Kraj XIX i prva polovina XX veka
Umetnice, književnice, obrazovane žene, pripadnice komitskog pokreta
Natalija Arsenović Dragomirović1 (1886-1978), prva žena komediografkinja u srpskoj književnosti, rođena je u porodici poznatog leskovačkog jorgandžije, Tase Đorđevića. Njen otac je školovao i žensku i mušku decu, ali samo do osnovnog obrazovanja. Volela je da čita i nije marila za etičke norme ponašanja u starom, patrijarhalnom Leskovcu.
Sa navršenih 17 godina, počela je da živi sa Ljubišom S. Arsenovićem iz Niša, ali su se zvanično venčali tek 1903. godine. Kada je u Prvom svetskom ratu srpska vojska morala da se povlači prema Albaniji, krenuo je i Ljubiša, kao sanitetski oficir, a za njim i Natalija. Iz Soluna je otputovala u Italiju, a odatle u Francusku, tačnije Pariz. Tamo je radila u Centralnom odboru Crvenog krsta.
U Parizu ona širom otvara vrata svoje kuće našim ljudima, pomaže im i čini sve da ublaži teškoće onima koji su napustili svoju otadžbinu. Po završetku rata, 1922. sa mužem se vraća u Jugoslaviju.
Živeli su u Sarajevu. 1924. godine, Natalija se razvodi od Ljubiše i udaje za advokata i kraljevskog javnog beležnika dr. Milivoja S. Dragomirovića.
U Beogradu je 1928. godine, održana premijera njenog pozorišnog komada „Leskovčani u Parizu“. Napisala je još tri pozorišna komada: „Biserna knjeginja“, „Udaj mi ženu“ i „Kapetan Milan“. Predstave su igrane u Novom Sadu (maja 1926.), Sarajevu (1928), Beogradu (1928.), Skoplju (marta 1926. i 1931.). 16. oktobra 1966. je u Leskovcu prisustvovala premijeri komada „Leskovčani u Parizu“ i to je bio njen poslednji boravak u ovom gradu.
Umrla je u Beogradu 1978. godine. Ona je jedina žena nosilac Albanske spomenice iz Leskovca.
Biografiju priredile:
Ljiljana Stojanović
Ivana Ristić
Mirjana Mijajlović
