U trenutku kada se intenziviraju napori međunarodne zajednice, koju predstavlja specijalni izaslanik generalnog sekretara UN Marti Ahtisari, da se reši budući status Kosova, smatramo nužnim da podsetimo na neke suštinske stvari:
1. Diskriminatorska politika režima S. Miloševića u odnosu na većinsko albansko stanovništvo na Kosovu, koja je svoju kulminaciju doživela masovnim zločinima u vreme intervencije NATO-a 1999. godine, dugoročno je isključila mogućnost da Kosovo ostane u sastavu Srbije,
2. Izostajanje volje dela postmiloševićevskih vlasti (u prvom redu Demokratske stranke Srbije) da izvrši raskid sa zločinačkom prošlošću i da u Srbiji izvrši proces denacifikacije dodatno je učvrstila odsutnost bilo kakve volje većinskog stanovništva na Kosovu da budućnost te pokrajine vidi u bilo kakvoj zajednici sa Srbijom,
3. Interes je građanki i građana Srbije da žive u miru, bez straha od novih ratova i obnavljanja međunarodne izolacije, sveopšte bede i nesigurnosti, bez svega onoga čega se dobro sećamo iz vremena zločinačkog Miloševićevog režima.
4. Ljudi i njihov život imaju apsolutnu prednost u odnosu na teritorije i državno-pravne statuse, a oni koji bi ljudske živote (najčešće živote tuđe dece) žrtvovali za teritorije bez stanovništva ne žele dobro ni svom narodu, bez obzira na sve patriotske fraze kojima se služe (iskustvo nas inače uči da je takvima glavni motiv šansa brzog bogaćenja na osnovu ratnog profiterstva),
5. Stoga je interes je građanki i građana Srbije, ali i celokupnog Balkana, da se sve promene u državno-pravnom statusu bilo koje zemlje ili dela zemlje u našem regionu izvrše bez nasilja i da se uspostave čvrste garancije za zaštitu individualnih i kolektivnih ljudskih prava svih žena i muškaraca u Srbiji i u susednim zemljama.
Na osnovu toga odlučno odbacujemo kako zveckanje oružjem, kojemu pribegavaju najekstremniji ostaci zločinačkog režima (u potpunoj saglasnosti s ekstremistima iz drugih etničkih zajednica), tako i providno manipulisanje „svetom srpskom zemljom“, kojemu pribegavaju aktuelni premijer i njegovi istomišljenici.
V. Koštunica nije 1999. osudio zločine počinjene u naše ime, a danas oponaša Miloševića odbijajući da primi izaslanika međunarodne zajednice. Svojom neodgovornošću on Srbiju vuče u još jednu međunarodnu izolaciju. Nadamo se da će ga demokratske snage, građanke i građani Srbije sprečiti u tome i da će faktori međunarodne politike prestati da tretiraju V.Koštunicu kao demokratskog političara, a na njemu je da izabere da li će li ga istorija zapamtiti kao neuspešnog političara ili kao zločinca koji je svojom neodgovornošću poveo Srbiju u još jednu međunarodnu izolaciju i zauvek je udaljio od normalnosti.
Beograd, 2. 2. 2007.
Žene u crnom - Beograd
