Žene aktivne u drugoj polovini XIX veka i do kraja I svetskog rata
Prve socijalistkinje i obrazovane žene, koje su doprinele političkoj i društvenoj emancipaciji žena
Socijalistkinje u drugoj polovini XIX veka
Žene socijalistkinje u Srbije u XIX veku, pojavile su se dve godine pošto je Svetozar Marković napisao duži članak o ravnopravpravnosti žena. On se u članku zalagao za građanska i poltička prava žena, pobijajući uvreženo mišljenje da žene nemaju iste umne sposobnosti kao muškarci.
Prve žene socijalistkinje su bile usamljena pojava, ali veoma značajne za to vreme. One su manje bile teoretičarke socijalizma, a mnogo više pionirke koje su se pojavile sedamdesetih godina XIX veka i zaslužne su za kasnije šire učešće žena u socijalističkom pokretu.
U toj plejadi žena socijalistkinja, vidno mesto zauzimaju sestre Milica i Anka Ninković koje su prve postavile žensko pitanje i vatreno širile ideje Svetozara Markovića. Starija od njih Milica zaslužnija je za socijalistički pokret i njen doprinos je mnogo veći. Anka je imala slična shvatanja, ali je bila pasivnija od svoje sestre.
Milica Ninković je rođena 1854. godine, a Anka 1855, u Novom Sadu. Bile su kćerke Petra Ninkovića, profesora i direktora Srpske pravoslavne gimnazije u Novom Sadu i Jelisavete Popović iz Elemira. Dom u kom su rasle pružio im je priliku da se obrazuju više nego njihove drugarice. Završile su osnovnu školu, privatno polagale gimnaziju., a rad u školi je dopunjavan lektirom iz bogate biblioteke njihovog oca.
Profesor Ninković je za privatnog učitelja svojih kćeri uzeo 1872 godine Svetozara Markovića, tada prognanog iz Srbije. Tada je Svetozar ušao u njihov život i one su se do smrti oduševljavale njegovim idejama. U Novom Sadu je on kratko ostao, ali je kod sestara proširio i produbio interes za nauku i nastavak školovanja. Postoji predpostavka da se između Milice i Svetozara rodila ljubav, ali da je brak bio sprečen njegovim tamnovanjem, teškom bolešću i smrću.
Nakon njegovog odlaska, gotovo cela porodica Ninković se preselila u Cirih. U tom švajcarskom gradu su se okupljali svetski revolucionari i emigranti iz svih zemalja jer je Švajcarska omogućavala nesmetano ujedinjavanje u razne napredne organizacije, a i njene visoke škole, pre svega, pedagoška i politehnička su bile veoma poznate. Kada su sestre Ninković došle u Cirih, bilo je sto deset studentkinja, od kojih najviše Ruskinja. Obe su upisale Pedagošku školu i sa uspehom polagale ispite.
Za vreme boravka u Cirihu sestre Ninković su, pored znanja koje su proširile, postale i prekaljene socijalistkinje.Učestvovale su u borbi između bakunjinista i marksista, uvek dosledno zastupajući stavove svog učitelja Svetozara Markovića. Bile su članice Srpskog kola socijalista i neumorno branile marksističke ideje. U prvoj srpskoj štampariji koju su osnovali studenti socijalisti u Cirihu, slovoslagačice su bile obe sestre. Tadašnji bački episkop je bio protiv školovanja u Cirihu jer je, po pisanju reakcionarne štampe, bio leglo ološa, jazbina povarenosti, centar revolucionara. On je zahtevao od sestara Ninković da napuste Cirih i vrate se u Novi Sad, ali su one to odbile i nastavile školovanje. U Cirihu su ostale do jeseni 1874, do završetka pedagoških studija. Dobile su diplome koje su im davale pravo na mesto nastavnika u švajcarskim srednjim školama. Ipak, zbog odbijanja da se vrate iz Ciriha, po povratku nisu otišle u Novi Sad, već su utočište potražile u Srbiji, u Kragujevcu.
Nakon velikih peripetija uspele su da dobiju dozvolu od ministra prosvete, Stojana Novakovića za otvaranje više ženske škole, ali je ona bila kratkog veka. Već 1875. godine, po naređenju predsednika Vlade, sestrama Ninković je naređeno da u roku od 24 časa napuste Srbiju jer su politički „sumnjive“. Da bi se rešile progonstva i ostale u Kragujevcu, Milica i Anka su sklopile fiktivne brakove sa dvojicom socijalista. Milica se udala za Peru Todorovića, a Anka – za Kostu Anđelkovića. Vremenom je između Anke i Koste Anđelkovića došlo do faktičkog braka, ali je Milica ostala samo u fiktivnom braku.
U Kragujevcu je uređivala list Staro oslobođenje, vodila knjige, savijala list, pakovala i ekspedovala. Za vreme Srpsko-turskog rata, 1876. Milica je radila kao bolničarka, a posle rata je neko vreme živela u Beogradu davajući privatne časove. Međutim, vlasti u Beogradu je nisu ostavljale na miru. Morala je da se sklanja od policije i večitih potera, pa je odlučila da se vrati u Novi Sad, gde se već nalazio i Pera Todorovič.
U Novom Sadu ona sarađuje u listu Straža, koji je okupljao socijaliste, brine o distribuciji novina, učestvuje u agitaciji, pojavljuje se na skupovima. Radi i sa mladim ženama, koje upoznaje sa naprednim idejama i novim putevima kojima treba ići. Te omladinke koje su se okupljale oko Milice predstavljale su prvu žensku naprednu organizaciju koja je bila, iako nezvanična, veoma aktivna i sa određenim programom rada.
Davnašnja želja da studira medicinu odvela je Milicu Ninković, najpre u Petrograd, a potom ponovo u Cirih i najzad, u Pariz. Uspešno je počela da polaže ispite, ali se bolest, tuberkuloza od koje je obolela još u Petrogradu, pogoršala. Vratila se u Kragujevac, u kuću svoje sestre Anke, gde je umrla 1881. godine, u 27 godini života.
Milica je bila erudita. Znala je nemački, francuski i ruski jezik. Radila je i kao novinarka i prevoditeljka. Sarađivala je u Oslobođenju i Starom oslobođenju. Prevela je Babefa (Jedna junakinja iz francuske revolucije) i Igoa (Istorija jednog zločina), Flerovskog (Azbuka socijalnih nauka) i svakako najvažnije, na ruski jezik SvetozaraMarkovića (Srbija na Istoku). Anka Ninković se iz Kragujevca preselila u Beograd. Radila je kao vaspitačica, a izvesno vreme i upraviteljka Doma učenica. Posle smrti kćerke, upala je u misticizam i okultizam. Prevela je sa francuskog knjigu Psihičke studije, koje se bavi temama kao što su: Šta biva posle smrti i Glasovi s onog sveta.
Sestre Ninković su značajna pojava u javnom životu Srbije i Vojvodine. Bile su prve žene socijalistkinje koje su utabale put plejadama drugih žena za nastavak borbe za ženska prava, socijalizam i socijalističke ideje.
_________________________Neda Božinović: Žensko pitanje u Srbiji u XIX i XX veku
Biografiju priredila
Snežana Tabački
