LJUBICA MARIĆ (1909 – 2003)

Žene koje su se afirmisale između dva svetska rata

Žene koje su bile pionirke u pojedinim oblastima kuture i nauke

Početkom 20. veka su žene u Srbiji stekle pravo na sve vidove obrazovanja, kao i pravo na rad. Bilo je to praćeno otporima patrijarhalne sredine, pa one i nadalje nisu ostvarile neka druga građanska prava, niti političku emancipaciju, ali su obrazovanjem postepeno osvajale prostor u svetu muškaraca.
Žene sa fakutetskim diplomama su 1927. godine, u Beogradu formirale Udruženje univerzitetski obrazovanih žena sa ciljem da se bori za opšta prava žena (lična i politička), ali i za profesionalne interese univerzitetski obrazovanih žena. Udruženje je delovalo do 1946. godine.
Među prvim ženama koje su predstavljale modernu elitu između dva svetska rata i bile pionirke u nekim oblastima kulture i nauke, nalaze se, između ostalih, Draga Spasić, Beta Vukanović, Maga Magazinović, Anica Savić – Rebac i Ljubica Marić. Neke od njih su učestvovale i u radu Uduženja.

Kompozitorka, dirigentkinja, spisateljica, slikarka i vajarka, jedna od najznačajnijih srpskih umetnica XX veka.

Rođena je u Kragujevcu. Majka Katarina, nastavnica ženskog rada u požarevačkoj Gimnaziji, udala se za zubnog lekara Pavla Marića, koji je imao praksu u Kragujevcu. 1922.godine porodica se preselila u Beograd, u Njegoševu 4¹. Otac je poginuo u Drugom balkanskom ratu, u okolini Zaječara, 1913.godine, a majka se posvetila vaspitanju ćerke.

Posle Prvog svetskog rata su se preselile u Valjevo, gde je Ljubica upisala valjevsku gimnaziju. Posle drugog razreda prekinula je školovanje iz zdravstvenih razloga. U privatnoj muzičkoj školi kapelnika Buzina učila je da svira violinu od svoje desete godine. 1923.godine imala je svoj prvi javni nastup, na Svetsavskoj proslavi, u Sali valjevske gimnazije. U Beograd se vraćaju 1924.godine. Stanovale su u ulici Vojvode Milenka 26, u kući dede Milana Marića, čije je imanje Ljubica kasnije nasledila.
Ljubica je 1925.godine upisala muzičku školu². Nastavnici su joj bili Miloje Milojević i Josip Slavenski. Diplomirala je u tek osnovanoj klasi za kompoziciju 1929.godine. Majka je ručnim radom i šivenjem nadomešćivala skromnu muževljevu penziju da bi ćerki priuštila muzičko obrazovanje. Ljubica je studirala u Pragu, kompoziciju, dirigovanje i violinu, u klasi Jozefa Suka, jednog od predstavnika češkog poznog romantizma. U Beogradu je 21.novembra, dok je bila u Pragu na studijama, hor Društva „Obilić“ izveo njenu kompoziciju „Tuga za đevojkom“. Studije završava u junu 1932.godine.
Tokom studija je upoznala Vojislava Vučkovića, koji je u Pragu studirao kompoziciju i dirigovanje. U Strazburu su, u leto 1933.godine, na kratkom muzičko-dramskom kursu, izazvali skandal svojim manifestom u kom su kritikovali „krajnji subjektivizam“ tadašnje moderne muzike, kao i njen „nedostatak kontakta sa realnim životom“. Založili su se za obnovu muzike koja će crpeti snagu i ideje iz ustanka i revolucija i prestanak plasiranja „najličnijih pretenzija pojedinaca, a preko ovih njihovih nacionalnih grupa, iz čega se jasno vidi njihov fašistički karakter i pored propovedanja političke nezavisnosti“.
Početkom 1933.godine, njen „Duvački kvintet“ je odsviran na festivalu Međunarodnog društva za savremenu muziku u Amsterdamu. Nakon toga je učestvovala na muzičko-dramskom kursu Hermana Šerhena u Strazburu. Šerhen, zagovornik novih tendencija u muzici, tek je napustio hitlerovsku Nemačku i želeo je da priredi kurs otvoren za javnost, na kom će demonstrirati bogatstvo savremene muzike.
Ljubica je studije nastavila u Berlinu, koji je ubrzo napustila zbog jačanja nacizma i teškog materijalnog stanja. Pošto je nekoliko meseci provela u Beogradu, odselila se u Zagreb. Ljubica i Vučković su u aprilu 1934.godine nastupil kao dirigenti na koncertu u Kolarčevoj zadužbini. U proleće sledeće godine su uhapšeni. Prilikom pretresa stana u Zagrebu, gde je Ljubica živela, pronađen je komunistički materijal. Vučković je pušten na inetrvenciju svog oca, a Ljubica je ostala u zatvoru nekoliko meseci. Puštena je na intervenciju Edvarda Denta, predsednika Međunarodnog društva za savremenu muziku.
Sledeće, 1936.godine, otišla je na studije u Prag, odakle se posle godinu dana, vratila u Zagreb. Od 1938.godine radila je kao nastavnica teorijskih predmeta (solfeđa i istorije muzike) u muzičkoj školi „Stanković“. Od 1939.godine živela je sa majkom u Džordža Vašingtona 36. Od tada više nije napuštala Beograd. Iz muzičke škole prelazi na Muzičku akademiju 12 marta 1945.godine, kao docent za predmet harmonija i kontrapunkt. Iste godine izabrana je za sekretaricu Udruženja kompozitora Srbije. 1963.godine izabrana je za dopisnu članicu Srpske akademije nauka i umetnosti. 1965.godine dobila je Sedmojulsku nagradu za životno delo.

Kantata Pesme prostora (1956.), koja je tada nastala, označava početak njenog zrelog stvaralačkog perioda, kada spaja ekspresionizam i narodnu muziku Balkan, kasnije obogaćenu melodijskom osnovom napeva srpskog Osmoglasnika. Tada su nastala i dela Pasakalja i ciklus Muzika Oktoiha- Oktoiha 1, Vizantijski koncert i kantata Prag sna. U kompoziciji Oktoiha 1 prvi put je upotrebljena crkvena melodija (srednjovekovna vizantijska duhovna muzika) za strukturnu izgradnju neliturgijskog dela. Tek desetak godina kasnije, to postaje praksa mnogih kompozitora čiji je dolazak ona najavila. Smrt majke (1964.) prekinula je plodan kompozitorski period. Nastavila je da komponuje osamdesetih godina, kamerne kompozicije Invokacija, Monodija oktoiha, Iz tmine pojanje, Asimptota, Čudesni miligram, Arhaja i Torzo. Tokom sedamdesetih godina bavila se improvizovanom muzikom – po svom stanu je razapela konce o koje je okačila posrebrene predmete ( pribor za jelo i zubarske alatke), pa je tako proizvedene zvuke kombinovala sa svojim sviranjem na violini, pevanjem i recitovanjem poezije. Te imporvizacije je snimila na megnetofonske take i tako je nastala kompozicija Muzika zvuka. Njen kompozitorski senzibilitet bio je u osnovi uvek modernistički, osim u kratkom razdoblju posle II svetskog rata, ali je uvek tragala za autentičnim izrazom. U svom predratnom stvaralaštvu pratila je radikalne muzičke tendencije svog vremena (germansko-češki modernizam), a kasnije se okrenula muzici Igora Stravinskog. Ljubica Marić nije ostavila obiman opus. Njena kantata Pesme prostora (1956.) jedno je od najuspelijih dela srpske muzike.
Živela je povučeno, posebno vezana za galeriju „Haos“. Crtala je i vajala čitavog života. Pisala je poeziju i prozu. Napisala je bajku „Istina“, koju je sama ilustrovala. Uspela je da umetnički ubedljivo posvedoči o svom vremenu i poveže ga sa kulturnim nasleđem prostora na kom je živela. UNESCO je 2009.godinu proglasio za godinu Ljubice Marić i Milutina Milankovića.
Otvoreno je kritikovala režim u Srbiji devedesetih godina.

_________________________

Biografiju priredila
Nataša Lambić