Krenule smo 25.05. Staša, Violeta, Ljilja, Senka, Nevzeta, Uma, Miloš i ja, na obeležavanje još jednog mesta zločina. Još jedno naše "dežurstvo u solidarnosti“.
U starom gradu Višegradu, ... Višegrad - simbol naše mladosti, naših ljubavi, najlepšeg mosta koji je vekovima spajao istok i zapad, levu i desnu obalu Drine. A sada, sada si most nemoći, ljudskog idiotizma, a pre svega bola i tuge.
Tri hiljade ruža za tri hiljade žrtava. Zbog koga, zbog čije ideologije?!? Samo zato što su po rođenju pripadali drugoj veri ubijeno je tri hiljade nevinih žena, dece i muškaraca i to od maja do jula 1992. godine?!? E moj Višegrade, tada si imao 65% stanovnika muslimanske veroispovesti, Bošnjaka i Bošnjakinja, a danas imaš samo jednog, koji održava džamiju, samo jednog. U ime čega?!?
Iz pravca Užice na ulasku u Višegrad bošnjačko groblje. A po njemu kao bulke, drvena obeležja sa natpisima: NN 324; NN 197 kosti; NN 69 kosti. Tek tada saznah da kosti znače da nema DNK bližnjih, živih rođaka, svi su ubijeni. Kada ćeš nepoznata sestro prestati biti NN 186?! Kada ću moći da ti odam ljudsku počast, da ti kao žrtvi besmislenosti odam poštovanje, a da ne budeš bezimena?!
Jutro 26.05. polazimo ka mostu da se sretnemo sa nekadašnjim žiteljkama i žiteljima Višegrada, koji autobuskim karavanom stižu iz Sarajeva u svoj grad u kojem više ne mogu da borave u ime "viših ciljeva srpstva". Koji apsurd! Stižemo ulicom “Užickog korpusa”, nailazimo na spomenik srpskog vojnika sa šajkačom. Ljilja odlazi da proveri da li je to spomenik iz Prvog Svetskog rata. Bol, stid, ne nije, na njemu piše "zahvalnost borcima RS, zahvalan narod Višegrada”. A u njemu više ne žive 65% rođenih stanovnika Višegrada.
Sedimo u bašti kafića i pijemo okrepljujuću kafu sa prvim porodicama koje su stigle automobilima. Prelepa Sabina, apsolventkinja biologije, smiruje svoju majku, koja mi kroz suze objašnjava da policajac koji sedi suprotno od nas (a tako se kabadahijski smeje) živi u njenoj kući. "Znaš, bona, ovde ti je devedeset druge bio sabirni centar Crvenog Krsta. Kaže da sam ja tada potpisala da dobrovoljno napuštam moj grad i moj dom. A šta sam mogla- muža mi ubili, pa sam sa tri svoje kćeri morala otići. Šta sam drugo mogla?!" Suze joj klize niz bolno i umorno lice, okreće glavu pomalo stidno jer je pokazala svoju bol.
Par minuta do dvanaest stiže karavan autobusa pod policijskom pratnjom. Stižu nekadašnji žitelji Višegrada koji ne mogu da se u njega vrate. Deca i omladina nose belo platno iscrtano cvećem i tekstom "Tri hiljade ruža za tri hiljade žrtava". Odmah iza njih krećemo i mi sa svojim platnima i tarnsparentima, koje sa nama nose i ostali iz autobusa. Na bedemu od mosta je poređano tri hiljade buketa ruža, odsečenih stabljika. Hedija, izuzetna žena, predsednica udruženja "Nestalih lica i civilnih žrtava agresije "Višegrad 92" ", nam objašnjava: "Vidite, bone, one čamce na Drini? One dole, nizvodno kod one okuke? E, oni tu čekaju kad mi bacimo ruže, da dođu do njih da ih skupe i prodaju. Prošle godine su na tome zaradili oko hiljadu eura. E, sad bar neće moći zaraditi." O ljudi moji, do kojeg smo dna neljudskosti stigli?!?
Počinju govori, prvi put predstavnik RS, njihov potpredsednik vlade. Tokom govora, puca mu glas, krenuše iskrene suze, kako da traži oproštaj, kako da opravda neopravdivo. Ej, Drino, krvava Drino. Istog momenta sa razglasa iz kafića nadjačava ga muzika, peva Ceca Ražnatović. Kako da traži oproštaj kad ne može da ih civilizuje da bar ispoštuju bol porodica nevinih žrtava. Gde im je ljudskost i solidarnost?!? Govori Staša iz gomile, bolan glas žene: "Nema oprosta", drugi još bolniji: "Nemoj bona, znaš li šta su one sve pretrpele? Nemoj tako." Na Stašine reči iz mnoštva muški glas: "Nemoj bona pričati tako. Ubiće te zlikovci." Pored mene stariji muškarac drži platno sa nama “Žene u crnom protiv rata”, kaže mi: "E, moja, vama treba dupla hrabrost da dođete nego nama." Krećemo lagano sa mosta, razgovaraju dve žene, te će jedna: "Znam ih, one su divne, one su svuda išle, čak i u Potočare." Prilaze nam mladi i stari, žene i muškarci i isto govore: "Hvala vam što ste dosle, ne znate koliko to nama znači. Nikada vama ovo nećemo zaboraviti i dovoljno zahvaliti."
Stojimo u hladu drveta kada Violetu pozovu žene koje sede sa svojom decom: “Dođi bona, ovde je veći hlad, hajde okrepi se malo. Imamo sira, lepinje i vode. Hajde uzmi.” Violeta im prilazi i razgovara sa njima kao da ih zna 100 godina. Zovu i mene. Ja, inače, posle insulina moram pojesti nešto. Predivna devojka sa najtoplijim pogledom, osmehom od srca, pruža mi parče lepinje sa sirom. Brine kako ćemo mi na put i da li sam ja dovoljno jela. Bol, bol koji prelazi u gorčinu. Kako, plemenita devojko, da te zamolim za oproštaj što po tvom gradu slobodno šetaju ubice tvojih najmilijih. Kako da ti se izvinim što ni jedna aktivistkinja NVO iz tvog Višegrada danas nije sa nama. Kako da ti objasnim sramotu i bol koju mi nosimo u sebi jer je neko u naše ime i u odbranu neke njihove Srbije, pobio tvoje. Kako kada si mi sa najtoplijim osmehom pružila okrepljenje i brineš kako ćemo mi stići do Beograda. Kako da te zamolim za oproštaj kada sam bespomoćna da svoje sugrađanke i sugrađane probudim iz apatije da konačno osudimo sve zločine i zatvorimo sve zlotvore. Kada ćemo se bez stida i srama sresti sa svojim sestrama sa one ili ove strane Drine.
Nada Dabić, Žene u crnom
Novi Sad, 28.05.2007 god.
