EVGENIJA NAUMOVIĆ – KIKI (1853 – 1933)

Žene aktivne u drugoj polovini XIX veka i do kraja I svetskog rata

Dobrotvorke i zadužbinarke

Zadužbinarstvo u Srbiji sredinom XIX veka nastaje po ugledu na prečanske Srbe i veoma je važno za obrazovanje, prosvećivanje i ukupan napredak društva. Tada se pojavlju razni dobrotvori i brojni zadužbinari, koji smatraju da je finansijska podrška kulturnim društvima, školskim zavodima i naučnim ustanovama, njihova patriotska obaveza. Obim i delatnost rada zadužbina i fondova zavisili su najčešće od lične inicijative dobrotvora, ali je bio čest i slučaj da namenu sredstava izabere ustanova kojoj je povereno upravljanje nad zaveštanim sredstvima. Jedna od poznatih dobrotvorki i zadužbinarki toga vremena bila je Evgenija Naumović – Kiki.

Evgenija Naumović je rođena 1853 godine u Kruševu (Makedonija), u cincarskoj porodici. Njen otac Nikola Boci je sa 14 godina došao u Beograd, gde je vredno i marljivo radio i sticao imetak. Svoje prezime je promenio u Naumović – Boci. Oženio se mlad Marijom Skenderović iz Kruševa. Sve do rođenja kćerke Evgenije, on je živeo u Beogradu, a porodica u Kruševu. Nakon njenog rođenja preselio je celu porodicu u Beograd, gde je otvorio bakalsku radnju na uglu ulica Gopodar Jevremove i Kralja Petra, u delu grada koji se zvao Zerek. Godinu dana kasnije rodio mu se i sin Nikola, a ubrzo posle toga, Nikola Naumović-Boci je umro.

Evgenija N. Naumović-Kiki završila je pet razreda osnovne škole, a posle toga, tada prestižni “Zavod gđe Savke za izučavanje ženskog rada”. Za ono vreme i običaje to je bilo više nego dovoljno obrazovanje za većinu ženske dece. Sama je naučila nemački jezik, a u vreme aneksione krize i francuski. Udala se za Nikolu D. Kikija 1870. godine i njih dvoje su 1879. godine, na mestu prve bakalske radnje i kuće njenog oca, sazidali novu porodičnu kuću, ponovo sa bakalnicom i službenim prostorijama. U toj kući su stalno živeli Evgenija i Nikola Kiki. Imali su dvoje dece, sina Petra i kćerku Sofiju. Oba deteta su vrlo mlada umrla od tuberkuloze.
Evgeniji je bila dobar poslovni saradnik svom mužu. Vodila je kompletnu korespondenciju muževljeve kompanije. Nikola D. Kiki je umro pred sam kraj I svetskog rata, a nju je odredio za jedinog naslednika celokupne njegove imovine.
U vreme njegove smrti privreda je bila u potpunom haosu; postojalo je čak desetak različitih, ali ravnopravnih, valuta u opticaju. Robe nije bilo pa je trgovanje bilo krajnje problematično. I iskusni trgovci su se teško snalazili, a mnogi od njih su potpuno osiromašili pokušavajući da opstanu radeći na dotadašnji način. U takvoj situaciji – neizvesnoj, nesigurnoj – Evgenija je umešno koristila nasledstvo i pamet. Odlučila se za neuobičajen, ali odličan poslovni potez. Dok je većina trgovaca nastavljala delatnost poslujući na isti način, ona je sve poslove povoljno likvidirla i gotovinu uložila u nekretnine koje je pridružila onima nasleđenim od Nikole. Ovakvim postupkom, ne samo da je sačuvala imetak, nego ga je i uvećala kada su cene nekretnina počele vrtoglavo da rastu. Sem poslovima, naročito posle smrti dece i muža, bavila se dobrotvornim radom, pa je dobar deo imovine poklanjala ili učestvovala u različitim dobrotvornim akcijama kao donatorka. Umrla je 1933. godine i svoju imovinu, testamentom u koji je uključila i Nikolin amanet, ostavila je porodici i Udruženju Beogradske trgovačke omladine (BTO). To je bila asocijacija trgovačkih preduzeća i proizvođača, osnovana 1880. godine. Testament je podrazumevao da se pokretna i nepokretna imovina koju nasleđuje BTO proda i za dobijeni novac, podignu i održavaju dve zadužbine.

Jedna je bila na placu u Hilandarskoj br. 1, na uglu sa Cetinjskom, posvećena njenim roditeljima, koja je i danas poznata kao “Palata Kiki”. Na pročelju te kuće piše: “Nikoli i Mariji Naumović zahvalna kćerka Evgenija N. Naumović-Kiki”. Portreti njenih roditelja su i danas u svečanoj sali.
U zgradi je bila smeštena škola Beogradske trgovačke omladine. To je bila veoma cenjena škola jer je davala široko i temeljno obrazovanje, pa su još dugo posle II svetskog rata njeni đaci bili najtraženiji i najcenjeniji stručnjaci u svojoj branši, a posebno kao šefovi računovodstva.

Druga zadužbina je bila “Bolnica Nikole i Evgenije Kiki za postradale i siromašne trgovce”, u Zvečanskoj ulici. Danas je to Klinika za plastičnu i rekonstruktivnu hirurgiju. U ulaznoj auli nalazile su se njihove biste, kao i portreti, koje je naslikao za bolnicu, Uroš Predić. Portreti su u međuvremenu nestali. Jedina nekretnina koju je Beogradska trgovačka omladina direktno nasledila je zgrada u Knez Mihailovoj ulici, u kojoj se danas nalaze: restoran „Snežana“ i Nemački kulturni centar. Do Drugog svetskog rata je rentirana za izdržavanje bolnice.

Biografiju priredila
Snežana Tabački