Nakon završetka intervencije NATO i povlačenja vojno-policijskih jedinica SRJ sa Kosova intenziviran je civilni pokret otpora protiv srpskog režima. Taj pokret, koji je doveo do stvaranja mnosžštva narodnih i građanskih parlamenata u celoj Srbiji, a naročito u zonama koje su dotad važile kao uporišta režima (jugoistok i istok zemlje), pokrenuo je na stotine hiljada građana/ki koji su otvoreno zahtevali smenu vlasti.
Pokret, posebno njegova masovnost, izazvao je oštru reakciju režima. Oblici represije bill su: hapšenja istaknutijih aktivista civilnog pokreta, nakon kojih su sledili prekršajni postupci, kaznjavanje novčanim i zatvorskim kaznama, ali i krivični postupci (najpoznatiji slučajevi su suđenja Ivanu Novkoviću i Bogoljubu Arsenijeviću-Makiju), te progon nezavisnih medija (na osnovu represivnog Zakona o informisanju iz oktobra 1998. godine čitav niz štampanih i elektronskih medija finansijski je onemogućen da nastavi rad).
Aktivistkinje Žena u crnom prisustvovale su kao posmatračice svim politički motivisanim suđenjima, kako u Beogradu, tako i u unutrašnjosti Srbije (Niš, Leskovac, Valjevo...). Pored suđenja aktivistima civilnog pokreta otpora u tom periodu zabeležen je i niz rnontiranih procesa protiv pripadnika/ca albanske narodnosti (Flora Brovina, Albin Kurti, itd.), na kojima smo takođe bile prisutne.
Svim tim represivnim merama režim je hteo da iscrpi, zastraši i razbije rastuće civilne inicijative u Srbiji. Međutim, represija nije postigla svoj cilj: do smene režima je došlo u relativno kratkom roku, već 5.oktobra 2000.
