Uvodničar: dr Goran Bašić, direktor Instituta društvenih nauka
Moderatorka: Staša Zajović
Prisutno: 17 osoba
24.mart 2021. godine
Istraživanje o socijalnoj distanci među etničkim zajednicama u Srbiji, rekao je u uvodu svog izlaganja Goran Bašić, politikolog i direktor Instituta, rađeno je na uzorku od 2130 Srba/Srpkinja i 759 predstavnika drugih etničkih zajednica u Srbiji (Albanaca/ki, Slovaka/kinja, Mađara/ica, Roma/kinja...).
Bašić je objasnio kako je istraživanje pomalo rađeno „i iz inata“ jer je bio nezadovoljan što se neke odredbe propisane Zakonom o nacionalnim manjinama iz 2002. godine (u čijoj je pripremi i sam učestvovao) nikada nisu sprovele. To se posebno odnosilo na obavezu da se u roku od šest meseci od stupanja Zakona na snagu moraju doneti pravila za izbor predstavnika nacionalnih manjina. „Manjine su tretirane kao „ostrva“. Nije bilo evaluacije javnih politika neophodnih za promenu postojećeg stanja“, rekao je Bašić.
Smatrali su na Institutu, rekao je on dalje, da je ovo izstraživanje bilo potrebno i međunarodnim organizacijama, ali i domaćim javnim politikama, akademskoj zajednici, nacionalnim savetima... Istraživanje se bavilo kako socijalnim odnosima (bliskost-udaljenost), tako i integracionim potencijalima, zadovoljstvom u vezi sa ostvarivanjem prava nacionalnih manjina i diskiminacijom.
Prema delu ovog istraživanja koji se odnosi na „bliskost Srba sa drugima“, radilo se o nekoliko instanci bliskosti kroz lični i percipirani stav ( suživot, susedstvo, poznanici, kolege, prijatelji i brak).
Kao primer velike etničke distance Bašić je naveo odnose između Srba/Srpkinja i Albanaca/ki: samo 31% pripadnika/ca srpske narodnosti prihvatilo bi brak sa Albancem ili Albankom, a tvrdili su i da procenjuju (perceptivnost) da bi njihovi sunarodnici takav brak sklopili samo u 6,8% slučajeva.
Pristup ovoj temi kod pripadnika/ca albanske nacionalnosti još je restriktivniji: 26,4 % bi skopilo brak sa osobama srpske nacionalnosti, a procenjuju da bi samo 2,1% njihovih sunarodnika/ica učinilo to isto...
Slični procenti se u ovom istraživanju pojavljuju i kada se radi o Romima/kinjama i njihovim stavovima: samo 25,5% osoba srpske nacionalnosti bi sebe moglo zamisliti u tom braku, a pretpostavljaju da bi u njihovoj okolini to uradilo svega 7%.
Srbi/Srpkinje bi se, sa druge strane, najradije u bračnoj zajednici našli sa Slovacima/kinjama, i to 61% ispitanih, a isti smatraju da je za njihovo okruženje takav brak prihvatljiv za 41% njih.
Primećena je i velika uzdržanost Roma/kinja ideji da bi brak mogli sklopiti sa pripadnicima druge etničke zajednice, sem kada se radi o osobama srpske nacionalnosti. Slično je i u slučaju Slovaka/kinja, a Bašić je naglasio da je, prema ovom istraživanju, slovačka zajednica najzatvorenija od svih koje su ispitivane, a pri tom je, naglasio je Bašić, i ona podeljena na katolički i evangelistički deo.
Pored drugih kategorija, posebno je interesantan odnos anketiranih na pitanja kakav je njihov stav prema mogućnosti da im neko iz druge etničke zajednice bude predsednik države, nastavnik ili izabrani lekar. To je pokazalo da postoji nizak nivo poverenja prema pripadnicima drugih etničkih zajednica kada se radi o tome da bi neko od njih mogao biti na visokoj državnoj funkciji, iako je nepoverenje manje kada se radi o onima koji bi obavljali javne funkcije u lokalnoj zajednici, a zapažen je i relativno visok stepen poverenja kada se radi o nastavnicima i lekarima. Ipak, smatra Bašić, ni jedna od ispitivanih etničkih zajednica nije pokazala „pun stepen poverenja“ prema nekome ko bi bio njihov nastavnik/ica ili izabrani lekar/ka, a da je pripadnik/ica nekog drugog naroda.
Jedan nalaz ovog istraživanja koje je pomenuo Goran Bašić, prilično je iznenađujući: „ Ne znamo zašto, ali kod Roma/kinja postoji snažan romski nacionalizam koji je veći nego među osobama srpske nacionalnosti. Taj će nacionalizam rasti onoliko koliko bude rasla sloboda unutar romske zajednice“. On pretpostavlja da se radi o romskom odgovoru na nepravdu i šovinizam drugih etničkih zajednica. Ova tema je izazvala i najdužu diskusiju među prisutnima na Kružoku...
Jedna od najvažnijih stavki ovog istraživanja bila je diskriminacija. Po rezultatima koji su dobijeni, reklo bi se da je Srbija opterećena prilično visokim stepenom diskriminacije (u neformalnim kontaktima, pri traženju posla, kod lekara, u policiji, na sudu, u školi). Diskriminisanim se osećaju i sami Srbi i Srpkinje, a ne samo pripadnici nacionalnih manjina. Najčešća diskriminacija se dešava u neformalnim kontaktima, u školi ili na poslu, a ređa je u organima javne vlasti.
Više od polovine osoba albanske nacionalnosti (56,6%) i bošnjačke odnosno hrvatske nacionalnosti (56,4%) suočilo se sa diskiminacijom na nacionalnoj osnovi u neformalnim kontaktima, a čak 66% Roma/kinja je više od deset puta bilo diskriminisano na isti način. Ali se pokazalo da su Romi/kinje najdiskriminisaniji i po svim drugim osnovama, sem kada se radi o njihovom pristupu sudovima (gde inače retko idu). Samo 4% slučajeva u kojima su oni prijavili diskriminaciju je rešeno, a Poverenik za ravnopravnost je od osam, dobio samo dva slučaja, rekao je Bašić.
U nastavku ovog opširnog izlaganja bilo je reči i o odnosu nacionalnih manjina prema državi Srbiji - kao potencijala za njihovu integraciju ( Rumuni/ke i Slovaci/kinje su više vezani za Srbiju nego Hrvati/ice i Mađari/ice, a najmanje Albanci/ke), kao i o odnosu nacionalnih manjina prema nacionalnim savetima (najzadovoljniji su Mađari/ice).
Nastasja Radović
