Ženska politika mira

solidarnost, sestrinstvo, prijateljstvo, podrška, poverenje...
Žene u crnom i ženske grupe na Kosovu

'Albance i Albanke ubijaju na Kosovu, hapse ih, izbacuju ih sa posla, iz njihovih stanova, njihovih života. Na Kosovu imamo kolonizaciju i etničko čišćenje. Mislim da je to jedno veliko žarište i ne smemo dozvoliti da se to žarište rasplamti, jer mi smo za mir a ne za rat'
(Nazlie Bala, Skup Međunarodne mreže Žena u crnom, avgust 1996, Novi Sad).

'Izbacili su nas iz školskih objekata, univerziteta i radnih mesta. Zašto? Zato što nismo hteli da usvojimo njihov plan i program'
(Arieta iz Prizrena, na istom skupu).

'Mislila sam da možemo da šetamo obema stranama glavne ulice Prištine, ali policajci su nas pustili samo da šetamo jednom, dok je druga strana ostala za šetače srpske nacionalnosti. Mislila sam dokle će ovaj režim da smišlja razne načine da spreči albanski narod na Kosovu da ostvari svoju slobodu'
(Nora Ahmetaj, septembar 1997)

Žene u crnom:

'Segregacije i etnička diskriminacija u školama, nasilna iseljavanja, diskriminatorska primena pravnih normi, hapšenja i zlostavljanja, organičavanje prava na mirno okupljanje i političko delovanje'
(Mart 1996)

'U gradu na ulici ne smeju da se pevaju albanske pesme, doćiće policija da ih pita zašto. Srpski režim ne dozvoljava mešanje Srba sa Albacima u državnim institucijama. Dva miliona ljudi već godinama kada otvori televizor čuje jezik koji nije njihov'
(Lepa Mlađenović, Priština 1996)

'Od 1991. brutalnom politijskom silom izbačeno je za Univerziteta u Prištini oko hiljadu nastavnika, preko dvesta adminstrativnih radnika i preko 27 000 albanskih studenta i studentkinja'
(oktobar 1997)

'Ceo jedan narod kvalifikuje se kao teroristički kako bi se opravdalo jačanje državnog terora'
(mart 1998)


Akcije Žene u crnom protiv aprathejda
Mirovni karavan na Kosovu, maja 1991: karavan su činili/e pacifisti/kinje iz Italije, kao i neke od osnivačica Žena u crnom iz Beograda i Pančeva. Tokom tri dana organizovani su brojni susreti i razgovori sa predstavnicima/ama albanske zajednice na Kosovu, rudarima iz Trepče, prosvetnim radnicima/ama, intelektualnom elitom i zabeležena su svedočenja o sistematskoj represiji koju je sprovodio srbijanski režim. U Karavanu je učestvovao i Aleksandar Langer, predstavnik Zelenih u Evropskom parlamentu. Karavan predstavlja početak saradnje između civilnog društva albanske zajednice sa Kosova i Žena u crnom.

Od tada pa do sada postoji neprekinuta nit prijateljstva, solidarnosti, uzajamne podrške, saradnje, razmene...
Od marta 1995. kada smo po prvi put nosile transparent 'Albanke su naše sestre', protestovale smo na ulicama Beograda u svim godišnjim dobima, dižući glas protiv terora, javno, jasno i glasno zahtevajući okončanje terora. Taj transparent su tokom naših protesta prolaznici/e u Beogradu i drugim gradovima Srbije više od dvadeset puta pokušali da unište (gaženjem, cepanjem...).

'Mi Žene u crnom odbijamo da srpski režim govori u naše ime. I dalje ćemo osuđivati represiju koju on vrši na Kosovu. I dalje ćemo se solidarisati sa žrtvama te represije i podržavati one koji se zalažu za dijalog i pridržavaju se principa nenasilja.'
(mart 1998)
'Smatramo da je osnov rešenja demilitarizacija: povlačenje svih vojnih i policijskih snaga sa Kosova. Bez toga se vrlo teško mogu stvarati uslovi za dijalog i poverenje.'
(Maj 1997).

• Da li znamo šta se dešava na Kosovu?
• Represija nad albanskim stanovništvom na Kosovu jeste nesloboda za oba naroda!
• Koliko košta represija na Kosovu i Beogradu?
• Koliko se škola, bolnica može sagraditi tim novcem?
• Ljudska prava nisu unutrašnja stvar nijedne države, to je međunarodno pitanje.
• Policijska represija ne rešava problem!

(Ove transparente smo nosile po ulicama Beograda tokom masovnih građanskih protesta 1996/97. u Beogradu).

'Ne pristajemo da srpski režim u naše ime vrši represiju nad albanskim studentima i studentkinjama'
(Oktobar 1997)

'U potpunosti podržavamo zahteve Nezavisne unije studenata prištinskog univerziteta i izražavamo naše divljenje doslednosti kosovskih studenata i studentkinja u nenasilju'.
(Decembar 1997)

'Izražavamo podršku odlučnom opredeljenju albanskog stanovništva na Kosovu da se za svoja ljudska i građanska prava bori isključivo nenasilnim putem. Kao i do sada javno osuđujemo politiku represije srpskog režima na Kosovu'
(Februar 1998)

'Izvršeni su zločini nad civilima i država mora da odgovara'
(Sonja Biserko)

'Albanski narod od strane policije se ne tretira ni kao građani trećeg reda nego kao stoka'
(Nataša Kandić)

'Ženske grupe iz Beograda sarađuju sa ženskim grupama na Kosovu i to je deo ženske mirovne politike.'
(Staša Zajović)
(Mart 1998, javna tribina, Centar za kulturnu dekontaminaciju, Beograd)

Režim zabranio međunarodni antiratni skup u Beogradu protiv nasilja na Kosovu; skup u organizaciji Žena u crnom i Amnesty International. Istog dana, 19. septembra 1998, održani su antiratni skupovi u celom svetu.

'Priznajem da sam se suprotstavila politici represije, aparthejda i rata srpskog režima protiv albanskog stanovništva na Kosovu'
(Oktobar 1998, performans PRIZNAJEM na Trgu republike u Beogradu, povodom sedme godišnjice Žena u crnom)

Ženska solidarnost protiv nasilja na Kosovu: aparthejda, terora, rata...
'U Prištini sam upoznala fantastične žene, koje pod kišom policijaca na svakom ćošku, bez građanskih prava, bez mnogo ženskih ljudskih prava, sa hiljade primera zlostavljanja i nasilja, neke bez pasoša, bez javnih prostora za okupljanje, bez bilo kakve feminističke poželjne literature na svom jeziku rade iz dana u dan i organizuju žene, sa hrabrošću i dirljivošću koja me obavezuje da im budem podrška i oslonac kakav im je potreban, i da beležim njihove hrabrosti o kojima danas nisam pisala, ali sanjam kako ćemo jednog dana objaviti sve. I ono što mi nisu rekle, i ono što sam morala da prećutim u biografijama o feministkinjama sa Kosova.'
(Lepa Mlađenović, septembar 1996)

U Novom Sadu upoznala sam razne žene iz celog sveta, upoznala sam divne i pametne žene iz bivše Jugoslavije. Inspirisala me je ta solidarnost i sestrinstvo među ženama iz bivše Jugoslavije i sveta'.
(Nora Ahmetaj, 1996).

Nenasilni otpor na Kosovu
'Naći ćemo uvek kreativnu formu čak iako nam zabrane sve, uključujući i šetnje, jer se ljudi plaše i šetnje'
(Albin Kurti, oktobar 1997)

'Ne želimo da porazimo protivnika, mi zahtevamo poštovanje ljudskih prava'
(Nezavisna Unija studenata Univerziteta u Pristini, oktobar 1997)

'Preko 30 000 žena sa Kosova učestvovalo je u generalnom protestu održanom 25. marta u Prištini.'
(Mart 1998)

Saopštenje Žena u crnom o pregovorima u Rambujeu
'Podržavamo mirovne pregovore u Rambujeu kao način da se okonča oružano i svako drugo nasilje, da se prestane sa ubijanjem, masakrima, otmicama'.
(Februar 1999)

Bombardovanje i etničko čišćenje na Kosovu
'Ulicama lutaju bande, to su pušteni iz zatvora, paravojni, ko zna...koga sve nema. Upadaju u kuće, iseljavaju ljude, kidnapuju ih, masakriraju.'
(Nora Ahmetaj, mart 1999)

'Održavale smo stalne telefonske kontakte sa aktivistima/kinjama na Kosovu, kao i sa svim prijateljicama i prijeteljicama tokom celog perioda etničkog čišćenja i bombardovanja.'

'Oko 800 000 osoba albanske nacionalnosti proterano je sa Kosovo tokom etničkog čišćenja u proleće 1999.'

'Stop osvetama na Balkanu!'
(Žene u crnom, mart, april, maj, jun 1999.)


Podrška aktivističkom radu u prognanstvu, u šatorima u Makedoniji 1999.
'U šatoru prepunom devojaka iz spaljenih sela na Kosovu igrale su Igballe Rogova i Nazlie Bala, i evo ceo šator bruji jer devojke viču u sav glas “Devojke su snažne”, “VAJAT JA TFORTA” devojke se smeju, više im glave nisu pognute dole, Igbala vikne, ajde još jednom, i šator se prolama od snage. Kad bi brda pamtila, to je buka slobodnog disanja koja bi se u njih urezala.'
(Lepa Mlađenović, Beleške sa puta u Makedoniji, jun 1999)

Podrška Žena u crnom političkim procesima protiv Albanaca i Albanki pred sudovima u Srbiji
'Flora Brovina je osuđena na 12 godina robije bez dokazane krivice. Dajte pesnikinji Flori Brovini olovku!'
(pesnikinja Radmila Lazić, decembar 1999)

'Sve smo mi Flora Brovina – sloboda za Floru Brovinu!
(Apel Žena u crnom, maja 2000. uz podršku preko 30 NVO iz cele Srbije)

'Moja domovina je tamo gde imam prijatelje, tamo gde se čitaju moje pesme'
(Flora Brovina na suđenju u Nišu, decembar 1999)

Pružale smo podršku jedne drugima, posećivale se, družile se, pevale i plesale,
Plakale zajedno, tešile jedna druge, učile jedna od druge,
Pisale jedna drugoj, stvarale alternativnu istoriju, pravile planove
i napravile maja 2006:

Žensku mirovnu koaliciju, nezavisnu inicijativu građanki zasnovanu na ženskoj solidarnosti koja prelazi naiconalne, etničke i verske granice i podele.
Ženska mirovna koalicija se zalaže za pravedan i održiv mir, za uključenje žena kao ravnopravnih partnerki u proces izgradnje mira, naglašavajući da žene nisu samo žrtve rata, već aktivne učesnice u mirovnom pokretu.

Sestre po miru, snovima, neposlušnosti patrijarhatu...

Ženska mirovna koalicija koju čine Mreža Žena Kosova i Žene u crnom, Srbija

Priredili: Staša Zajović i Miloš Urošević
Žene u crnom,
Beograd, avgust 2006.