Dana 24. aprila 2010. godine, nas, grupa od četiri aktivistkinja Žena u crnom, posetila je još jedno od mesta zločina počinjenog u naše ime.
Pre osamnaest godina, u cilju realizovanja državno organizovanog projekta stvaranja etnički čiste velike Srbije, država Srbija je izvršila agresiju na Bosnu i Hercegovinu. Tom prilikom, Vlasenica je okupirana. Tada je stvoren jedan od najstrašnijih logora za bosanske muslimane – Sušica. U logoru je ubijeno 1.617 ljudi, a broj onih koji su kroz njega prošli mnogo je veći. Na čitavom području Vlasenice, a tokom agresije, ubijeno je oko 3.000 Bošnjaka. Jedan deo njih, ubijen je i prilikom genocida u Srebrenici.
U Vlasenici su nas dočekale naše prijateljice Hanifa i Ajša. Tu su bile i žene iz Višegrada: Hedija i Zlata, kao i naše drugarice iz Tuzle, žene Srebrenice. Videle smo Nuru, Ešefu, Nazu, Rufejdu, Hatidžu.
Tog dana je u zemlju, na mezarju spušteno 33 tabuta – posmrtnih ostataka nađenih po lokalnim masovnim grobnicama. Mi smo položile venac sa natpisom „Da ne zaboravimo zločin u Vlasenici – Žene u crnom.“
Tom prilikom, mnoge su nam žene rekle: hvala vam što ste došle.
Jedna od nas je rekla medijima da je naš dolazak ovde – na mesto zločina koji su ljudi iz zemlje iz koje mi dolazimo počinili u naše ime – čin priznanja tog zločina, čin solidarnosti sa žrtvama, čin uvažavanja dostojanstva žrtava.
Dok je trajala dženaza – sahrana, Rufejda nam je pričala kako joj je jedan od preživelih marša smrti, u Tuzli ispričao kako je video njenog sina sa vezanim rukama na vratu. A posle, pošto se rat završio, ona je hodala i tražila istinu o svom sinu. Mislila je da je živ, nudila je novac. Sve dok joj jednog dana jedan čovek na ulici nije rekao da ga više ne traži, da nema živih, da su svi pobijeni. Kasnije je čula da je njenog sina u srebreničkom genocidu ubio Dražen Erdemović (u Haškom tribunalu osuđen na osam godina zatvora, kazna smanjena na pet godina, a priznao je da je svojom rukom ubio sedamdeset lica).
„Sanjala sam ga, kako jede jabuku, i kako mi kaže da mora da ide. Počela dam da kukam nisam mu dala da ide. I tada sam se probudila.“ Završava Rufejda svoju priču o svom nikada ne pronađenom sinu. „Da mi je bar da kosti pronađem i da ga ukopam pre nego što umrem.“
Užasan osećaj tegobe u telu, neka težina reči koje bole.
Opraštamo se i odlazimo do sledećeg susreta na nekom drugom mestu zločina što počiniše ljudi iz zemlje iz koje mi na ta mesta dolazimo.
Miloš za Žene u crnom
