BILJANA JOVANOVIĆ (1953 – 1996)

Žene – umetnice, književnice, feministkinje i aktivistkinje u poslednjim decenijama XX veka

Jedan broj žena je poslednje dve decenije XX veka smatrao da ih javna uloga koju imaju u društvu obavezuje na iznošenje mišljenja, kritike i reakcije na sve što se ticalo slobode i prava pojedinaca i pojedinki. Počeci angažmana za neke od njih sežu u rane osamdesete godine, kada se u okviru Odbora za odbranu slobode misli i izražavanja pokreću razne inicijative protiv verbalnog delikta i za zaštitu ljudskih prava.
Neke od tih žena su devedesetih godina nastavile svoj angažman, u promenjenim okolnostima, kao osnivačice ili aktivistkinje Civilnog pokreta otpora, te učestvovale u svim antiratnim manifestacijama i mirovnim akcijama u Beogradu.
Bilo je i žena koje su delovale u okviru Beogradskog kruga, čije su se sesije održavale od 1992. do 1995. godine. Beogradski krug je postao sinonim za tzv. Drugu Srbiju, što je značilo Novu, Drugačiju, Različitu, Paralelnu Srbiju. Termin je korišćen radi preciznog razgraničenja od nacionalističkih, populističkih i, pre svega, militarističkih opcija tadašnjeg režima i opozicije.

Biljana Jovanović je rođena 1953. godine u Beogradu. Imala je dve godine kada je ostala bez majke. Brigu o njoj, starijem bratu i sestri su preuzele očeve sestre iz Crne Gore.
Školovala se u Beogradu. Završila je filozofiju na Filozofskom fakultetu.
1976. je osvojila drugu nagradu za poeziju na festivalu kulture mladih Srbije, u Knjaževcu. Prvu zbirku pesama Čuvar je objavila 1977. godine. Slede romani: Pada Avala, 1978. Psi i ostali, 1980. i Duša jedinica moja, 1984. godine.

Ranih osamdesetih godina, Biljana Jovanović počinje svoju bitku za građanske i ljudske slobode. Potpisivala je sve peticije protiv opresije tadašnjeg režima. Branila je “šestoricu” u Beogradu i “četvoricu” u Ljubljani, Šeksa i Paragu u Zagrebu, Šešelja i Izetbegovića u Sarajevu, ali i sve druge koji su odgovarali zbog čl.133, poznatog kao delikt mišljenja ili verbalni delikt.

Bila je članica prvog Odbora za zaštitu umetničkih sloboda. Zalagala se i za oslobađanje Adema Demaćija, koji je u zatvoru proveo već 28 godina. Osnovala je i bila predsednica prve nevladine organizacije – Odbora za zaštitu čoveka i okoline (1984.)
Paralelno piše drame: Ulricke Meinhof (1982.) i Leti u goru kao ptica (1983.)

Devedesetih je bila među osnivačima UJDI-ja, Helsinškog parlamenta, Beogradskog kruga, Civilnog pokreta otpora. Ona je inicijatorka, organizatorka i učesnica gotovo svih mirovnih i antiratnih akcija u Beogradu: Paljenja sveća, Crnog flora, Poslednjeg zvona.

1992. je osnovala LUR (Leteća učionica, radionica) za kulturno i intelektualno povezivanje negdašnjeg jugoslovenskog prostora. Usred rata je okupljala i spajala ljude u Mariboru, Ljubljani, Skoplju, Titogradu, Zagrebu, Dubrovniku, Beogradu i Prištini. Bila je omiljena svuda svog svoje hrabrosti, odanosti, beskompromisnosti, nepotkupljivosti, ali i nežnosti.
Devedesetih nastaju i njene novije drame: Centralni zatvor (1992.), i Soba na Bosforu (1996.)
Objavila je i zajedničku, rodno obeleženu, žensku i antiratnu prepisku Vjetar ide na jug i obrće se na sjever, sa Marušom Krese, Radom Iveković i Radmilom Lazić, 1994. godine. Radi se o pismima koje su te četiri žene slale jedna drugoj dok je rat besneo na prostoru bivše Jugoslavije.
1993. godine se udala za profesora sociologije Rastka Močnika, iz Ljubljane. Do smrti je živela na relaciji Ljubljana – Beograd.

Umrla je 1996. godine u Ljubljani. Sahranjena je u Beogradu, pored svoje majke. Celog života je bila buntovnica. Za nju je pobuna bila način života. Nije imala dilemu da ako želimo bolji svet, moramo menjati postojeći. Znala je koliko su ljudska prava važna i nedeljiva. Stoga. piše, govori, protestvuje protiv neslobode, nacionalizma, mržnje, rata, bezumlja. I njena književnost je bila kao i njen život – buntovna, slobodna, nekonvencionalna.