Žene u crnom su 10. marta 2021. godine, u prostorijama Žena u crnom organizovale veče sećanja na Zagorku Golubović - Živeti protiv struje: Život i rad Zagorke Golubović (1930-2019).
Uz prisustvo 15 aktivistkinja i aktivista, Tanja Marković je pročitala izvode iz knjige njene autobiografije Moji horizonti – mislim, delam, postojim (2012), kao i tekst Prof. dr Nade Sekulić (odeljenje za sociologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu).
Takođe je prikazan i dokumentarni film o Zagorki Golubović, Ostavila je trag u nama (05.20), u produkciji grupe za videoaktivizam Žena u crnom.
Događaj je organizovan u okviru ciklusa “One su se usudile: o znamenitim ženama” - razgovori, prezentacije, projekcije dokumentarnih i igranih filmova o znamenitim ženama tokom istorije koje su ostavile trag u umetnosti, književnosti, nauci; koje su išle protiv svog vremena, dominantnih društvenih tendencija, a koje su za to platile ponekad veoma visoku cenu, o onima koje su ostavile trag.
Ovaj program je omaž njihovoj hrabrosti, uverenjima, posvećenosti, strasti...
Izvodi iz knjige Zagorke Golubović Mislim, delam, postojim
Prešla sam 80. godinu živeći aktivno do današnjih dana i objavila mnogo knjiga i članaka u jugoslovenskoj periodici kao i u inostranim časopisima; predavala sam pola veka na Beogradskom univerzitetu i kao gostujući profesor na univerzitetima u Švedskoj, Engleskoj i SAD sedamdesetih i osamdesetih godina; bila sam aktivni učesnik na mnogim međunarodnim konferencijama u Istočnoj i Zapadnoj Evropi, u Severnoj i Južnoj Americi. Ali sam živela i za svoju porodicu, koja je vrlo rano postala nepotpuna, što je ublažavala ljubav prema mojoj ćerki, koja me je takođe dosta rano napustila, odlučivši da studira i živi u Ženevi. Imala sam (i imam) dosta iskrenih prijatelja, koji su me, uz moje knjige, spašavali od tužne usamljenosti. Zato nisam imala prilike da u životu osećam dosadu i „prazno vreme“.
Iz tih razloga nisam bila sklona depresiji, iako sam prošla kroz mnoge istorijske turbulencije, zahvaljujući, sigurno, stabilnosti i emocionalnoj povezanosti u porodici, u kojoj sam mogla dosta slobodno i samostalno da kreiram svoj život i određujem životne putanje; u čemu je osnovu činilo moje pasionirano čitanje, razmišljanje o pročitanom i o događajima oko mene, kao i samopreispitivanje koje je išlo uporedo sa delovanjem, u korist sopstvenog razvoja ali i pomaganja u razvoju drugih sa kojima sam živela.
Smatram da priča o mom životnom iskustvu, može pokazati kako se dolazi do svog idejnog opredeljenja borbom kroz život i sa samim sobom i samostalnim racionalnim izborom izgrađivati se kao ličnost u duhu personalizma, koji obeležava moje teorijsko i životno usmerenje. A to moje stanovište nije bilo prosto knjiški prihvaćeno, već je nastalo i razvijalo se i kao rezultat životnog iskustva i opredeljenja u smislu načina života. Principi koje postulira personalistička filozofija: razvijanje vlastitih potencijala i samosvesti – biti subjekt i odupreti se spoljašnjim silama koje nas pretvaraju u proste objekte – predstavljali su osnovnu nit razvoja moga karaktera, koji su me još u ranoj mladosti upućivali kako treba živeti uspravno, iako tada još nisam umela to da teorijski objasnim. Stoga nisam u svom životu (koji je i sam bivao kontroverzan poput društava u kojima sam živela) padala u očajanje i demoralisala se, niti sam dizala ruke od svega što me pogađalo i zadovoljavala se da živim kao osušena biljka. Reći da sam život shvatala kao stalnu borbu – protiv nepodopština, zala i nepravdi – to nije fraza, već uverenje da se samo tako može dostojno živeti i bez stida polagati račune o svojim postupcima.
Mislim da će moja priča pokazati da od nas samih i našeg stava prema životu zavisi u velikoj meri šta ćemo i kako proživeti. I da u izboru sopstvenog puta nisu presudni: ni materijalni status koji se meri količinom novca (jer se za novac, i kada ga imamo, ne može sve kupiti); ni zemlja u kojoj živimo (jer je lični doživljaj okruženja često važniji od empirijske stvarnosti); ni spoljašnji uspon u karijeri (jer je lična satisfakcija onim čime se bavimo važnija od toga da li smo zauzeli vrh u društvenoj hijerarhiji).
A u periodima političkih sankcija, kada nisam mogla predavati u Jugoslaviji, pisala sam knjige, koje više godina potom nisu mogle biti štampane; u periodu zaoštravanja diktature u Miloševićevom režimu pridružila sam se „Pokretu za promene“, u kojem je značajnu ulogu igrao sindikat „Nezavisnost“, a jačanjem „Otpora“ u kojem sam takodje predano učestvovala, postajala je sve masovnija borba protiv postojećeg režima.
Pa i onda kada je, najzad, „osvojena sloboda“ 5. oktobra 2000. godine nisam prihvatila defetizam većeg broja gradjana nezadovoljnih i brzinom i kvalitetom promena i nisam smatrala da je došlo vreme za opuštanje, već sam preduzela kritičku analizu zbivanja i ukazivala na mogućnosti koje nismo dovoljno iskoristili u tada nastaloj takozvanoj demokratskoj tranziciji. Stavljala sam akcenat i na ličnu odgovornost svakog od nas kao gradjana ove zemlje, koji smo u poslednjoj deceniji prošli kroz pakao, ukazujući da borba nije završena.
Moja priča (doživljaj ličnog iskustva) odnosi se prevashodno na pitanje: „šta sam ja uradila da učinim svoj život ispunjenijim i kolika bi bila moja odgovornost zbog eventualne pasivnosti pred zlom koje je pogadjalo nas i našu zemlju (zbog odsustva otpora). Možda će to zainteresovati mlade generacije, kojima se danas serviraju sasvim druge vrednosti i osiromašuju perspektive za njihovo lično sazrevanje i veći lični uticaj na učešće u javnom životu, da učine odlučnije pokušaje u oblikovanju svojih života prema pozitivnim i realnim mogućnostima koje u sebi nose.
Dva su razdoblja u mom životu predstavljala značajnu raskrsnicu: prva se dogodila kada se moje detinjstvo i tinejdžerski položaj završilo dosta rano i već sa 14-15 godina dodeljene su mi izvesne dužnosti (ne mogu reći nametnute, jer sam ih dobrovoljno prihvatila), koje su usmeravale moje ubrzano sazrevanje kao odrasle osobe i shvatanje da je važnije izvršiti povereni zadatak nego zadovoljavati lične potrebe. Sa svojih 14 godina već sam bila član SKOJ-a i stavljena pred izbor da prihvatim odlazak u Valjevo (iz Obrenovca gde smo bili izbegli posle rušenja našeg stana u savezničkom bombardovanju Beograda) i da kao daktilografkinja (jer sam rano naučila rad na pisaćoj mašini u maminoj kancelariji) i „druga sekretarica“ radim u OK KPJ. To je bio prvi veliki izazov, jer je trebalo otići u potpuno nepoznatu sredinu i odvojiti se od porodice, koja se već spremala da se vrati u Beograd. A to je bilo i moje prvo suočavanje u praksi sa „legendom socijalizma kao društva jednakosti i pravde“, kada sam se već tada sukobila sa pojavama birokratske hijerarhije i neprikosnovenog „liderstva“ u skojevskoj organizaciji (o čemu su pisale i lokalne novine). Možda je to bio moj prvi, rani impuls ka „disidentstvu“, iza kojeg je par godina kasnije usledio drugi, na pruzi Šamac-Sarajevo, u sukobu sa Rejonskim komitetom KP.
Mislim da je u mom životu bila najteža 1948. godina, u kojoj su se i mnogo zreliji od mene teško snalazili, a mnogi tragično stradali. Verujem da me je dosta slobodno (danas bi rekli, liberalno) vaspitanje u porodici spaslo iskušenja da se stavim na stranu onih koji su slepo, dogmatski pružali podršku KPJ (braneći njenu „bezgrešnost“), i koji su od dotadašnjih vernika u odnosu na sovjetski model socijalizma, koji je zvanično podstican, munjevito postajali jugoslovenski neprijatelji zbog protivljenja Rezoluciji Informbiroa, te kao takvi bili zatočenici zloglasnog Golog Otoka, na kojem su primenjivane tipično staljinističke mere odmazde i mučilaštva. Verujem da me je neki „instinkt“, koji mi je usadio sumnju u to da se može prihvatiti samo jedna „gola istina“, spasao iskušenja da se jednostrano opredelim za „titoizam“ umesto „staljinizma“, ili obrnuto, iako sam tada još bila daleko od saznanja šta predstavlja i jedan i drugi pojam. Budući da nisam bila sklona dogmatskom mišljenju uvek sam želela da istražujem i sebi razjašnjavam ono što mi se događa i trudila se da razumem šta, u stvari, predstavlja taj sukob Jugolsavije sa Informbiroom. Neću reći da sam tada znala kakva je priroda staljinizma, ali sam na iskustvu jugoslovenskog socijalizma slutila da taj sukob otkriva i tamne strane praktične jugoslovenske politike i nisam pala u iskušenje da budem još jedna brojka više na Golom Otoku, u odbrani dogmatske ideje o (apstraktnom) sovjetskom socijalizmu kao najvišem obliku pravednog društva.
Najznačajniji događaj u drugoj polovini prošlog veka bio je artikulisani masovni otpor etabliranoj politici u Evropi i Americi. Takav pokret nije izostao ni u bivšoj Jugoslaviji, u otporu politici koja nije bila u stanju da pređe sa polovine puta na ozbiljno reformisanje sovjetskog modela socijalizma. Izbijanje studentskog pokreta 1968. u Beogradu, Zagrebu i drugim gradovima nije bilo samo odjek te buntovne godine u svetu (Pariz, New York, Warszava, Prag...), kao buđenje mladih generacija iz iluzija o „Američkom snu“, koji se sve brutalnije pretvarao u surovo potrošačko i militarističko društvo sa sve očiglednijim prisustvom karakteristika autoritarnih sistema i u tzv. demokratskim društvima.
Posebni motivi su igrali značajnu ulogu u zemljama „realnog socijalizma“, uključujući i Jugoslaviju: to je bio bunt protiv simuliranog „socijalizma“ iza težnje za održanjem apsolutne vlasti komunističkih partija, kojoj je suprotstavljena ideja „socijalizma sa humanim likom“, ili „demokratskog socijalizma“. Titov poredak je sebe predstavljao kao drugačiji, moderniji model socijalizma („samoupravni socijalizam“), a sa strane gledano tako je i doživljavan, budući da su postojale izvesne pojave nezamislive u istočno-evropskom realnom socijalizmu: sloboda kretanja (u inostranstvo bez viza), slobodna razmena rada, veća sloboda mišljena (ali koja se mogla saopštavati samo na nezavisnim tribinama i časopisima, ne i u državnim javnim glasilima), autonomija univerziteta u pogledu programa i načina izvođenja nastave, dozvoljeno uvoženje knjiga i časopisa iz inostranstva. A ne sme se zanemariti ni povoljniji životni standard, koji je pružao veću sigurnost građanima u ostvarenju prava za zadovoljavanja svojih ličnih, a ne samo kolektivnih potreba. Ali nabrojane pojave nisu činile deo jednog artikulisanog, homogenog sistema, već su više bile rezultat „osvajanja slobode“ u pojedinim delovima društva i od strane izvesnih grupa; koje su u određenom vremenu mogle biti (i bivale) i osporavane od strane vlasti u želji da učvrsti svoju neprikosnovenu moć (razne zabrane na polju kulture, sprečavanje, čak brutalni obračuni sa štrajkačima – dokazujući “besmislenost da radnici štrajkuju protiv sebe“, jer, navodno, radnička klasa je bila na vlasti).
Iza propagirane demokratske fasade studenti su jasno prozreli skrivanje jednog tzv.umerenog autoritarnog režima, u kojem se i dalje održavala neprihvatljiva socijalna diferencijacija, carovala birokratska hijerarhija („crveni buržuji“), zloupotrebljavala se sloboda u obliku prava države/partije da sprečava „subverzivnu slobodu“, negovao „kult ličnosti“ i idolopoklonstvo, gazila ljudska i gradjanska prava iako formalno dozvoljena u Ustavu.
U šestoj dekadi 20. veka dogodila se još jedna pojava u Jugoslaviji, koja je bila autohtona, za razliku od studentskog pokreta koji je bio deo epohalnog događaja, buđenja studenata i mlađih generacija protiv establišmenta. To je bila pojava časopisa Praxis, potpuno nezavisne publikacije, što je bio jedinstven događaj čak i za „umereni autoritarizam“, kako je Jugoslavija doživljavana u svetu. Program tog časopisa vlast je ocenila kao „anarho-liberalizam“, jer su u njemu istaknuta kao dva osnovna principa: sloboda mišljenja i izražavanja, sloboda ličnosti i „kritika svega postojećeg“ (slogan preuzet iz Marxovog dela) – što je značilo objavljivanje rata svakom dogmatizmu, uključujući i „dogmatski marksizam“.
Postavlja se, međutim, pitanje: kako je bilo moguće da u Jugoslaviji nastane Praxis, što nije bilo zamislivo ni u jednoj drugoj zemlji „realnog socijalizma“? Međutim, ono što se danas zaboravlja (ili namerno izbacuje iz svesti u naletu histeričnog antikomunizma) jeste činjenica da je jugoslovensko društvo bilo kontroverzno i da je to ostavaljalo izvestan prostor i za pojave kao što su bile Praxis i Korčulanska ljetna škola, ali i za pojedinačna i grupna „osvajanja slobode“, za one koji su hteli to da iskušaju. Ne polazeći od te činjenice, današnji kritičari „levice“ (gde smeštaju ove pojave, iako su u njima učestvovale i osobe drugih orijentacija) skloni su da postavljaju pitanje: zašto su jugoslovenske vlasti dozvolile pojavu Praxisa, ako je to bio stvarno kritički intoniran časopis, sugerišući ideju o manipulaciji - da bi vlast pred svetom prikazala sistem kao demokratsko društvo. Tim kritičarima nije palo napamet da pregledaju brojeve časopisa i da provere prisustvo i dubinu kritike jugoslovenskog društva u tekstovima učesnika (mada bi u njima našli i poneke tekstove koji su bili i umereno apologetskog karaktera, čime bi bila opovrgnuta i kritika da je to bila organizacija „istomišljenika“).
Netačno je da je jugoslovenski poredak „tolerisao“ ovaj časopis u smislu priznavanja njegove samostalnosti; suprotno od toga, postojale su razne vrste kontinuiranih pritisaka (u vidu otvorenih pretnji zbog propagiranja ideja nespojivih sa politikom partije, ili navodno stručne kritike idejnog opredeljenja časopisa kao promotera „anarho-liberalizma“, ili opominjanje časopisa kao pretnje jugoslovenskom socijalizmu u govorima istaknutih rukovodilaca, na primer Bakarića). Sve je to bilo u funkciji izazivanja straha i nesigurnosti i, eventualnog, samozatvaranja takve publikacije. Tvorcima „realnog socijalizma“ nije bila sklona misao da oni koji rizikuju da „uzmu slobodu“ nisu spremni da od nje odustanu; zato je režim morao najzad uzeti stvar u svoje ruke i faktički zabraniti i tu publikaciju i „školu“ kao subverzivne elemente „jugoslovenskog samoupravnog socijalizma“, skrivajući se, upravo, iza postojećeg kvazi-samoupravnog sistema.
Kada sam januara 1975. godine isključena sa Beogradskog univerziteta sa mojih sedam kolega (sa Odeljenja za filozofiju i sociologiju), bila nam je ugrožena i elementarna egzistencija i krajnje ograničene mogućnosti za samostalnije delovanje i nastavljanje šire organizovane borbe za podsticanje promena režima (to je period „novog čvrstog“ kursa), koji nas je naterao da menjamo taktiku izazovnog javnog delovanja.
Ta inostrana epizoda moga života postala je ređa kada sam dobila mesto naučnog savetnika na novootvorenom Centru za filozofiju i društvenu teoriju pri Institutu društvenih nauka 1981.godine, iako sam i dalje odlazila na interesantne međunarodne konferencije (u Amsterdam, u London, u Budimpeštu i drugde, pre svega posvećene analizi Istočno-evropskih društava). I mada je taj Centar sa Institutom društvenih nauka bio priključen Beogradskom univerzitetu, on je bio zamišljen kao geto za osam profesora, jer Vlada više nije mogla da odlaže naše potpuno isključenje sa Univerziteta; pogotovo posle naše žalbe protiv političke diskriminacije u radu, koju smo uputili Međunarodnoj organizaciji rada u Ženevi, i čija je intervencija vrlo brzo stigla vlastima u Jugoslaviji. Međutim, nama je i dalje bilo zabranjeno da predajemo na univerzitetima u Jugoslaviji i da osnivamo grupe za postdiplomske studije, a pismeno je naredjeno upravniku Centra da obaveštava policiju o kontaktima sa inostranstvom i o dolasku inostranih profesora u naš Centar (što, naravno, mi nismo prihvatili). Pogrešna je bila i procena vlasti da ćemo se mi „smiriti“ kada dobijemo zaposlenje i dobre plate, pri tom priključeni ponovo Univerzitetu, i raditi rutinske stručne poslove. Sasvim suprotno od toga, naš Centar je postao živo središte učestalih tribina i rasprava, ne samo iz oblasti filozofije, sociologije i ekonomije nego i o aktuelnim političkim temama. Ipak, nisu preduzimane drastičnije mere da nas spreče u tome, sve do zabrane jedne međunarodne konferencije, koju je naš Centar nameravao da održi na temu „Da li se socijalizam može reformisati“. To je zaista učinjeno na drastičan način, zabranom konferencije dva dana pred njeno održavanje, kada su neki učesnici bili već na putu i sa kojima smo teško stupali u vezu (jer tada još nije bilo mobilne telefonije), da bismo ih obavestili da „socijalizam nije moguće reformisati“.
„Demokratska opozicija“ Srbije nije bila spremna da se uhvati u koštac sa takvim problemima posle preuzimanja vlasti 5. oktobra, a i sama struktura prve demokratske Vlade (DOS sastavljen od 18 partija) otežavala je usaglašavanje stavova o osnovnim ciljevima i efikasno donošenje odluka o bitnim promenama. Paradoksalno, borba za promenu vlasti Slobodana Miloševića nije bila praćena i strategijom promene bivšeg režima; deo nove vlasti od samog početka je sklapao pakt sa Miloševićevim saradnicima, sprečavajući da se preduzmu odlučnije mere za uklanjanju prepreka ka demokratskoj transformaciji društva (Srbija je jedina zemlja bivšeg „realnog socijalizma“ koja nije izvršila lustraciju).
Otpor Staljinu u Titovoj režiji nije imao tako dalekosežne ambicije i zato je zaobiđena neophodna destaljinizacija, a umesto toga pribeglo se parcijalnim, međusobno nepovezanim reformama, ali koje nisu dirale u osnovno jezgro autoritarnog sistema. Za duboke promene takva politika je bila kontraproduktivna, jer su ograničena i dirigovana otvaranja smerala na to da podignu ugled jugoslovenskom vođi u inostranstvu ojačavajući i njegovu poziciju u zemlji, koja se manifestovala u narastanju njegovog „kulta ličnosti“.
U 21. veku srbijansko društvo se nije oslobodilo svoga izvornog nasleđa i u koncepcijskom pristupu društvenog razvoja pati od sličnih bolesti. Uprkos postojanju partijskog pluralizma drži se i dalje političkog monizma partije/ili koalicije koja je na vlasti, dogmatski braneći istinu jedne, samo svoje ideologije. Time je izvršena samo zamena dominacije jedne, komunističke ideologije, drugom takođe dogmatskom/neprikosnovenom, uglavnom dominirajućom neoliberalnom ideologijom (koja se samo prilagođava partiji na vlasti).
Za mene je slooboda bila vazduh koji dišem da bih živela, jer život bez slobode je prosto preživljavanje, borba za puki opstanak, zatvor sa rešetkama koji sputava kretanje, sa zagušljivim, ustajalim vazduhom koji se ne može disati, sa prisilnom okolinom – sa „drugim“ kojeg nismo izabrali, a od koga se ne možemo odvojiti. Tako sam se osećala kada sam pomišljala na mogućnost da budem lišena slobode zbog mog delovanja (a bilo je prilike), jer ni u jednoj fazi svoga života nisam dozvolila da budem samo „objekt“ odlučivanja drugih. Od detinjstva sam znala šta hoću da postignem: volela sam da učim, da saznajem nove stvari, da čitam književna dela, da učestvujem u kreativnim igrama, da negujem bratsku i sestrinsku ljubav; a sa zrelošću postajala sam svesna šta bih želela da budem i šta bih mogla da pružim i drugima.
Nisam čekala da mi neko „pokloni“ slobodu za nešto što sam želela da ostvarim kao dobro ne samo za sebe. Grčevito sam se borila da osvojim svoje „parče slobode“ u porodici, u školi, u organizacijama kojima sam se dobrovoljno priključivala. Verovala sam sestri kada mi je pričala da su u „najboljem poretku na svetu“ ljudi srećni jer su slobodni, pošto „pravi život“ nisam mogla zamisliti bez slobode. I kao „omladinka“ u takozvanom komunističkom poretku nisam odvajala aktivizam od slobode delovanja, jer bi, inače, takva aktivnost bila prinudni rad.
Nisam opravdavala nešto što sam propustila da učinim izgovorom „nisam imala slobodu“. Shvatala sam da mi niko neće dati slobodu ako se ne potrudim da je sama steknem sopstvenom upornošću. I zato sam se osećala krivom ako nešto ne uradim kada je bilo potrebno. Moj ulazak u KP (sa 15 godina) takođe nisam shvatila kao „vojnik partije“, kome je partijska disciplina važnija od savesti i svesne odgovornosti za vlastite postupke; niti da ću moći da se razvijam kao ličnost poslušnošću i lojalnošću prema partijskom rukovodstvu. Pisala sam o tome u prvim odeljcima, da sam imala sreću i u porodici i u prvoj većoj partijskoj organizaciji što nisam bila prinuđena da se podvrgavam autoritarnim postulatima, te sam imala dosta prostora da razvijam i afirmišem osećanje slobode.
Ona je živela onako kao što je i pisala, u retko prisutnom jedinstvu reči, misli i dela
Prof. dr Nada Sekulić o Zagorki Golubović
Verujem da svaka generacija ima uzore na kojima stasava, vaspitava se i obrazuje i sa kojima ostaje, u duhu svog sopstvenog razvoja, povezana celog života. Za mene i za veliki deo moje generacije jedan od takvih uzora bila je profesorka Golubović.
Prvi put sam se sa njenim imenom susrela kada me je zainteresovala Marksova teorija otuđenja. To je bilo dosta rano, tada nisam imala ni 18 godina, i to je bila moja kapija za ulazak u filozofiju. U tom periodu, profesorka Golubović je za mene bila deo mita o disidentskim profesorima šezdesetosmašima, o kojima nikad nisam razmišljala kao o likovima konkretnih živih ljudi, budući da u to vreme nisam imala prilike da ih upoznam, jer su bili isključeni već godinama sa fakulteta, već misleći o njima isključivo kroz njihove ideje, tekstove i njihov ogroman politički uticaj među mlađom obrazovanom generacijom. Moja generacija studenata filozofije još uvek je krišom delila i čitala zabranjne brojeve Praxisa, i pratila rad Korčulanske škole i mogu sa velikim ponosom da kažem da je u našoj generaciji pokrenuto pitanje rehabilitacije profesora koji su uklonjeni sa Filozofskog fakulteta, u čemu smo i uspeli, tako da sam napokon upoznala profesorku Zagu na magistarskim i kasnije doktorskim studijama, sarađujući sa njom na izradi svojih radova i doktorske teze.
Profesorka Golubović je suštinski utemeljila i obeležila razvoj socijalne i kulturalne antropologije kod nas. Najviše zainteresovana za pitanja koja su pokrenuta u okviru pravca kultura i ličnost, ona je napravila veoma originani spoj između Frankfurtske humanističko-marksističke škole, na teorijskim osnovama teorije otuđenja, personalističke antropologije i klasične antropološke teorije, utemeljujući našu domaću antropologiju u odmaku od nacionalno etnološke orijentacije i okrenuvši je kritičkoj društvenoj misli i univerzalnim, nadasve filozofskim, savremeno kulturološkim i političkim pitanjima o čoveku i njegovom mestu u društvu. Značaj te originalne sinteze, tog okvira mišljenja, ne može se preuveličati, ne samo zbog toga što je profesorka Golubović do danas verovatno jedan od naših najcitiranijih domaćih antropologa, već i zbog toga što to nije bilo uporedivo sa kurikulumima na katedrama antropologije u svetu. Katedre za antropologiju osnivane su u zemljama nosiocima imperijalizma i kolonijalizma, što je i odredio granice i mogućnosti proučavanja kulture Drugog na njima. Ove katedre, naročito američke, bile su veoma zatvorene za marskizam. From, npr. mada je živeo u Americi, nikad anije mogao da dobije trajnije univerzitetsko zaposlenje upravo zbog svoje marksističke orijentacije. Sa druge strane, razvijaju se studije kulture, prevashodno u okviru alternativnih instituta poluakademnskog statusa, koje su predstavljale diskontinuitet u odnosu na tradicionalnu antropologiju svojim afirmisanjem političkih pitanja, kritikom etnocentrizma, rasizma, seksizma i konzumerizma.
Zagin pristup je i ovde bio drugačiji, jer ona nastoji da očuva kontinuitet antropologije, smatrajući d aupravo ona omogućuje odmak od evropocentrične slike sveta, i taj pristup gradi u svojim ranim glavnim radovima glavnim radovima, pre svega u delu „Čovek i njegov svet“, koje počiva na univerzalističkim idejama i komparativnom pristupu međusobno veoma različitim kulturama, odnosno civilizacijama. Čini mi se da nije dovoljno uočeno da je u tom kapitalnom antropološkom delu profesorke Zagorke, čak i ideja demokratije, koja se u to vreme smatrala nesumnjivom tekovinom zapadne civilizacije, univerzalizovana i predstavljena kao opšta civilizacijska tekovina čoveka i različitih civilizacija. Njen univerzalizam, sastojao se u razumevanju jedinstvene ljudske prirode kao kreativnog potencijala za samoostvarenje svakog čoveka ponaosob. U tom smislu, za pristup profesorke Zage karakterističan je veoma specifičan individualizam i personlaizam u pristupu, za koji je ona inspiraciju našla naročito u radu Munijea. Takav pristup je stran isto toliko klasičnoj antropologiji, koliko i klasičnom marksizmu u kome su akteri društvenih promena samo velike društvene klase i grupe čiji značaj je određen položajem u sistemu društvene reprodukcije.
U pristupu profesorke Golubović postoji univerzalna tačka susreta, otvorenost za razlike, potaknuta ne prosto poljem diskursa, kao kod Gerca ili pretpostavkom o mogućem konsenzusu u komunikaciji, kao kod Habermasa, već nasušnjom, osnovnom, fundamentalnom potrebom za samostvarenjem, za proširenjem sopstva kroz razamenu sa drugima i humanizaciju sveta u kome živimo. Za profesorku Golubović, otvorenost i proširenje horizonta ljudskog iskustva određeni su kao osnovna ljudska potreba i potencijal koji određuje naše mogućnosti humanizacije sveta. Jedan reneseansni filozof, Đordano Bruno, poznat je po tome što je pojam granice zamenio pojmom horizonta, i mada se profesorka Golubović nije bavila istorijom filozofije, ona baštini tekovine velikih humanista i čini mi se da je ovo Brunovo načelo princip osnovnog antropološkog pristupa profesorke Golubović, kao i nekada profesorke Atanasijević, način njenog života i viđenje generičkog položaja čoveka u društvu – stalno preobražavanje granica u horizonte, linija razdvajanja u nemerljive dimenzije dodira uz očuvanje onoga što je jedinstveno, neponovljivo i što čini suštinu svih pojedinačnih stvari i bića.
Kasnije, a naročito nakon objavljivanja njena dva autobiografska dela, Moji horizonti i Živeti protiv struje, dosta sam razmišljala o njenom jedinstvenom i izuzetnom životnom putu, koji nije bio nimalo lak. Čini mi se da bi retko mogao biti hrabar u momentima svojih ključnih životnih čvorišta kao što je bila ona. I često sam razmišljala odakle je njoj dolazila ta snaga.
Možda zato što je za našu divnu profesorku Zagu rast bio upravo nasušnja, osnovna, neupitna potreba, potreba koja u životu nekih ljudi deluje poput žeđi, a ne prosto volje, nečeg bez čega se ne može živeti i za šta se bez dvoumljenja plaća svaka cena.
Možda je, pak, to još od malena bio sestrinski i bratski zavet, da će i ona, kao i njen brat koji je proveo rat u partizanima ili sestra komunistkinja, streljana na Banjici, za vreme marionetske i fašističke vlade Milana Nedića, učiniti sve što je u njenoj moći da ovaj svet učini humanijim mestom, i da ideje za kojei su se oni borili ostvari. U svojoj autobiografiji profesorka navodi kako je svojoj sestri nosila pakete u Banjički logor. „Jednom nam je poručila da me je sa logorskog prozora spazila i da je bila ponosna na mene.“ Takve slike se nikad ne zaboravljaju. Duboko verujem da je za Zagu uvek, celog života postojao taj daleki prozor u koji je gledala, a sa kog je njena sestra sa ponosom mogla da prati njen život i rad. I Zaga je nije osramotila ni jednim delom. Mogla je do kraja Zaginog života da bude ponosna na svoju mlađu, podjednako hrabru sestru. Za Zagu ideje komunizma, socijalizma, antisemitizma, kosmopolitizma nisu bile samo obeležja jedne ideologije, jednog državnog uređenja, racionalno izabranog političkog opredeljenja, već su bile duboko proživljeno aintimno iskustvo porodičnog životnog puta, puta onih kojima neizostavno pripadamo.
Profesorka Golubović je sa 14 godina postala članica SKOJ-a, a sa 15 članica KPJ, kao i rukovodilac u omladinskoj organizaciji. Međutim, ona nikada nije bila slepo oruđe partije, nikad autopljena u ideologiju kolektiviteta u kome svaki personalizam nestaje i koji postaje plodno tlo za kult velikog vođe. Njena disidentska priča počinje od njene rane mladosti, i ta priča je, rekla bih utopijska, od početka do kraja. Kada njen put nazivam utopijskom, pod tim ne mislim na ništa iluzorno, izmaštano, već na rukovođenje idejama koje su uvek više od onoga što nam je dato i koje postaju veoma oštro kritičko oruđe date društvene stvarnosti.
Već od sredine šezdesetih godina, sa dvadeset i nešto godina, zapošljava se na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde će ostati do 1975. godine, kada je sa grupom od osam profesora suspendovana zbog disidentskog delovanja u okviru grupe Praxis i učestvovanja i podrške studentskom pokretu i demonstracijama 1968.
Do 1981. godine profesorka Golubović je bila nezaposlena, gostujući na univerzitetima u Švedskoj, Velikoj Britaniji, Sjedinjenim Američkim Državama i učestvujući na međunarodnim konferencijama u Evropi i Americi, čime je postala deo uticajnog i progresivnog intelektualnog kruga misililaca koj su obeležili XX vek, kao što su Habermas, Bernstein, Heller, Bauman itd. Od 1981. do 1991. godine profesorka Golubović je bila zaposlena u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, koji se razvio iz Instituta društvenih nauka. Institut je okupljao kritički orijentisane mislioce među kojima su bili Vesna Pešić, Zoran Đinđić, Kosta Čavoški, Vojislav Koštnica i drugi. Od 1991. godine vraća se na Filozofski fakultet gde će do penzije predavati Sociokulturnu antropologiju. Osnivačica je Katedre za interdsiciplinarne studije antropologije.
Bila je urednica časopisa Gledišta, Sociologija i Filozofija , članica Saveta Praxis-a, kao i članica redakcije Praxis International, kao i članica Upravnog odbora Jugoslovenskog društva za filozofiju i sociologiju i predsednica Sociološkog društva Srbije i Filozofskog društva Srbije.
Tokom celog života, intelektualni rad i politički aktivizam usmeren na uspostavljanje pravednog građanskog i socijalističkog društva, predstavljali su jedinstveno i celovito polje delovanja Zagorke Golubović. Učestvujući i teorijski i aktivistički u kritici etatizma, klasnog raslojavanja, kulta ličnosti, dehumanizacije društva, Zagorka Golubović je iza sebe ostavila ogroman opus objavljenih dela, učestvujući istovremeno aktivno u levo orijentisanim pokretima i inicijativama. Inicijatorka je Slobodnog univerziteta, sindikata „Nezavisnost“, Alternativne akademske obrazovne mreže. Aktivno je podržavala međunarodni radnički pokret, podržavajući i učestvujući u delovanju radničkog pokreta „Solidarnost“ u Poljskoj.
Aktivno je podržavala studentske pokrete i protivila se urušavanju besplatnog viskoškolskog obrazovanja i autonomije univerziteta. Bila je kritičarka sadašnje neoliberalne transformacije srpskog društva.
Neka od najvažnijih dela Zagorke Golubović su: „Čovek i njegov svet“ (1973), „Antropologija kao društvena nauka“ (1967), „Problemi savremene teorije ličnosti“ (1966), „Porodica kao ljudska zajednica“ (1981), „Kriza identiteta jugoslovenskog društva“ (1988), „Antropološki portreti“ (1991), „Društveni karakter i društvene promene u svetlu nacionalnih sukoba“ (1995), „Antropologija u personalističkom ključu“ (1997), Politika i svakodnevni život, „Stranputice demokratizacije u postsocijalizmu (1999), „Ja i drugi“ (1999)
Profesorka Golubović nikada sebe nije nazivala feministkinjom. Međutim, njen životni put i delovanje bili su suštinski povezani za borbu za ravnopravnost i afirmisanje žena i njen značaj za razvoj rodnih studija kod nas, na Filozofskom fakultetu, a time i u celom ovom regionu, je ogroman. Ona je rođena u prosvećenoj porodici. Njena majka, Jelisaveta, morala je da napusti studij francuskog jezika da bi se zaposlila i brinula o porodici sa petoro dece (Zaga je imala polubraću i sestre iz očevog prethodnog braka) i taj osećaj osujećenosti koji je Zagina majka morala podnositi, verovatno je veoma rano u vidokrug Zaginog razmišljanja uneo neposredne uvide o položaju žena u patrijarhalnom društvu. I sama Zaga se izuzetno rano udala nije preterano reći da je bila dete, sa 17 godina za poznatog revolucionira i kasnije jednog od najuglednijih političara posleratne SFRJ, Branka Pešića Već sa 19 godina, dobila je ćerku Branu. Zaga tada odlučuje da se vanredno doškoluje, u proširenoj patrijarhalnoj porodici i u vremenu u kome nije bilo sasvim jasno šta će nekoj ženi škola i fakultet kad ima uspešnog muža, porodicu i dete. Međutim, Zaga je želela da studira RUDARSTVO, kako bi, po njenim rečima, direktno učestvovala u izgradnji zemlje, ali je ipak na kraju upisala filozofiju, više zainteresovana za ideje nego za industriju i time je postala jedna od retkih žena kod nas koja je odlučila da se bavi filozofijom. Kasnije, profesorka Zagorka je utemeljila proučavanje sociologije porodice na ssavremenim osnovama na našem fakultetu i podržala rad feministkinja profesorki koje su je nasledile, Anđelku Milić, koja je preuzela sociologiju porodice i Žaranu Papić, koja je i nasledila na predmetu Sociokulturna antropologija nakon njenog odlaska u penziju. Upravo su ove profesorke, zajedno sa Marinom Blagojević i Brankom Arsić, osnovale prve Rodne studije na našem univerzitetu. Profesorka Zagorka je takođe aktivno sarađivala sa feminističkim grupama, poput Žena u crnom, našavši važnu idejnu i prijateljsku podršku u njima, i deleći sa njima mirovna, antinacionalistička i demokratska uverenja i aktivizam. Profesorka Golubović je i kao poslanica u parlamentu, svojim sopstevnim životom doprinela afirmaciji i vidljivosti žena u političkom životu u vremenu kada je njihov udeo u političkom životu bio marginalan, iako je revolucionarni rad žena učesnica NOB-a visoko cenjen, a rad na opštem obrazovanju i dostupnosti visokoškolskog obrazovanja predstavljao realnu i moćnu osnovu za emancipaciju žena.
U njenim autobiografskim radovima prisutno je stalno izražavanje nezadovoljstva zbog nemogućnosti da uskladi privatni, roditeljski i javni, profesionalni život, reflektujući onu dvostruku opterećenost koja često karakteriše život žena, a naročito u okolnostima u kojima je ona praktično bila jedina žena u krugu osam profesora koji su tako aktivno i sa nagalašeno muškim agonom kritikovali društveni poredak sa pozicija sa kojih je veoma malo bilo mesta za pitanja o ženama i rodu i koji su g u potpunosti mogli da se posvete ovom poslu. Zbog toga bih još jednom naglasila da je okvir u kome je profesorka Golubović uvela proučavanje savremene porodice na naš fakultet bio njen jedinstven projekat, izraz njene samosvesti o važnosti proučv anja privatnog života i položaja žena u savremenom društvu, jer ta pitanja nisu bila od suštinskog interesa za grupu intelektualaca sa kojima je najtešnje sarađivala. Sociologija porodice je uvedena gotovo kao marginalna tema.
Tokom poslednjih godina, imala sam prilike nekoliko puta da posetim profesorkuu Golubović. U njenoj sobi punoj knjiga, sa velikim radnom stolom, slikom njene ćerke koja je stajala na polici poreko puta Zagine sofe, uz kolače kojima me je uvek posluživala često me nutkajući da ih ponesem i kući, razmenjivale smo knjige, pričale o fakultetu, o sadašnjem stanju u društvu i urušavanju autonomije univerziteta, sadašnjim neoliberalnim tokovima transformacije društva, a ponekad i o njenom životu i životnom putu. Pričale smo i o smrti, o tome kako suštinski ne znamo gde su granice egzistencije i da li postoji nešto „posle“, jer je suočvvanje sa činjenično nepoznatim merilo naše sopstvee otvornosti. Delile smo neka slična interesovanja – za Kinu i kinesku civilizaciju, za obnovu i uvažavanje marksističkih ideja kao oruđa društvene kritike danas, univerzalističke ideje o čoveku ....Duboko sam zahvalna za te retke susrete tokom kojih sam Zagu doživela kao veoma toplu i brižnu osobu.
Za mene i za mnoge druge ona će ostati uzor, svetla tačka u našim životima, i ja se sa zahvalnošću se odnosim prema tome što sam je imala u svom okruženju. Ona je živela onako kao što je i pisala, u retko prisutnom jedinstvu reči, misli i dela. Po njenim rečima „biti intelektualac znači boriti se protiv jednostranog, ideološkog i dogmatskog shvatanja sveta. Intelektualac može da misli u alternativama i da otvara puteve za nova, bolja i ljudski prihvatljivija rešenja... Intelektualac je osoba koja stalno preispitzuje sebe i ja mislim da danas, u ovako izazovnom vremenu u našem društvu, svi treba da postavimo sebi pitanje: da li smo nešto i sami učinili ... i šta još možemo učiniti da postanemo demokratsko društvo, sa ljudskim likom.“
U svojoj autobiografiji, ona navodi da je njen ideal oduvek bio Prometej. „Njegovo nastojanje da ljudima podari vatru nikada nisam shvatala kao sizifski posao, već kao podstrek nadi da se uz veliku volju, napor, ali i rizik (spremnost da se snose posledice pobune) može uspeti. Važno je stajati uspravno i ne pognuti glavu na prvu zapovest odozgo, jer jednom kad se na to pristane put vodi neizbežno u besktvo od slobode i gubitak ličnog identiteta. Meni je teško da krhku i nadasve osetljivu Zagu poredim sa Prometejem, sa onim ko je osuđen da na nosi terete celog sveta zakovan za stenu , ali ta slika jeste izraz njene potpune ozbiljnosti i odgovornosti spram svega što je činila. Ja je ipak vidim pre kao Kairosa, onog krhkog i darovitog vesnika, ko u pravi, ali kritičan momenat na pravom mestu kaže pravu stvar i menja, nezaustavljivo menja svet oko sebe, vidim je kao strelca koji nepogrešivo pogađa metu.
Pred sam kraj njenog života, kada je već bila u veoma teškom zdravstvenom stanju i potpuno nepokretna, Zaga mi je jednom rekla da joj najteže pada što ne može da deluje, što ne može da ustane, što ne može da se bori za svoj život sama i na svojim nogama, jer je to ono što je uvek bezuslovno radila. Dopustite mi na kraju da sa određenim patosom poredim Zagu sa Sokratom, jer duboko verujem da, ako nešto postoji, dalje od daljeg, sa one strane horizonta, sa one strane reke Stiks, verujem da profesorka Zaga stvarno i tamo kritikuje, razmišlja i učestvuje u dijalogu kao što je i stari Sokrat rekao za sebe da će uraditi kad pređe u svet mrtvih, jer je to izraz njegove najdublje prirode i svrhe.
Odlaskom profesorke Golubović izgubili smo jednog od najuticajnijih intelektualaca, profesora, vizionara, aktivista i boraca za ostvarenje humanog i pravednog društva u novijoj istoriji Srbije i Jugoslavije.
Pored ćerke Brane, profesorka Zagorka Golubović je iza sebe ostavila više generacija sociologa, filozofa i antropologa vaspitavanih i obrazovanih na njenom radu i idejama. Slava joj.
