"Otuda gnjev i suze"
A. Ahmatova
Aktivistkinje Mreže Žena u crnom iz Srbije su na poziv Udruženja građana "Žene Srebrenice" otišle u Tuzlu. Svakog 11. u mesecu, počev od 1996. žene Srebrenice protestvuju na Trgu žrtava genocida. Sa ženama smo se upoznale tokom praćenja suđenja "škorpionima", gde smo bile podrška jedna drugoj. Sud je izneverio naša očekivanja, ali mi i dalje želimo da zajedno gradimo pravedan mir. Susreti sa Ženama Srebrenice za nas imaju ogroman emotivni, moralni i politički značaj za nas. U Tuzli smo jer osećamo ogromnu moralnu odgovornost za zločine počinjene u naše ime. U Tuzli smo jer uvažavamo dostojanstvo žrtava, solidarišemo se sa njima, priznajemo zločine počinjene u naše ime i tražimo oproštaj. Naš politički izbor je da se brinemo o žrtvama zločina počinjenih u naše ime.
Tuzla, grad iznimne lepote u Bosni, jedan od onih koji je "imao sreću" da ne bude ubijen, da ne bude "ukleti grad", poput Sarajeva ili Mostara. Postoji kontinuitet susreta između Tuzle i Žena u crnom. Neke od nas, "preskakačice zidova, prekršiteljke granica" (S. Zajović), su u Tuzlu previ put otišle tokom Mirovnog karavana, oktobra ’95. i tamo se prvi put srele sa ženama Srebrenice, posle genocida. Jedna od nas, Staša je tada napisala: "Nikad više žrtve". Drugi put su u Tuzli bile naše drugarice Senka i Borka, posle Dejtona, ’96. kada su se takođe srele sa Ženama Srebrenice. Treći put smo u Tuzlu otišle 25. maja 2005. na desetogodišnjicu masakra 72. ljudi u centru grada. Na taj dan, 1995. granata srpske vojske je ubila 72. mladih ljudi. Na trgu smo gde čitamo stihove Maka Dizdara:
"Ovdje se ne živi da bi se samo živjelo,
Ovdje se ne živi da bi se samo umrlo,
Ovdje se umire da bi se živjelo."
Ja sam u Tuzli drugi put; sviđa mi se taj grad i volim da u njega dođem.
Žene Srebrenice nas čekaju; susrećemo se mesec dana posle sramne presude "škorpionima". Srdačan susret, pun topline, nema ogorčenja, kao da nema stida, sramote. Tu je bol. Danas je dan protesta. Ponovo na trgu gde je Mak ispisao tako divne stihove. Stojimo sa našim transparentima. Mi, Žene u crnom držimo: "Da ne zaboravimo genocid u Srebrenici", "Žene u crnom protiv rata", "Žene u crnom za mir i ljudska prava", "Za sve žrtve rata", a one naše prijateljice, Žene Srebrenice, drže gomilu malih parčića platana, na kome su izvežena imena njihovih ubijenih. Čitamo imena, prezimena, datume rođenja i datume smrti. Tišina, bol zaglušuje gradska buka. Kao da čujemo otkucaje srca jedna drugoj. Kao da čujemo njihovo "boli nas", i naše "oprostite nam". A onda veličanstveni trenutak, menjamo se; Žene u crnom drže platna sa imenima ubijenih.
U tom trenutku, sećam se Nurinih reči; bio je neki vreli dan u Žucu, kada su nam žene prvi put došle u posetu. Desilo se "pucanje duše". Čule smo se. Žene su svedočile svoj bol. Jezik je bio isti, savršeno sam ga razumeo. "Vi niste kolektivno odgovorni, ali naših nema". A kasnije, Reiha je rekla: "Prvo smo tražili naše žive, misleći da postoje logori, a onda smo shvatile, sada tražimo samo šaku kostiju". Tek nekoliko meseci kasnije, možda je prošla i čitava godina, ja ću sebi reći: "Zločin je taj koji me imenuje, ja sam imenovan zločinom."
Sa trga odlazimo do mesta gde nas čeka puno drugih žena; došle su iz okolnih mesta, na protest i da se vide sa nama. Ponovo susret. A onda zaista fascinanto. Napravila se kolona. Žene su držale platna; kolona je bila nepregledno duga. Sunce je bilo jako, ali nas nije pokolebalo. Po vrelom danu ulicom je tekla reka platana sa imenima ubijenih. Kidala, se zaustavljala, pa se ponovo spajala. Hodale smo, neke sa dostojanstvom žrtava, neke sa krivicom, sa teretom mesta iz kojeg smo došle, verujući u pravdu za žrtve. U koloni nam se pridružuju deca iz srednjih škola iz Pijemonta, iz Italije. Trg je bio mali; napravile smo dva kruga od platana sa imenima ubijenih. Stajale smo. Mala platna su svedočila sama za sebe, imena su nam ispisivala bol. Ljudi prilaze, dodiruju nas i kažu "hvala vam što ste došle", "hvala vam" i tako u nedogled, a vama dođe da vrisnete, umrete ili odete negde daleko, da pobegnete (bezuspešno) od bola.
Potom, po završetku protesta, prisustvovale smo ispraćaju posmrtnih ostataka devedeset ljudi, ubijenih u Bratuncu, od strane Arkanovih "tigrova" 1992. godine. Ispratile smo devedeset kovčega, to je devedeset imena. Upamtiti sve ubijene u naše ime... Na našu molbu, Nura nas je uvela u zgradu gde se vrše identifikacije kostiju ubijenih ljudi. Suočavanje sa pet hiljada vreća kostiju. Svaka je nekada imala ime, koje se traži. Na stolu kosti, ljudske lobanje. Miris onih ubijenih što nekada behu ljudi. Ostale su samo kosti onih koji su ubijeni u naše ime.
Žene Srebrenice su nas potom odvele u restoran, gde smo ručale zajedno. Naš susret se bližio kraju. Pre nego što su nas ispratile, žene su nam pokazale svoje prostorije. Hajra je otvorila vrata i mogle smo da uđemo. Zidovi su bili prekriveni slikama njihovih ubijenih. Bezbroj nepoznatih lica, koja kao da pitaju zašto. Ubijeni samo zato što su bili određenog imena. Tišina, padaju sve nikada ne izgovorene reči. Žene ćute, ovo je mesto gde je bol zaseo. Sve reči bi bile suvišne, ćutimo jer sve je već rečeno. Gutamo svoj ljudski bol.
A onda, opraštamo se, uz poljubce, reči da svaka od nas bude dobro, i uz vidimo se“, „vidimo se u Potočare“. To je mesto gde ćemo se sigurno sresti sa Ženama Srebrenice još mnogo puta. To je naše zajedničko mesto, na tom mestu je tačka naših budućih susreta. Srebrenica je mesto koje pamtimo.
Na kraju, uz izvinjenje da ću ime neke žene zaboraviti, Hvala Hajri, Nuri jednoj, drugoj Nuri, onoj Nuri, koju zovu Pemba i njenoj prijateljici sa kojom živi, hvala Nazi, Ešefi (na poklonu, malom ručno tkanom ćilimu na kome piše Srebrenica), hvala Reihi, Safeti, hvala onoj divnoj baki iz Milića, koja nema nikog... Hvala im...
U Beogradu, 12. maja 2007.
Miloš za Žene u crnom
