Jučerašnji "narodni" ispraćaj čoveka koji je naneo toliko zla i sopstvenom narodu, a još više i susednim narodima, pred Skupštinom Srbije i Crne Gore u Beogradu predstavlja, nadajmo se, završni čin sramnog obožavanja politike bezgraničnog nasilja i etničkog čišćenja koju je simbolizovao sahranjeni predvodnik zločina. Koliko god istina da se broj obožavalaca zla smanjuje, toliko je i istina da je on još uvek isuviše velik a da bi mogao prikriti osećanje sramote što obuzima sve one građanke i građane Srbije koji osuđuju zločine počinjene u naše ime i žele korenit raskid sa prošlošću.
Stoga treba da pozdravimo odluku državnih organa da sahranjenome ne odaju državne počasti. No, ujedno se nameću i neka pitanja.
1. Vrhovni savet odbrane i Ministarstvo odbrane morali bi da se zapitaju da li oni uživaju bilo kakav autoritet, kada tolerišu penzionisanim generalima da se u uniformi pojavljuju na ispraćaju osumnjičenog ratnog zločinca. Da li će ti organi podneti krivične prijave protiv penzionera koji ignorišu njihove odluke ili makar preispitati njihovo pravo da nose generalske činove?
2. Pojavljivanje osumnjičenog bivšeg generala Ojdanića na ispraćaju drugog osumnjičenika nameće pitanje Haškom tribunalu: Da li je uopšte potrebno da se osumnjičeni brane sa slobode?
3. Organi tužilaštva bi trebali da odgovore na pitanje: Da li će i ubuduće tolerisati odvratnu zloupotrebu dece kakva je juče zabeležena u Beogradu i Požarevcu ili će protiv odgovornih za tu zloupotrebu – na čelu sa glavnim organizatorom Miloradom Vučelićem – podneti krivične prijave, u cilju preventivnog delovanja, kako više nikome u ovoj zemlji ne bi palo na pamet da zloupotrebljava decu za svoje političke i ideološke ciljeve?
Beograd, 19. 3. 2006
Žene u crnom
