Uvodničarka: Jelana Nidžović, urednica u Izdavačkoj kući „Kontrast“
Moderatorka: Mina Damjanović
Prisutno: osam osoba
10. februar 2021. godine
Jelena Nidžović je pre nego što je počela sa predstavljanjem zbirke pesama Ivane Maksić „Kćeri, zar ne vidiš da gorim“, naglasila da je upoznavanje sa sadržajem ove knjige, poetikom, pesničkim jezikom i postupkom kao i specifičnim temama ove autorke, jedna vrsta doprinosa alternativnom obrazovanju.
Ivana Maksić (1984, Kragujevac) je, prema rečima Nidžović, svestrana književnica i prevoditeljka, autorka više zbirki poezije, crtica i eseja, ali i prevoditeljka sa engleskog jezika, poezije drugih i urednica više pesničkih antologija kao i dva časopisa.
Ona, rečeno je, po mišljenju Nidžović, pripada „nevidljivim, nepostojećim“ tokovima ženske književnosti, posebno kada se posmatra angažovana književnost (pararela sa književnicom i građanskom aktivistkinjom Biljanom Jovanović)...
„U vreme najživljeg antiratnog pokreta, neprijatelj je bio mnogo vidljiviji, danas u mirnodopskim okolnostima najprimitivnijih oblika kapitalističkih odnosa, taj neprijatelj protiv kojeg je bilo moguće biti anagažovan, postao je mnogo eluzivniji“, rekla je J. Nidžović. Taj novi „neprijatelj“, rekla je ona, danas se prepoznaje u kapitalističkim „fantomskim“ odnosima narcističke kulture i lažnog individualizma.
Iako se smatra da je i današnja poezija aktivistička i angažovana, Nidžović smatra da „to nije baš tako“ i iako poezija „nikad nije bila popularnija“, problem je, rekla je ona, što u „socio-ekonomskom kapitalističkom ključu ona postaje merkantilna“: „ Dolazi do gubljenja oštrice, neke vrste umetničke beskomromisnosti, a to je sve ono što Ivanina knjiga nije“.
O knjizi Ivane Maksić, Nidžović je dalje rekla da je to „nedvosmisleno angažovana poezija, po temama i jezičkoj praksi koju koristi autorka“, da je „metatekstualna“ ( jer se autorka oslanjala na tradiciju italijanskih marksističkih feministkinja 70-tih godina).
„Angažovana poezija je ona koja izaziva postojeći sistem ili poredak i koja se trudi da svojim temama interveniše u svakodnevni život“ rekla je i dodala da se akademsko proučavanje domaće poezije svodi na poeziju Desanke Maksimović, a da se ona koja je zaista angažovana „odmiče od deskripcije ljubavnih odnosa kao samo heteroseksualnih“ između ostalog, i bavi se temama socijalne nejednakosti i opresije, ženskim zalaganjem za klasnu borbu a protiv patrijarhata, kao što i „prepoznaje prethodnice i prethodnike u tradiciji angažovanosti“.Jelena Nidžović je kao literarni primer u tom smislu, pomenula austrijsku književnicu Ingeborg Bahman (kojoj je bila „bliska Vitgenštajnova filozofija jezika“) i koja je, po mišljenju Nidžović, izjednačavala patrijarhat i fašizam.
Kao naslov knjige Ivane Maksić uzeta je parafraza iz jednog od slučajeva Sigmunda Frojda ( situacija iz psihoanalize i porekla snova), gde „umesto oca, progovara majka“ što, prema Nidžović „reflektuje odnos gospodara i sluge“.
„Radi se o odnosu hegemonije koji se dešava svuda, a ona se uvek očituje u jeziku. Ovaj jezik inverzije moći, vrlo angažovano ukazuje strujeću dijalektiku pobune, govori nam o ulozi pisanja“.
Nidžović je zatim detaljnije predstavila zbirku poezije „Kćeri, zar ne vidiš da gorim“ Ivane Maksić, na primerima naslovne i zadnje pesme u zbrirci. Ova druga je nazvana „Ako“ i jasno parafrazira i ironizira istoimenu pesmu Radjarda Kiplinga.
Pročitala je i Maksićkinu pesmu u prozi „Prizren“, za koju je rekla da je jasno „antinacionalistički kodirana“. Naglasila je da su pomenute pesme „bez interpunkcije, sinkopirane, a jezik onaj koji dolazi u talasima“, što smatra „nekim od osnovnih karakteristika Ženskog pisma“. Nidžović je dodala da je sama Ivana Maksić za jezik svoje poezije rekla da je „fluidan i svirep“. Rečeno je i da je to jezik kojim se ugrožavaju „liberalne relacije“ i da se autorka trudila da jezikom razori kapitalističke odnose.
„Sa ovom smo knjigom dobili jedan od mogućih odgovora na pitanje: Koji je mogući poetički odgovor na izazove današnjeg života?“, zaključila je Jelena Nidžović i dodala: „Prednost poezije je i to što ona može da bude način da se izađe u susret velikim temama, bez velikog kategorijalnog aparata“.
Nastasja Radović
