrednosti...Ono što razlikuje Žene u crnom je slobodan prostor da se svako/svaka bude to što jeste. Što se tiče muškaraca, oni mogu biti kakvim god se osećaju sve dok osećaju vrednosti grupe kao bliske. Ovde nije reč o emotivnoj uceni, po principu „ako nisi sa nama, onda si protiv nas“, već o velikom prostoru razumevanja i mogućnostima edukacije, dekonstrukcije i transformacije. Drugim rečima, postoji prostor bez represije koja nalaže da se mora biti nešto da bi se bilo u grupi. Naravno, ne mogu se prihvatiti vrednosti koje su potpuno različite od feminističko antilimitarističkih, ali se može razumeti želja za njihovom promenom. Upravo je osećanje ovako definisanog prostora razlog zbog kojeg se muškarci pridružuju Ženama u crnom.
VAŽNOST SARADNJE
Feminizam je uspeo da definiše i razdvoji pol i rod, ali su mnoge feminističke grupe ostajale zatvorene za muškarce. Sa druge strane, antimilitarizam nije isključivao na osnovu pola i roda.
Ratovi na prostoru nekadašnje SFRJ doveli su do brojnih društvenih poremećaja: pada svih sistema vrednosti, loše ekonomske situacije, porasta nacionalizma, diskriminacije, klerikalizma...a svaki od ovih elemenata se odražava na rodni aspekt. Tako, postojeći pritisak patrijarhata postaje još jači.
Prepoznavajući važnost saradnje između žena i muškaraca (kao i svih ostalih), i kombinujući vrednosti feminizma i antilmilitarizma Žene u crnom Beograd, uspevaju da stvore siguran prostor za razumevanje i solidarnost, ali i za zajedničko političko delovanje žena i muškaraca. Ova je činjenica od izuzetne važnosti jer pokazuje da:
- je demilitarizacija/dekonstrukcija tradicionalnog maskuliniteta moguća;
- da ženska solidarnost podstiče muškarce na razumevanje vrednosti mira i nenasilja;
- je siguran prostor univerzalan i potreban svima podjednako.