Prema julskom istraživanju beogradskog „Strategic marketinga“ 2006. gotovo trećina (32 odsto) punoletnih građana Srbije smatra da je nezavisnost Kosova, iako nepoželjno, jedino realno rešenje statusa ove pokrajine. Lane je tako mislilo 18 odsto građana Srbije. Samo šest odsto građana je za integraciju Srbije i Kosova. Lane je takvih bilo osam odsto. Za ideju o podeli Kosova, koju je do pre nekoliko meseci favorizovao zvanični Beograd, a koja je stara gotovo 100 godina je svaki peti građanin Srbije. To pokazuje da građani brže politički sazrevaju od rukovodstva i realniji su.
U januarskom istraživanju 2006. koje su organizovale međunarodne institucije na Kosovu, 88 odsto anketiranih građanki i građana Kosova smatra da je najbolje rešenje za ovu teritoriju nezavisnost u granicama kakve su sada, dok bi osam odsto želelo ujedinjenje sa Albanijom. Samo devet odsto stanovnika bi se silom usprotivilo volji kosovskih građana.
Oba istraživanja pokazuju da je između volje građana i volje političara koja se iskazuje u bečkim pregovorima koji su počeli 24. jula manji jaz na Kosovu nego u Srbiji. Odlazak Crne Gore iz državne zajednice sa Srbijom učvrstio je srpsku težnju za Kosovom. Izgubiti za godinu dana dva dela „svoje teritorije“ nepodnošljivo je za velikosrpska poimanja. Beograd smatra da teritorijom Kosova treba kompenzirati „gubitak“ Crne Gore.
Otud tolika tvrdoglavost Beograda na bečkim pregovorima o statusu Kosova. Beogradu je važna teritorija, ne ljudi. Zato Beograd traži što više srpskih opština na Kosovu, uz nadu da bi one, po ugledu na Republiku Srpsku u BiH mogle stvoriti lanac srpske nacionalne homogenosti koji će prerasti u državotvornost i na tihi način iznuditi podelu Kosova na srpski i ostali deo.
U svemu je najžalosnija raspolućenost Srba koji žive na Kosovu. Rastrzani su između Beograda, Mitrovice i Prištine. Na bečkim pregovorima su kosovski Srbi pogrešno dopustili da u njihovo ime govore Beograd i Srbi sa Kosova izbegli u Srbiju koje je Beograd učinio svojim oruđem. To se isto desilo Srbima u BiH i Hrvatskoj. Mitrovica danas, to su Pale i Knin pre 15 godina.
Pregovarački tim Beograda u Beču i danas zastupa tezu da su Srbi na Kosovu deo ukupnog, svesrpskog nacionalnog korpusa. I Srbima u Hrvatskoj i Bosni su govorili da ih samo Sava i Drina odvajaju od matičnog „nebeskog naroda“. Videli smo kako je to završilo. Srpske iluzije su otplovile krvavom Drinom, Ibrom i Savom. Danas su na vlasti u Beogradu drugi ljudi, ali je njihova pamet ista.
Dalekovidom politikom Slobodana Miloševića, koja nije videla dalje od Haga, Srbi su postali manjina u svojoj zemlji, zvala se ona Hrvatska, Bosna ili Kosovo. Na Kosovu danas Beograd traži poseban status i posebnu zaštitu za Srbe, iako tvrdi da oni nisu manjina. Istovremeno za njih traži i status „konstitutivnog naroda“. Prema međunarodnim standardima, „manjinu“ čini najmanje 15 odsto ljudi nastanjenih na određenoj teritoriji. Srba na Kosovu nema toliko. Nema ih ni blizu polovine, što bi im dozvolilo status „konstitutivnog naroda“. Beograd ne brine šta će biti sa Romima, Gorancima, Bošnjacima, od kojih su neki takođe izbegli 1999. u Srbiju, a žele da se vrate na Kosovo.
Rezolucija broj 1244 SB UN iz 1999. nije odredila konačan status Kosova. Svetu se žuri da status Kosova reši do kraja ove godine. To će se najverovatnije desiti na sednici SB UN 15. novembra. Svet na funkcionisanje državnih institucija, reda i mira preko UN na Kosovu godišnje troši 2,5 milijardi dolara. I tako od 1999.
Svet u pregovorima polazi od tri tačke: Nema povratka na stanje od pre bombardovanja, nema prisajedinjenja Kosova drugoj državi i nema podele Kosova.
Režim koji je nasledio Miloševića pokušao je najpre sa sto godina starom varijantom podele Kosova na deo nastanjen Srbima i deo nastanjen Albancima. Svet to nije dopustio jer bi to opet na neki način značilo „etničko čišćenje“ koje je bilo uzrok i posledica ratova na prostoru bivše SFRJ. Beograd je zatim za Kosovo ponudio Prištini i svetu formulu „više od autonomije, manje od nezavisnosti“. Sada je odustao i od „političke autonomije“ za Srbe. Dovoljna mu je njihova kulturna i socijalna autonomija. Mislim da Beograd više neće popuštati i da će se kosovski čvor razrešiti tako što će ga UN preseći veoma brzo.
Na Kosovu danas živi oko 130.000 Srba. Beograd im ne dozvoljava da učestvuju u parlamentarnom i političkom životu Pokrajine. Od takvog stava odudara jedino predsednik Srbije Boris Tadić koji je pozvao Srbe da učestvuju na poslednjim izborima za parlament Kosova. Srpski političar sa Kosova, koji je tražio to isto, pretučen je 2004. u Beogradu. „Nealbancima“ je u kosovskom parlamentu koji ima 120 mesta obezbeđeno najmanje 20 poslanika, a Srbima polovina od tih mesta. Ni jedno nije popunjeno. Vlada Kosova ima 11 ministara, jedini Srbin ministar je napustio vladu.
Da zaključim – nikakvih racionalnih razloga za ostanak Kosova pod nadležnošću Srbije nema. Postoje samo motivi političara da zadrže Kosovo, makar do sledećih izbora u Srbiji koji su 2007.
Posle Suve Reke, Dubrave, Račka, Velike i Male Kruše, Velike i Male Hoče, Izbice, Padališta, Stankovca, sekundarnih grobnica kosovskih Albanaca po čitavoj Srbiji, nema ni moralnih razloga za to.
Naša, ženska platforma za mirovne pregovore o statusu Kosova, po našem mišljenju treba da eksplicitno iskaže da su ljudska prava, a posebno ženska ljudska prava, kvalitet života individua iznad teritorija i granica. Pravo na samoopredeljenje za nas žene podrazumeva kontrolu nad vlastitim životom, telom, umom; pravo na integritet i autonomiju (ekonomsku, političku, moralnu, emotivnu, seksualnu); kao aktivistkinje civilnog društva, kao feministkinje i pacifistkinje podržavamo pravo na samoopredeljenje koje podrazumeva viši stepen slobode i prava svih građanki i građana. Podržavamo pravo na samoopredeljenje koje odbacuje svaki vid etničke homogenizacije i isključivosti; odlučno se zalažemo za odvojenost crkve od države. Pravo na samoopredeljenje ne sme da ugrozi nijedno stečeno pravo. Običajno pravo koje najviše ugrožava ženska ljudska prava ne sme da bude rehabilitovano u ime očuvanja ni „nacionalnog“ ni „kulturnog identiteta“.
- Ljudska prava, a posebno ženska ljudska prava su iznad državnog suvereniteta - treba sankcionisati sve oblike nasilja nad ženama, kako na privatnom tako i na javnom planu;
- Ljudska bezbednost je iznad suvereniteta država - ljudska bezbednost podrazumeva potpunu saradnju sa Haškim tribunalom, kažnjavanje svih koji su počinili zločine u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije;
- Zahtevamo odgovornost pre svega onih koji su počinili zločine u naše ime, a potom i svih ostalih.
- Naše je pravo i obaveza da učestvujemo u mirovnim procesima, utičemo na mirovne pregovore jer kao žene plaćamo najvišu cenu rata, militarizma i svih vidova nasilja; Zahtevamo od svih relevantnih faktora međunarodne zajednice da ženska ljudska prava smatraju ključnim međunarodnim pitanjem i da nas priznaju i uvažavaju kao subjekte mira.
Tokom mirovnih pregovora o statusu Kosova nije se poštovala Rezolucija 1325 Saveta bezbednosti UN „Žene, mir, bezbednost“, a u delegaciji Srbije je samo jedna žena ultranacionalističke orijentacije koja ne predstavlja ni demokatsku javnost Srbije a još manje njeno civilno društvo. Takođe nisu uvažene ženske mirovne inicijative, a posebno platforma Ženske mirovne koalicije sastavljene od Mreže žena Kosova i Žena u crnom Srbije. Ovo je za nas veoma važno i insistiraćemo da naše inicijative priznaju relevantni faktori međunarodne zajednice i domaći pregovarački timovi. Hvala
