Predstavljanje Lezbejske i gej solidarne mreže (LGSM)

početak kampanje “Šesnaest dana aktivizma protiv nasilja prema ženama”

Uvodničari: Daša Stevović i Srđan Atanasovski
Moderator: Miloš Urošević

25. novembar 2020. godine

Prisutno: 13 osoba

Iz poziva LGSM:

“Lezbejska i gej solidarna mreža je kolektiv lezbejki, gejeva i biseksualaca/ki oformljena sa ciljem izgradnje LGB zajednice i nove vrste borbe za oslobođenje seksualnih manjina. Zasnivajući se na principima feminizma, klasne solidarnosti, slobode govora i manjinskog organizovanja, a protiv starih i novih „terapija konverzije“, naša mreža teži da promeni način na koji se, kako između samih LGB ljudi tako i u širem društvu, pristupa položaju osoba koje privlači isti pol. Za tu svrhu organizujemo javne debate, objavljujemo angažovane tekstove, održavamo čitalačke klubove i filmske večeri.

Kao svoju najvažniju aktivnost u budućnosti vidimo kampanju LGB Krov, preko koje želimo da pružimo podršku LGB osobama koje su stambeno ugrožene zbog homofobije, i to oslanjajući se na solidarne donacije.
Pozivamo sve LGB osobe, koje se slažu sa načelima našeg rada izloženim u manifestu koji se može pronaći na našem sajtu (http://lgsolidarnamreza.org), da nam se priključe u našim aktivnostima i kampanjama.”

Na samom početku predstavljanja LGSM i razgovora, Miloš Urošević je, ukratko, govorio o ustanovljivanju Međunarodnog dana borbe protiv nasilja prema ženama 25. novembra (Generalna skupština UN 1991. godine), za šta je bio povod ubistvo sestara Mirabal, u vreme diktature Rafaela Truhilja u Dominikanskoj republici, 1990. Kao posebno zaslužnu osobu za to, Urošević je pomenuo Šarlot Banč, direktorku Globalnog centra za žensko liderstvo iz Njujorka…

Aktivistkinje i aktivisti Lezbejske i gej solidarne mreže rekli su da su svoju organizaciju osnovali krajem septembra ove godine, nakon jednog od ŽUC-ovih kružoka za koji je povod bilo obeležavanje Marša žena… Oni svoju organizaciju vide, pre svega, kao zajednicu ljudi istopolno seksualno orijentisanih “kako bi jedni drugima pomagali i gradili zajednicu koja bi za osnov imala određeni identitet i specifičnu kulturu”.

Daša Stevović i Srđan Atanasovski su se, zatim, osvruli na LGBT aktivizam u Srbiji: “Ne treba sve odbacivati, ali u NVO organizacijama teži se širokim koalicijama i trulim kompromisima.” Jedno od njihovih načela je i da “LGBT u svom oslobođenju mora beskompromisno da stoji rame uz rame sa feministkinjama”. Oni tvrde da su LGBT organizacije to često izbegavale jer njihove teme “vuku muškarci”…
Da bi obezbedili da se njihov manifest realizuje finansiraće se, kako su rekli, članarinama i malim donacijama.

Aktivistkinje i aktivisti LGSM su kritikovali i to što se, po njima, aktivnosti LGBT zajednice svode na “borbu za različitost” koju oni ne smatraju “po sebi lošom”, ali tvrde da se protiv homofobije ne može boriti samo insistiranem na različitosti-“jer su LGBT osobe tlačene na raznim planovima”. Oni će nastojati, rekli su, da “istopolna privlačnost bude prihvaćena u društvu i da ne bude osnov za opresiju”. Oni dalje, smatraju, da je svetski mejnstim LGBT pokret okrenut vladajućoj eliti i da “čekaju nekakava prava koja bi došla kao ustupci LGBT populaciji”: "Sem jasne pozicioniranosti uz feminističku borbu, mi bismo da se vratimo samoj zajednici i da podršku ne tražimo u vladajućoj eliti već da se okrenemo radničkoj klasi”.
Uvodničari smatraju da i oni zakoni koji štite njihova prava sada u stvari postoje samo za elitu – “za one koji su u prilici da sebi organizuju da ostvare svoja prava”. Njihovo je mišljenje da takva situacija ne postoji samo kod nas već da je slično i na Zapadu gde se “zakonodavci dogovaraju sa političarima bez diskusija u društvu”…

Jedan drugi princip im je veoma važan-sloboda govora. Za njegovu delotvornost smatraju da je bitno "ubediti druge ljude da je ono što neki homofob govori pogrešno a ne tužiti ga"…

Podstrek da naprave ovakvu organizaciju našli su u sličnoj organizaciji koju su osnovali londonski gejevi i lezbejke, a koja je 1984. godine u vreme štrajka rudara pod vladom Margaret Tačer, solidanim donacijama podržavala borbu rudara.
LGSM je, prema njihovim rečima, preuzela ovaj model rada, pre svega, njihovu solidarnost sa drugim potlačenim grupama. Oni će, u tom smislu, koristiti svoj sajt, profile na društvenim mrežama, organizovaće i “homofilske večeri” na kojima će se čitati delovi iz za njih relevantne LGB i političke teorijske literature…I dok bi ovi skupovi bili samo za članice I članove LGSM zajednice, projekcije filmova bi bile otvorene i za širu publiku…

Predstavnici LGSM obavestili su nas i o jednoj od svojih glavnih aktivnosti-akciji “LGB Krov”, kojom bi pomagali onima koji bi zbog “autovanja” ili drugih razloga ostali bez krova nad glavom… Oni to smatraju glavnim egzistencijalnim problemom koji je, često, izvan razgovora o problemima LGB zajednice.
U diskusiji je bilo i polemičnosti i traženja da uvodničari objasne neke od termina koji su ključni u njihovim ciljevima i budućoj praksi (kao što su “zajednica”, “manjina”, “radnička klasa”). Srđan Atanasovski je u vezi sa insistiranjem na reči “manjina”, objasnio: "To nam je važno jer hoćemo da se manjinama bave oni koji su manjina, da se ne bi, na primer, heteroseksualci koji su dominantno muškarci bavili ženskim pitanjima”. Daša Stevović je rekla da je to, "na širem frontu-leva i feministička borba".

Nastasja Radović


Štampa   El. pošta