Trenutno se nalazim na "Maršu mira" kroz šumu koja spaja Tuzlu sa Srebrenicom. To je trasa puta smrti/slobode koja se održava u sklopu obeležavanja 13. godišnjice stravičnog genocida nad Bošnjacima "sigurne zone" UN-a. Cilj i smisao marša je solidarnost sa žrtvama i ukazivanje na nezaborav počinjenog največeg genocida nad jednim od naroda u Evropi posle II sv. rata od strane srpskih snaga potpomognut izdajom međunarodne zajednice. Ovaj marš traje tri dana, s početnom tačkom u mestu Nezuk do krajnjeg odredišta - Memorijalnog centra Potočari - Srebrenica.
Srebrenica je pre svega nešto o čemu mi u Srbiji ne želimo i ne možemo da mislimo.
Međutim stvarnost, aktuelna stvarnost grada Srebrenice najbolje može da svedoči, šta aktuelna ideologija pomirenja štiti i u čije ime je napravljena. Srebrenica je danas simbol trijumfa srpskog nacionalnog programa devedesetih, pošto su u Srebrenici i dalje na vlasti ljudi koji su učestvovali u ratnim operacijama koje su se završile genocidom. Srebrenica je etnički podeljen grad grad u kome i danas žive zajedno i zločinci i žrtve, i u kome Srbi i dalje ne priznaju da se bilo šta desilo, šta više i danas aktivno negiraju da je ubijeno deset hiljada ljudi.
Međutim mi u Srbiji treba da znamo da negiranjem genocida u Srebrenici zapravo postupamo kao i lokalno srpsko stanovništvo Srebrenice, odnosno treba da znamo da i sami živimo u Srebrenici i da ćemo dok god ne otvorimo ovo pitanje i ne suočimo se sa njim ostati da živimo u njoj.
