Feminizam se organizuje i bori protiv represije. Žene postaju pokretačka snaga društvenih promena nasuprot režimu.
Delaram Ali je otkrila značaj iranske revolucije kad je imala šest godina. Jednog dana majka joj je objasnila da ne može više da vozi bicikl ni da izlazi na ulicu da se igra sa dečacima, jer je devojčica. 'To i nije bilo važno mojoj majci, ali se plašila šta će drugi da kažu', seća se kad je pitaju kako je počela svoj feministički aktivizam. To je bilo 1989. i verske vođe su se već učvrstile na vlasti, namećući strogi puritanski moral svim Irankama. Neki od tih ajatolaha odlučio je, između ostalog, da žene ne smeju voziti bicikl jer obrtanje pedala može da uzbudi muškarce. Pošto to nikako nije mogla da prihvati, Delaram se odlučila na pobunu.
Kampanja za rodnu ravnopravnost koju podržavaju razni društveni pokreti izaziva strah režima. Oko 50 žena je izvedeno na sud, neke od njih su bile u zatvoru. Već je toliko visok procenat žena na univerzitetima i režim se sprema da uvede kvote za muškarce. Žene se sve kasnije udaju, opada natalitet, a to su sve znaci emancipacije. Vernice i one koje to nisu, ujedinjuju svoje snage. Razvod koji ostavlja žene bez ikakvih prava, jedan je od najvećih problema.
Delaram je od tog trenutka shvatila da je društvo ne tretira jednako kao starijeg brata. 'On je mogao a izlazi na ulicu, da se igra. A kad bih ja to pokušala, odmah bi komšinice dotrčale mojoj majci: 'Pripazi na ćerku, to je žensko dete'. Sem toga, njen brat je išao u školi u pantalonama i košulji, a ja sam morala da navučem 'pokrov', tj. dugačku odoru, a to je bila obaveza za sve Iranke, čim bi napunile devet godina.
U borbu protiv tih malih nepravdi prekalila se buntovna Delaram. Znala je da će se boriti za svoja prava. Jedino što nije znala da će je to odvesti u zatvor. Delaram danas ima 24 godine, nedavno je bila osuđena na dve i po godine zatvora, pod optužbom da 'deluje protiv bezbednosti države i da vrši propagandu protiv režima'. A evo u čemu je njen 'prestup': učestvovala je u manifestacijama za jednakost pred zakonom koje je organizovao ženski pokret na Trgu Haft-e Tir u Teheranu, juna 2006. Zajedno sa njom suđeno je još 50 aktivistkinja i mnoge druge su, kao i ona, osuđene na kaznu zatvora. Advokati su uložili žalbe i trenutno je proces obustavljen. Međutim, već su ih čekale spremne ćelije u zloglasnom zatvoru Evin, gde su provele pet dana nakon manifestacija.
'Ovo je pravo mučenje, na znamo šta nas čeka', kaže Susan Tahmesebi, jedna od tridesetak žena uhapšenih marta 2007, kad su protestovale pred zatvorom zbog hapšenja pet demonstrantkinja na Trgu Taft-e Tir. Iako posle puštanja na slobodu Jelve Javaheri i Mariam Hoseinkhan – početkom januara – u zatvoru su još dve aktivistkinje (Ronak Safarzadeh i Hana Abdi); protiv većine njih vode se sudski procesi.
Amnesti Internešenel (AI) osudio je 'brutalnu represiju' nad ovim ženama, tražeći od iranskih vlasti da 'prestanu da ugrožavaju one koje se bore za ženska ljudska prava'. 2. marta 2008. policija je zabranila Parvin Ardalan da otputuje u Stokholm i primi nagradu za ljudska prava 'Olaf Palme'. Ardalan, iako je već bila prošla kontrolu, Ardalan su primorali da siđe iz aviona, sa obrazloženjem da joj je zabranjeno da izađe iz zemlje.
'Ustremili su se na nas najaktivnije u kampanji za jednakost', kaže Delaram dok puši cigaru za cigarom, uprkos zabrani pušenja koja je stupilo na snagu. 'Zabrana pušenja po kafeima pogađa pre svega žene, jer nam nije dozvoljeno da pušimo na ulici kao što to čine muškarci, često moramo da pušimo krišom od očeva i braće', objašnjava.
Kampanja za jednakost veliki je izazov za iranski feministički pokret: 'Ujedinila je laičke feministikinje i vernice', kaže Delaram Ali. Kao što je objasnila dobitnica Nobelove nagrade za mir (2003.) Širin Ebadi radi se o 'osvešćivanju Iranki za rodnu neravnopravnost i o prikupljanju milion potpisa za izmenu zakona'. Ebadi je stala iza ovog aktivisktičkog projekta, iako nisu obelodanjena imena pokretačica, kako vlasti hapšenjem ne bi osujetile akciju hapšenjem najaktivnijih.
Slogani Kampanje su u isti mah jednostavni i zapaljivi: 'Znaš li da će ti u slučaju saobraćajne nesreće osiguranje platiti upola manje nego jednom muškarcu? Znaš li da ako imaš probleme u braku ne možeš tražiti razvod a da je to muškarcu dozvoljeno i da ti neće biti dodeljena deca?, aktivistkinje pitaju one žene koje nisu uvek svesne da su građanke drugog reda. Ovo se prenosi od usta do usta, na malim sastancima žena (ali i muškaraca) i to po kućama, salonima lepote, radnim mestima ili na ulici.
Ovakve informacije zbog stroge cenzure mediji ne prenose, ali poruke se šire. U 17 od 30 iranskih pokrajina žene su osnovale svoje komitete i volonterke iz Teherane razmilele su se po celoj zemlji. Preko 700 žena je obučeno za prenošenje informacija kako da dopru do što većeg broja ljudi i da ih edukuje za ženska prava. Ove aktivistkinje su postale glavne mete napada od strane režima: 'Plaše se ovih društvenih mreža', objašnjava novinarka Mariam Mirza, kojoj se sudi jer podržava kampanju.
'Pre je to bio mali pokret, sastavljen uglavnom od intelektualki' kaže Delaram, 'ali sad je to postala opšta stvar. Režim neće da bilo ko ugrožava vlast i shvata da ova inicijativa može da mobiliše žene protiv režima'. Zato režim često blokira njihov sajt.
'Milion potpisa je najmanje važan posao. Mnogo je važnije edukovati ljude', naglašava Delaram. Mlade feministkinje smatraju da je ključna uloga Ženskog kulturnog centra, otvorenog pre 8 godina za vreme mandata reformističkog premijera Mohameda Hatamija, a njegov naslednik Mahmud Ahmedinedžad preti da će zatvoriti Centar. Upravo se u Centru prvi put čulo za Kampanju. 'On je izveo žene na ulicu', seća se aktivistkinja, inače veoma kritična prema Hatamiju. 'Nije izvršio nikakve stvarne promene, nije izmenio zakone i to nam se sad sveti''.
Tahmasebi se slaže sa tim. Za prve dve decenije islamske revolucije, samo su religiozne žene bile prisutne u javnom životu. Učestvovale su u ratu (1980. – 1988.) rat Iran-Irak i u obnovi zemlje putem humanitarnih delatnosti. Laičke feministkinje su mogle da se oglase tek za vreme vlade Hatamija, kad je otvoren prostor za civilno društvo. 'Tada su političari prvi put govorili o problemima i pravima žena, ali je Savet čuvara (revolucije) stavio veto na zakone usvojene u parlamentu', seća se ona. Ipak, priznaje 'da je došlo do javne rasprave o ženskom pitanju'.
No i pored toga, sve se to odvijalo u uskim intelektualnim krugovima. Dve hiljade žena koje su došle na protest na trg Haft-e Tir bile su ili studentkinje ili visoko obrazovane zaposlene žene. Shvatile su da su stvarni problemi Iranki ekonomske prirode i otuda je rođena ideja o Kampanji. 'Kad smo upitale žene šta žele da promene, iznenadilo nas je da je većina odgovorila: 'Da imam pravo da izađem iz kuće'. Naravno, slobodno, ne tražeći dozvolu muškaraca', objašnjava Tahmasebi. I ovaj zahtev ujedinjuje tri generacije žena, iz svih socijalnih slojeva, od studentkinja i profesionalki do domaćica i najskromnjih slojeva.
Slučaj Aherab dokazuje da su feministkinje u pravu. Ovoj ženi, koja zarađuje život čisteći po kućama, nikad nije palo napamet da će se boriti za jednakost, ali na svojoj koži je iskusila diskriminaciju ovenčanu iranskim zakonodavstvom. Kad je prošle godine njen muž, inače vojno lice, odlučio da se od nje razvede jer nije pristala da se po drugi put oženi, izbacio je na ulicu. 'Tri meseca sam spavala po parkovima i molim Ahmedinedžada da dalje ne govori da su u ovoj zemlji žene poštovane', žali se Aherab. Sad je sa velikim zadovoljstvom potpisala peticiju protiv projekta o 'zaštiti porodice koji, između ostalog, dozvoljava muškarcu da se oženi po drugi put a da prethodno ne traži dovolu prve žene.
Prema šerijatu (islamskom zakonu) muškarac može da se razvede od žene ponavljajući to tri puta pred dva svedoka. Međutim, ako žena podnese zahtev za razvod, gubi pravo na imovinu stečenu u braku i gubi pravo na decu, koja čim napune sedam godina, prelaze automatski pod starateljstvo oca. Razvod je ono što najviše zanima žene u ovoj Kampanji:'U svakoj porodici postoje problemi ovog tipa', kaže G.A. spikerka na televiziji, koja se plaši da će za dve godine morati da svoju ćerkicu preda mužu.
Sem toga, mlade Iranke, pipadnice tzv. generacije H (koje su rođene za vreme Homeinija ili Hamneija, a takvih je oko 70% od ukupnog stanovništva), neće da se pomire da su građanke drugog reda. 'Odrasle smo sa verom u ideale revolucije i pravde. Vaspitavali su nas da protestvujemo protiv socijalne nepravde, ali ubrzo smo shvatile da su to laži. Kad smo rešile da na delu pokažemo ono što smo naučile, režim to nije dopustio', žali se Mirza.
I to je možda specifičnost ženskog pokreta u Iranu: sama revolucija koja je izgradila sistem tlačenja, pružala je i mogućnosti borbe za prava. Naime, situacija u Iranu je daleko bolja nego u većini susednih zemalja: S.Arabiji, Pakistanu, Avganistanu. Zvanične statistike to potvrđuju: prosečna starost žena pri sklapanju braka je 25 godina (27 za muškarce), opao je natalitet, a to su dva važna pokazatelja za emancipaciju žena.
Filozof Darius Shayegan to ovako objašnjava: 'Žene su najvažniji faktor promena u Iranu. Jako su hrabre. I mnogo zanimljivije od muškaraca' i podseća da već dugi niz godina žene čine više od 60% studentske populacije. To nije ostalo neprimećeno od strane konzervativnog režima i poslednje dve godine na nekim fakultetima rezervisano je za muškarce 50% mesta za upis. Parlament ima nameru da uvede sistem kvota za muškarce i to izazova ogorčenost među feministkinjama. 'Zakon još kaska za društvom - dva koraka je iza društva', tvrdi Susana, koja (i pored svih zakonskih prepreka) nema nameru da se povuče i odustane.
'Slučaj Irana je jedinstven' kaže sociološkinja Najerag Tavakoli, predavačica na postdilomskim studijama na Univerzitetu Azad. 'Postoje pokazetelji koji upućuju na to da žene nemaju nameru da se povuku sa javne scene i to primorava sistem da prihvate ulazak žena na nova radna mesta, ne ona tradicionalno namenjena ženama – obrazovanje i zdravstvo-
već su sve više učiteljice vožnje, fotografkinje, taksistkinje ili policajke'. Po njenom mišljenju stvorena je vrlo kontradiktorna situacija: s jedne strane hoće ženu da zadrže u kući a sa druge, ima potrebe za novim radnim mestima. Zato zakoni premijera Ahmedinedžada favorizuju privremene, povremene poslove, ili čak produžavaju porodiljsko odsustvo na godinu dana.
'Čak i konzervativne žene ljubomorno čuvaju svoje pozicije u javnoj sferi', naglašava Tavakoli, navodeći kao primer učešće žena na izbornim listama fundamentalističkih partija. 'Njihove poslanice imaju pravo da javno govore i putuju; njihovo prisustvo je važna poruka', smatra Tavakoli. Viđeno sa strane, čini se da je na pomolu tiha revolucija. Međutim, sve žene sa kojima smo razgovarali, odbijaju reč revolucija. 'Revolucija je dug proces i podseća na destrukciju, posle čega sve treba nanovo graditi. Radije govorimo o velikim promenama, hoćemo da menjamo sistem', kaže Mirza.
(El Pais, 30. mart 2008. Madrid)
(Prevela: Staša Zajović) Delaram Ali je otkrila značaj iranske revolucije kad je imala šest godina. Jednog dana majka joj je objasnila da ne može više da vozi bicikl ni da izlazi na ulicu da se igra sa dečacima, jer je devojčica. 'To i nije bilo važno mojoj majci, ali se plašila šta će drugi da kažu', seća se kad je pitaju kako je počela svoj feministički aktivizam. To je bilo 1989. i verske vođe su se već učvrstile na vlasti, namećući strogi puritanski moral svim Irankama. Neki od tih ajatolaha odlučio je, između ostalog, da žene ne smeju voziti bicikl jer obrtanje pedala može da uzbudi muškarce. Pošto to nikako nije mogla da prihvati, Delaram se odlučila na pobunu.
Kampanja za rodnu ravnopravnost koju podržavaju razni društveni pokreti izaziva strah režima. Oko 50 žena je izvedeno na sud, neke od njih su bile u zatvoru. Već je toliko visok procenat žena na univerzitetima i režim se sprema da uvede kvote za muškarce. Žene se sve kasnije udaju, opada natalitet, a to su sve znaci emancipacije. Vernice i one koje to nisu, ujedinjuju svoje snage. Razvod koji ostavlja žene bez ikakvih prava, jedan je od najvećih problema.
Delaram je od tog trenutka shvatila da je društvo ne tretira jednako kao starijeg brata. 'On je mogao a izlazi na ulicu, da se igra. A kad bih ja to pokušala, odmah bi komšinice dotrčale mojoj majci: 'Pripazi na ćerku, to je žensko dete'. Sem toga, njen brat je išao u školi u pantalonama i košulji, a ja sam morala da navučem 'pokrov', tj. dugačku odoru, a to je bila obaveza za sve Iranke, čim bi napunile devet godina.
U borbu protiv tih malih nepravdi prekalila se buntovna Delaram. Znala je da će se boriti za svoja prava. Jedino što nije znala da će je to odvesti u zatvor. Delaram danas ima 24 godine, nedavno je bila osuđena na dve i po godine zatvora, pod optužbom da 'deluje protiv bezbednosti države i da vrši propagandu protiv režima'. A evo u čemu je njen 'prestup': učestvovala je u manifestacijama za jednakost pred zakonom koje je organizovao ženski pokret na Trgu Haft-e Tir u Teheranu, juna 2006. Zajedno sa njom suđeno je još 50 aktivistkinja i mnoge druge su, kao i ona, osuđene na kaznu zatvora. Advokati su uložili žalbe i trenutno je proces obustavljen. Međutim, već su ih čekale spremne ćelije u zloglasnom zatvoru Evin, gde su provele pet dana nakon manifestacija.
'Ovo je pravo mučenje, na znamo šta nas čeka', kaže Susan Tahmesebi, jedna od tridesetak žena uhapšenih marta 2007, kad su protestovale pred zatvorom zbog hapšenja pet demonstrantkinja na Trgu Taft-e Tir. Iako posle puštanja na slobodu Jelve Javaheri i Mariam Hoseinkhan – početkom januara – u zatvoru su još dve aktivistkinje (Ronak Safarzadeh i Hana Abdi); protiv većine njih vode se sudski procesi.
Amnesti Internešenel (AI) osudio je 'brutalnu represiju' nad ovim ženama, tražeći od iranskih vlasti da 'prestanu da ugrožavaju one koje se bore za ženska ljudska prava'. 2. marta 2008. policija je zabranila Parvin Ardalan da otputuje u Stokholm i primi nagradu za ljudska prava 'Olaf Palme'. Ardalan, iako je već bila prošla kontrolu, Ardalan su primorali da siđe iz aviona, sa obrazloženjem da joj je zabranjeno da izađe iz zemlje.
'Ustremili su se na nas najaktivnije u kampanji za jednakost', kaže Delaram dok puši cigaru za cigarom, uprkos zabrani pušenja koja je stupilo na snagu. 'Zabrana pušenja po kafeima pogađa pre svega žene, jer nam nije dozvoljeno da pušimo na ulici kao što to čine muškarci, često moramo da pušimo krišom od očeva i braće', objašnjava.
Kampanja za jednakost veliki je izazov za iranski feministički pokret: 'Ujedinila je laičke feministikinje i vernice', kaže Delaram Ali. Kao što je objasnila dobitnica Nobelove nagrade za mir (2003.) Širin Ebadi radi se o 'osvešćivanju Iranki za rodnu neravnopravnost i o prikupljanju milion potpisa za izmenu zakona'. Ebadi je stala iza ovog aktivisktičkog projekta, iako nisu obelodanjena imena pokretačica, kako vlasti hapšenjem ne bi osujetile akciju hapšenjem najaktivnijih.
Slogani Kampanje su u isti mah jednostavni i zapaljivi: 'Znaš li da će ti u slučaju saobraćajne nesreće osiguranje platiti upola manje nego jednom muškarcu? Znaš li da ako imaš probleme u braku ne možeš tražiti razvod a da je to muškarcu dozvoljeno i da ti neće biti dodeljena deca?, aktivistkinje pitaju one žene koje nisu uvek svesne da su građanke drugog reda. Ovo se prenosi od usta do usta, na malim sastancima žena (ali i muškaraca) i to po kućama, salonima lepote, radnim mestima ili na ulici.
Ovakve informacije zbog stroge cenzure mediji ne prenose, ali poruke se šire. U 17 od 30 iranskih pokrajina žene su osnovale svoje komitete i volonterke iz Teherane razmilele su se po celoj zemlji. Preko 700 žena je obučeno za prenošenje informacija kako da dopru do što većeg broja ljudi i da ih edukuje za ženska prava. Ove aktivistkinje su postale glavne mete napada od strane režima: 'Plaše se ovih društvenih mreža', objašnjava novinarka Mariam Mirza, kojoj se sudi jer podržava kampanju.
'Pre je to bio mali pokret, sastavljen uglavnom od intelektualki' kaže Delaram, 'ali sad je to postala opšta stvar. Režim neće da bilo ko ugrožava vlast i shvata da ova inicijativa može da mobiliše žene protiv režima'. Zato režim često blokira njihov sajt.
'Milion potpisa je najmanje važan posao. Mnogo je važnije edukovati ljude', naglašava Delaram. Mlade feministkinje smatraju da je ključna uloga Ženskog kulturnog centra, otvorenog pre 8 godina za vreme mandata reformističkog premijera Mohameda Hatamija, a njegov naslednik Mahmud Ahmedinedžad preti da će zatvoriti Centar. Upravo se u Centru prvi put čulo za Kampanju. 'On je izveo žene na ulicu', seća se aktivistkinja, inače veoma kritična prema Hatamiju. 'Nije izvršio nikakve stvarne promene, nije izmenio zakone i to nam se sad sveti''.
Tahmasebi se slaže sa tim. Za prve dve decenije islamske revolucije, samo su religiozne žene bile prisutne u javnom životu. Učestvovale su u ratu (1980. – 1988.) rat Iran-Irak i u obnovi zemlje putem humanitarnih delatnosti. Laičke feministkinje su mogle da se oglase tek za vreme vlade Hatamija, kad je otvoren prostor za civilno društvo. 'Tada su političari prvi put govorili o problemima i pravima žena, ali je Savet čuvara (revolucije) stavio veto na zakone usvojene u parlamentu', seća se ona. Ipak, priznaje 'da je došlo do javne rasprave o ženskom pitanju'.
No i pored toga, sve se to odvijalo u uskim intelektualnim krugovima. Dve hiljade žena koje su došle na protest na trg Haft-e Tir bile su ili studentkinje ili visoko obrazovane zaposlene žene. Shvatile su da su stvarni problemi Iranki ekonomske prirode i otuda je rođena ideja o Kampanji. 'Kad smo upitale žene šta žele da promene, iznenadilo nas je da je većina odgovorila: 'Da imam pravo da izađem iz kuće'. Naravno, slobodno, ne tražeći dozvolu muškaraca', objašnjava Tahmasebi. I ovaj zahtev ujedinjuje tri generacije žena, iz svih socijalnih slojeva, od studentkinja i profesionalki do domaćica i najskromnjih slojeva.
Slučaj Aherab dokazuje da su feministkinje u pravu. Ovoj ženi, koja zarađuje život čisteći po kućama, nikad nije palo napamet da će se boriti za jednakost, ali na svojoj koži je iskusila diskriminaciju ovenčanu iranskim zakonodavstvom. Kad je prošle godine njen muž, inače vojno lice, odlučio da se od nje razvede jer nije pristala da se po drugi put oženi, izbacio je na ulicu. 'Tri meseca sam spavala po parkovima i molim Ahmedinedžada da dalje ne govori da su u ovoj zemlji žene poštovane', žali se Aherab. Sad je sa velikim zadovoljstvom potpisala peticiju protiv projekta o 'zaštiti porodice koji, između ostalog, dozvoljava muškarcu da se oženi po drugi put a da prethodno ne traži dovolu prve žene.
Prema šerijatu (islamskom zakonu) muškarac može da se razvede od žene ponavljajući to tri puta pred dva svedoka. Međutim, ako žena podnese zahtev za razvod, gubi pravo na imovinu stečenu u braku i gubi pravo na decu, koja čim napune sedam godina, prelaze automatski pod starateljstvo oca. Razvod je ono što najviše zanima žene u ovoj Kampanji:'U svakoj porodici postoje problemi ovog tipa', kaže G.A. spikerka na televiziji, koja se plaši da će za dve godine morati da svoju ćerkicu preda mužu.
Sem toga, mlade Iranke, pipadnice tzv. generacije H (koje su rođene za vreme Homeinija ili Hamneija, a takvih je oko 70% od ukupnog stanovništva), neće da se pomire da su građanke drugog reda. 'Odrasle smo sa verom u ideale revolucije i pravde. Vaspitavali su nas da protestvujemo protiv socijalne nepravde, ali ubrzo smo shvatile da su to laži. Kad smo rešile da na delu pokažemo ono što smo naučile, režim to nije dopustio', žali se Mirza.
I to je možda specifičnost ženskog pokreta u Iranu: sama revolucija koja je izgradila sistem tlačenja, pružala je i mogućnosti borbe za prava. Naime, situacija u Iranu je daleko bolja nego u većini susednih zemalja: S.Arabiji, Pakistanu, Avganistanu. Zvanične statistike to potvrđuju: prosečna starost žena pri sklapanju braka je 25 godina (27 za muškarce), opao je natalitet, a to su dva važna pokazatelja za emancipaciju žena.
Filozof Darius Shayegan to ovako objašnjava: 'Žene su najvažniji faktor promena u Iranu. Jako su hrabre. I mnogo zanimljivije od muškaraca' i podseća da već dugi niz godina žene čine više od 60% studentske populacije. To nije ostalo neprimećeno od strane konzervativnog režima i poslednje dve godine na nekim fakultetima rezervisano je za muškarce 50% mesta za upis. Parlament ima nameru da uvede sistem kvota za muškarce i to izazova ogorčenost među feministkinjama. 'Zakon još kaska za društvom - dva koraka je iza društva', tvrdi Susana, koja (i pored svih zakonskih prepreka) nema nameru da se povuče i odustane.
'Slučaj Irana je jedinstven' kaže sociološkinja Najerag Tavakoli, predavačica na postdilomskim studijama na Univerzitetu Azad. 'Postoje pokazetelji koji upućuju na to da žene nemaju nameru da se povuku sa javne scene i to primorava sistem da prihvate ulazak žena na nova radna mesta, ne ona tradicionalno namenjena ženama – obrazovanje i zdravstvo-
već su sve više učiteljice vožnje, fotografkinje, taksistkinje ili policajke'. Po njenom mišljenju stvorena je vrlo kontradiktorna situacija: s jedne strane hoće ženu da zadrže u kući a sa druge, ima potrebe za novim radnim mestima. Zato zakoni premijera Ahmedinedžada favorizuju privremene, povremene poslove, ili čak produžavaju porodiljsko odsustvo na godinu dana.
'Čak i konzervativne žene ljubomorno čuvaju svoje pozicije u javnoj sferi', naglašava Tavakoli, navodeći kao primer učešće žena na izbornim listama fundamentalističkih partija. 'Njihove poslanice imaju pravo da javno govore i putuju; njihovo prisustvo je važna poruka', smatra Tavakoli. Viđeno sa strane, čini se da je na pomolu tiha revolucija. Međutim, sve žene sa kojima smo razgovarali, odbijaju reč revolucija. 'Revolucija je dug proces i podseća na destrukciju, posle čega sve treba nanovo graditi. Radije govorimo o velikim promenama, hoćemo da menjamo sistem', kaže Mirza.
(El Pais, 30. mart 2008. Madrid)
